Милан Радовић, алпиниста из Црне Горе

НИКАД У НАТО: Писмо алпинисте из Црне Горе својој разредној и професорима после 27. година

Поводом напрасног или редовног пензионисања директорице даниловградске гимназије „Петар I Петровић Његош“ Славице Павићевић, због њене и одлуке наставничког вијећа да не прихвате предлог министарства просвјете и казне ученике који су извели перформанс 24.марта. ове године на 17-ту годишњицу почетка агресије на СРЈ, Милан Радовић, некадашњи ученик ове просвјетне установе и познати алпиниста из Црне Горе, упутио је писмо својој некадашњој школи, које редакција Принцип-а преноси у цјелини:


Поштовани наставници и запослени, уважена директорице Павићевић,

прошло је тачно 27 година од када сам поносним кораком, кораком пуним наде, последњи пут прошао поред бисте Петра I у дворишту Гимназије и закорачио у снове и жеље. У руци папир са, што је мање важно, претежно петицама. Волио сам свој избор и уживао у њему. Волио сам и лингвистику, дијалектологију, акцентологију, новинарство са правописом, философију, психологију, логику, латински језик… А можда највише два предмета: српско-хрватски језик и књижевност и свјетску књижевност. Не вјерујем да је то била ствар талента или опредељења. Биће, ипак, да је у питању начин на који нам је наставница развијала љубав према лијепој ријечи, стиху, књизи… А наставница, једноставно, ДАМА. Разредни старјешина, Славица Павићевић.

У протеклих 27 година живот је донио и однио много тога. Стекао сам нека нова знања, нове дипломе. Али најдража, за цио живот остаје она са именом Петар I. Гледао сам свијет са његових највиших врхова, али на свој највиши врх који се зове слободан дух, а на који се константно и са напором уздижем, ви сте ме упутили.

Пишем вам први пут у ових 27 година. До сада није било повода, није било разлога. А мора бити значајан разлог да би се неко, након толико година обратио својим наставницима, својој школи.

Пратио сам дешавања изазвана поступком ученика наше школе, наше Гимназије, који су симболично, на годишњицу Нато агресије на нашу земљу пустили сирену на школском разгласу и са спрата побацали авионе од папира. Била је то величанствена порука, симболика коју нико други није знао или није смио да осмисли. Језиви звук као подсјећање и опомена да насилништво над нама тада, а неким другима сада, никада не смије и не може постати прихватљив модел. Авиони од папира као симбол немоћи и лета у ништавило… А ко би други, ако не наша дјеца, посјетио и нас и цијели свијет да би заборав био раван злочину. И то дјеца која су рођана у години у којој смо схватили Његошеву поруку: “Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом”.

Није ми циљ да “разматрам” било какве политичке или идеолошке конотације поступка ученика, нити у њему видим такав контекст. Желим само, као бивши ученик ваше и моје школе и садашњи родитељ, да на овај начин одам почаст и подршку, како дјеци тако и вама, наставничком вијећу и директорици Павићевић који сте одбили да поступите по наређењу надлежног министарства просвјете које је тражило да казните дјецу због папирних авиона!?

За који прекршај је требало казнити дјецу? Какву би поруку тиме послали младим људима? Каква је то “просвјета” и какво је то просвјетљење којим се ограничава слобода, дух, мисао, дјело, став? И то људима који су неоптерећени политичким, идеолошким и другим болесним наслеђима нашег друштва.

Млади људи су, по природи ствари бунтовни и имају право на став и мишљење. Ако их ми, старији, спречавамо у томе, ми чинимо злочин, не само према њима већ и према својој, заборављеној младости. Имамо ли право да дјецу, из слободних простора духа, из лета према сопственим идеалима, вучемо у блато својих мизерних интереса, које нам намећу креатори “чиповане” свијести?

Ако смо слободна и демократска земља, или макар вјерујемо да јесмо, онда би свако у њој требало да буде поносан на омладину која је на цивилизован и прилично креативан начин опоменула друштво коме припада да заборав оправдава злочин. И то на начин који не значи мржњу према било коме, и то у граду у коме је пала прва невина жртва… Свако, а највише онај који стоји на челу система који креира будућност ове земље кроз образовање и васпитање дјеце. Али, понос, тај наш осјећај историјски потврђен, је нешто што смо заборавили пред таласом глобалистичких и “интеграционих” процеса. И ми, родитељи који немамо храбрости да, макар аплаузом, поздравимо барјак слободе који носе наша дјеца, и они који траже казне да би, симболично доказали како су спремни да што прије ускоче у крило “милосрдног анђела”.

Пролазно је све. И министри, и политике, и идеологије. Свака сила за времена. Једино “част и брука живе довијека”. Неким људима судбина додијели привилегију или терет, како се узме, да се опредијеле у коју ће их књигу уписати учитељица живота. Ви сте, поштовани наставници и драга директорице Павићевић, изабрали књигу части и мој дубоки наклон због тога. Ова дјеца, коју сте ви одбили да казните, и због тога трпите, ће постати професори, љекари, адвокати, научници, могуће и министри. И увијек ће носити поштовање и сјећање на ваш величанствен потез који ће им, кроз цијели живот, бити брана било каквој бахатости, било каквом атаку на слободу изражавања. Због тога ваша одлука има непролазну вриједност која ће бити уписана у књигу славних примјера жртвовања за дјецу, за будућност, за вриједности које су изнад сваке политике и сваког времена.

Поносан сам што сам био ученик гимназије Петар I Петровић Његош у Даниловграду. У животу сам, као и свако други, направио сијасет добрих и лоших избора, али на избор школе у којој ћу матурирати сам посебно поносан. Овај ваш потез је само освјежио тај понос. Поносан сам и што ми је разредни старјешина била госпођа Павићевић. Јер, ко стане на страну младости и будућности, тај ће увијек бити млад и на правој страни. Независно да ли је у директорској столици или у пензији.

Желим вам да и даље, и увијек, останете на страни слободе, права на мисао и ријеч, на страни креативности коју само младост може да изнесе у висине слободног духа. Да и даље будете они који отварају пут слободи. А тајна слободе почива у храбрости.

Честитам вам на храбрости.

Милан Радовић III-1 1987/88; IV-1 1988/89

Принцип

11 Коментара

  1. VRLO LIJEPO PISMO !!! BRAVO ZA AUTORA I ZA PONOSNU PROFESORICU PAVIĆEVIĆ !!!

    • Када се тиче професорице, објавићемо ми као редакција још чланака…А аутору овог писма свака част, био је искрен!

  2. Иван Стијовић

    ОВО ЈЕ ЧОВЕК!

  3. nadam se da vecina slobodoljubivog naroda Crne Gore osjeca isto .Bezkicmenjaka je bilo uvijek i bit ce pa makar i sjedali u ministarsku fotelju Duzno postovanje gospodji Pavicevic i njenim kolegama .!!!!

  4. Bravo Milane. Bravo mladosti i LJUDIMA koji je podrzavaju.

  5. Cestitam godpodinu Radovicu na ovako nadahnutom pismu, cestitke kolektivu i prvenstveno gospodji Pavicevic na casnom postupku pri razmatranju kaznjavanja ucenika Gimnazije. Stid i sram je na drugoj strani, ukoliko ga uopste imaju. Bravo gospodine Radovicu.

  6. Вук Мандушић

    ВЕЛИКИ РЕСПЕКТ ЗА ВЕЛИКОГ ЧОВЕКА!!!

  7. Овима што умријеше од хвале и писања ода Славици Павићевић поручио бих да је она одборник ДПС-а у локалној скупштини Даниловграда и да је позната по интелектуалниом одбранама свих идеолошких, а посебно духовних машинерија владајуће странке. Иако је из Србије на сва звона ради све што може како би из традиције Бјелопавлића истјерала све што има било какве придјеве српског. То се најбоље видјело прије неколико мјесеци када је Павићевићка гласала за општински програм културе по којем, у кратким цртама, све невоље Црне Горе потичу до Срба. Она је као Србијанка прихватила да је Подгоричка скупштина 1918. године окупаторски пројекат. Уз то да се она питала сви ученици гимназије због пуштања сирене не само да би били кажњени већ наглавачка избачени из школе. Међутим, наставници су мислили другачије, па се и она њима приклонила. Ваља напоменути да је Павићевићка када се одлучивало о казнама за ученике одуговлачила са давањем саопштења о томе, а касније је потуно одустала од тога иако је чврсто обећала да ће медијима дати своју изјаву.
    Због тога Радовићу осталима бих поручио да не буду кратке памети и све забораве и да од једне жене праве хероину иако она то није заслужила.

  8. Па, зар има још вакијех људи?

  9. „благо оном ко довијека живи имао се рашта и родити“…

  10. Milane ti si srećan čovjek kad si imao ovako čestite profesore. Neka ih Bog čuva.

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*