Симо Матавуљ

На данашњи дан рођен је српски књижевник Симо Матавуљ

На данашњи дан 1853. године у Шибенику је рођен Симо Матавуљ. Ту је завршио основну школу на италијанском и српском језику, као и нижу гимназију, а затим је отишао у Mанастир Крупу и ту провео четири године као манастирски ђак, под будним оком свога стрица који је био старешина овог манастира.

Пошто је одустао од намјере да постане калуђер, наставио је школовање и завршио Учитељску школу у Задру. Радио је као учитељ у далматинским селима и био наставник гимназије и инспектор школа на Цетињу, где је отишао после Бокељског устанка, када су га због учествовања у њему протјерале аустријске власти.

У Србију је прешао 1887. године, најприје у Зајечар, а затим у Београд, гдје је поново био наставник у гимназији и чиновник Пресбироа. Један је од књижевно најобразованијих српских писаца друге половине XIX века, а у књижевности се јавио већ као зрео и формиран писац.

Писао је приповјетке из црногорског, приморског и београдског живота, као и романе и драме. Његов дар посматрања и живописног сликања средине и људи, најбоље је дошао до израза у приповјеткама из завичаја. Роман Бакоња фра Брне, из његовог приморског живота, једно је од најбољих књижевних дјела српског реализма, у коме је приповедање веома живо и сликовито. Замишљен као приповјетка, још у току писања прераста у хумористички роман, а прича о једном фратру и његовом животном путу, само је језгро велике и широке слике стварности, не само католичког манастира већ и далматинског села и града.

У медитеранском духу је и роман из црногорског живота Ускок, а значајна дјела су му још збирке приповједака из приморског живота, С мора и планине и Београдске приче, а у оквиру њих посебно се издвајају приповјетке Пилипенда и Поварета. Поред тога оставио је и неколико свезака путописа, успомена и књижевних чланака, као и Биљешке једног писца, неку врсту аутобиографије.

Такође се бавио и превођењем, а понајвише је волио француске реалисте и натуралисте, Золу и Мопасана. До Матавуља, наши писци су се развијали претежно под утицајем руске, њемачке и мађарске књижевности, док од њега почиње и сасвим преовлађује романски утицај, нарочито француски. Он није био оптерећен предрасудама других реалиста, и мада је писао о људима из народа, није им прилазио сентименталистички, такође није патио од носталгије за неким старим добрим временима, а није ни моралисао, нити имао жељу да делује педагошки.

Матавуљ је класик српске реалистичне прозе, или како га је Иво Андрић назвао – мајстор приповједач. Симо Матавуљ био је председник струковног удружења књижевника, а редовни члан Српске краљевске академије постао је 1904. године. Преминуо је четири године касније, у педесетпетој години живота у Београду, гдје је и сахрањен на Новом гробљу.

Српски легат

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*