Патријарх српски Павле

На данашњи дан упокојио се у Господу Патријарх српски Павле – 2009. године

Био је 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године, а рођен је 11. септембра 1914. године као Гојко Стојчевић у селу Кућанци, срез Доњи Михољац у Славонији, тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској.

Патријарх српски господин Павле је преминуо у Београду на Војномедицинској академији после дуже болести, у недељу 15. новембра 2009. године око 10.45 часова. Рано тог јутра причестио га је јеромонах Методије, а патријарх је касније умро у сну.

Влада Србије је поводом његове смрти прогласила тродневну жалост у Србији (16, 17 и 18. новембар 2009), а дан сахране 19. новембар био је дан жалости у Београду, Републици Српској и у дистрикту Брчко.

Од недеље 15. новембра до четвртка 19. новембра тијело патријарха Павла налазило се у Саборној цркви гдје су непрестано читане молитве и гдје су вјерници долазили да му одају почаст.

У недељу 15. новембра око 22 сата колона испред Саборне цркве била је дужа од километра, слично је било и наредних дана када се ред испред Саборне цркве простирао улицом краља Петра и кнез Михаиловом до палате „Албанија“.

Патријарх је, према сопственој жељи израженој у тестаменту, сахрањен у манастиру Раковица. Датум сахране био је четвртак 19. новембар 2009. године. Тог дана заупокојена литургија била је у Саборној цркви са почетком у 7 сати и 30 минута и служили су је патријарх васељенски Вартоломеј и чувар патријаршијског трона митрополит Амфилохије заједно са осталим владикама и свештеницима. После тога литија са патријарховим тијелом је кренула према храму Светог Саве гдје је одржано опело у 11 сати.

Гојко Стојчевић, касније Патријарх српски Павле рано је остао без родитеља. Почетком рата да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, а то му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића, који је био игуман манастира Свете Тројице, одлази 1942. у овај овчарско-кабларски манастире гдје је провео следеће двије године рата. У то вријеме његовог брата Душана убиле су усташе.

Током 1944. запослио се као вјероучитељ и васпитач у дому за дјецу избјеглу из Босне у Бањи Ковиљачи. Када је дјецу изводио на ријеку један дјечак је почео да се дави и Гојко је скочио у хладну воду да му помогне. Убрзо се тешко разболео „на плућима“ и љекари су вјеровали да је туберкулоза предвиђајући му још три мјесеца живота.

Отишао је тада у манастир Вујан гдје је живио неко вријеме изолован од осталих монаха и успио је да се излијечи од ове болести. У знак захвалности изрезбарио је и поклонио манастиру дрвени крст са распећем.

Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу. Замонашио га је његов духовник Макарије.

Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви.

За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. Сјутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду. Касније је о том избору за патријарха рекао „нисам очекивао, још мање желео“. У манастиру Пећка патријаршија устоличен је 22. маја 1994. године, у трон пећких патријараха.

Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*