Протојереј Андреј Немикин са специјалцима (Шатој)

МОЖЕМО ДА ИЗГУБИМО БИТКУ, АЛИ ТРЕБА ДА СЕ ТРУДИМО ДА ДОБИЈЕМО РАТ

„За борца је главно да умије на вријеме да савлада страх, да му не дозволи да га обузме, да га стегне. Да схвати: да, страшно је, да можда је то последњи тренутак у његовом животу, али треба да буде тако моћан, тако упечатљив и тако лијеп…“

Ове ријечи није изговорио искусан борац и генерал, већ свештеник који зна шта је рат и шта је команда: „У напад!“ из сопственог искуства. Протојереј Андреј Немикин – старјешина храма светих равноапостолних Константина и Јелене у Новочеркаску, руководилац одјељења за сарадњу са оружаним снагама и установама за одржавање реда епархије Ростова на Дону. Отац се на први поглед ни по чему не разликује од других свештенослужитеља: раса, свештенички крст и наочари. Међутим, у свечане дане отац Андреј ставља ордење и медаље које је добио за учествовање у борбеним дејствима за вријеме Чеченске кампање. Он је први свештеник у Ростовској области који се одважио да оде у „прве борбене редове“ како би подржао наше војнике на бојном пољу.

Разговарала: Уљана Романенко

У рату је као у рату

– Оче Андреје, како сте се први пут нашли на мјесту оружаног сукоба?

– „Позвао“ ме је мој покојни друг Георгиј Писарев – официр прес-службе Сјевернокавкаског округа унутрашње војске. Кад је почела друга Чеченска кампања опет је било великих губитака и он и је рекао: „Борци питају зашто не долазе наши свештеници? Тешко нам је овдје, бар да нас подрже, да се помоле овдје за нас, с нама…“ Помислио сам: а зашто да не ако је раније постојало војно свештенство? И одлучили смо се на овакву авантуру. Али стварно, наравно, учествовао сам у борбеним дејствима како сам знао и умио…

– Тачније?

– Ој, на различите начине. Укључујући и то да сам држао и аутомат у рукама. Кад сам владики Пантелејмону, нашем тадашњем епархијском архијереју испричао каква је ситуација, он је одмахнуо руком и рекао: „Види сам. Али имај у виду: ако некога убијеш биће ти забрањено да служиш.“

По милости Божијој никога нисам убио и већ преко 20 година служим Богу и људима.

– А како сте стекли вјеру, како сте одлучили да постанете свештеник? Ко је имао посебан утицај на вас?

– Да ми је неко прије 25 година, кад сам био студент Новочеркаског политехничког института рекао да ћу постати свештеник, веома бих се зачудио. Тада нисам вјеровао у Бога, али ми је било занимљиво: ипак су нам причали једно, а око себе сам видио нешто друго. Причали су нам да је религија удио, како се сад обично каже, маргинала, заблудњелих људи, али сам кад сам већ почео да стасавам, видио да у храм не иду само старице и старци. А и они старци с којима сам почео да разговарам су ме просто запањили: то су били искусни људи, који су ратовали, нису се могли назвати неукима, заборављенима, несрећнима… И постепено су почели да се руше стереотипи које су неки стварали у нашим главама.

Затим сам срео оца Модеста (Потапова), сад већ покојног, – човјека који је посједовао прави дар љубави према људима. Управо он ме је благословио да постанем свештеник.

– Дакле, дошли сте у војску која је ратовала. Да ли вам је било тешко да успоставите контакт с борцима?

– Кад сам се нашао тамо видио сам да у принципу не треба да радим нешто посебно. Треба само да будем с момцима, да живим истим животом као и они. И да ако они ризикују – и ја ризикујем. Ако иду у напад – да идем с њима у напад. Ако се повлаче – да се повлачим с њима. Односно, како је говорио апостол Павле „с онима који плачу плачите, с онима који се смију смијте се“. Ето, трудио сам се да тако поступам.

Наравно, у тренуцима кад се могло поразговарати разговарали смо искрено. Прво су се момци дуго навикавали, зато што је то и њима било необично.

– Да ли сте носили свештеничке одежде или војну униформу?

– Расу сам скинуо буквално сјутрадан. Првог дана сам се још шепурио у њој, а онда ми је пришао један обавјештајац и рекао: „Свети оче, ми наравно, нисмо против све ове ваше свечане одоре, али знајте да сте, као прво, одлична мета: момци стоје на брду и све мотре, а ми смо у равници – метак може да долети у свако доба. А као друго, не само то, још ће некога поред вас кокнути. Хајде да вам изаберемо неку другу одјећу…“ „Па, хајде,“ кажем.

А кад сам се налазио у логору, на територии где није било терориста, облачио сам подрасник.

– Зна се да међу нашим војницима који су били ангажовани у Чеченској кампањи нису били само Руси, већ и Татари и Башкирци – односно, муслимани. Какви су били ваши односи с њима?

– Било је много момака-муслимана. И они су ми прилазили, разговарали смо, али није било никаквих дискусија, није нам било до тога, разговарали смо просто о животу. Они су исто живи људи као ми, исто се брину, исто воле, исто пате.

Никад нећу заборавити како је једном допутовала мајка поручника Јафарова Џафјаса, хероја Русије. Тог трагичног дана сам баш био у борби с њим, погинуо је на 150 метара од наше групе. Пришла ми је и рекла: „Иако сам муслиманка, веома сам вам захвална због тога што чувате сјећање на нашу дјецу-муслимане. Огромно вам мајчинско хвала од свих.“

„Страх је природно људско осјећање“

– Оче Андреје, да ли вас је мучило осјећање страха?

– Још увек се плашим. Али тамо се то заборавља. А плашим се кад треба да кренем, искрено речено. Идем и увек мислим: па куд сам то кренуо? Шта ће ми то? Већ сам у годинама, и унучица ми се родила… А с друге стране, док си жив, док имаш руке и ноге, док можеш да благовјестиш – благовјести.

Прилазе дјечаци које чак ни не познајем, а они су видели фотографије, на примјер, чули су неке приче и питају: „Оче, да ли ћете поћи с нама? Први пут идемо на терен…“ „Наравно да ћу поћи,“ – кажем. Идем, а они ми прилазе у ешалону, у возу, постављају питања. Трудим се да их охрабрим, да им улијем вјеру која помаже, што се каже, да се и планине помјерају.

– Да ли сте осјетили неку промјену у себи кад сте се први пут вратили с терена?

– Не, први пут нисам. То је била еуфорија: све је прошло глатко и мирно. А други пут… Стварно је било густо: борбе у Комсомолску, пред крај пута сам контузован, било је других непријатности… Али „непријатности“ су прошле – хвала Богу, жив сам, не треба о томе звонити на сва звона. Ето, тад ми је у једном тренутку било већ свеједно: да ли ће ме убити или неће. Размишљао сам само о једном – да не доспијем у заробљеништво. Имао сам осјећај: нећу се вратити. Размислио сам мало: вјероватно је лијеп дан за смрт. А можда и није баш лијеп… Најтежа мисао која ми није давала мира је вјероватно: да се не осрамотим кад будем умирао. Јер за вријеме богослужења се молимо да наш „крај буде миран, непостидан и да дамо добар одговор на Страшном Христовом суду.“ И помислио сам: Господе, а шта ћу ја рећи? Кога сам привео Богу, а кога сам можда саблазнио или одвратио? Ето, тога сам се плашио – да могу да погинем, а своје назначење нисам испунио до краја.

А страх је природно људско осјећање. Човек од њега никуда не може да побегне. Плашио сам се да летим хеликоптером, још увијек се плашим. Плашим се да се возим оклопним возилом – зато што те у сваком тренутку вреба мина или паљба, а ти сједиш као врабац на грани, сваки метак може да те погоди. Чак није сташна смрт – то је тренутак – али ако останеш без руке или ноге, или обје руке, обје ноге… Колико момака без руку и без ногу сам крстио, исповједао и причешћивао… То ми је било најтеже, кад сам схватио да ми нерви попуштају. После тога сам почео да схватам људе који су губили разум после таквих путовања. Одавали су се пићу или су тражили још екстремније излазе… Схватио сам да сам дужан да им у извесној мјери помогнем.

– Како им се може помоћи?

– Схватио сам да ако човек има слабу вјеру, наравно, може да доживи слом и најчешће га доживљава. Само вјера, нада и љубав – вјера у Бога, нада у боље, љубав према својим ближњима, ради којих све то радиш, трудиш се – помажу ти да све то савладаш. То се може савладати само уз Божију помоћ, не својим слабим снагама – само уз помоћ Божије благодати. И ако Бог не излијечи твоје ране, нико их неће излијечити – ни војни психолог, ни психијатар. А још мање ће те излијечити вотка и дрога – све то само појачава, потискује проблем унутра, и ти си као котао у којем расте притисак, а који не пушта пару. Једна чашица, друга, трећа – и као да ти је мало лакше… А шта ти је лакше? И ја сам био у тој ситуацији, једно два мјесеца сам имао озбиљних проблема с тим после контузије, било ми је тешко. После је попустило – после трећег службеног пута.

– А да ли се дешава да нипошто не желите да идете?

– Да. Било ми је страшно пред трећи одлазак на терен. Буквално сам морао да угурам себе у хеликоптер на силу. И мислио сам… већ се спремамо за полијетање, папири су готови, и официр ми поставља питање: „Свети оче, да ли летите?“ (Много пута сам им објашњавао да код нас није обичај да се свештенику обраћају са „свети оче“, онда сам одустао: па добро, нека будем свети отац.). И тада ми је сијевнула мисао: рећи ћу да сам се разболио, да ми је лоше, да ме боли зуб или да имам неку упалу. Могао сам да слажем, у принципу, све би прошло нормално, нико не би ни примијетио. Али сам се у једном тренутку страшно постидио. Помислио сам: момци ме чекају, обећао сам им брда и долине, да ћу се вратити, да ћу бити с њима до краја. И буквално сам себе приморао: лоше ми је али ћу полетјети. И ето, од тад идем, идем, идем…

– Колико пута сте били на терену?

– Преко двадесет.

– И хоћете ли још ићи?

– Па, док сам жив, док ме здравље служи, ићи ћу.

„Стално осјећам радост!“

– А да ли има неких упечатљивих позитивних утисака после ових путовања?

– Наравно! Крстовдан у Урус-Мартану кад сам организовао купање и за себе и за људство. Било је хладно. Стајала је група официра која је управљала дивизијом, командир дивизије, генерал… Освећујем воду, скидам војничку блузу – и изливам на себе ведро воде. Они: „Ох! Јак је отац!“ Кажем, ето, сад ћу и вас да укрепим – и почнем да их поливам… (Смије се.) После су ми момци прилазили, говорили су: „Слушај, мислили смо да ћемо се после тога разбољети – нико се није разболио.“ Касније сам био у амбуланти дивизије, љекар ми је рекао да им се нико није обраћао за помоћ, иако су специјално обишли људе, питали да ли се жале на здравље. Напротив, рекао је да су оздравили и они који су боловали.

– Како се ваши најближи односе према вашим путовањима?

– Прво је све било бурно, са сузама, с расправама. Затим је ушло у рутину, постало је обична ствар. Жена је научила да не показује, да ни на који начин не испољава своју бригу, иако кад дођем кући видим – кандило гори, молитвеник, очигледно је да се мучи док ме нема. Моле се и чекају!

Сад је лакше се телефонским разговорима, а било је вријеме кад није било никакве везе. Само је командир јединице имао сателитиски телефон, а и он је био лимитиран. Али знате жене. Кажем јој: „Имам тридесет секунди! Само оно најважније!“ А она почне да ми прича све новости. Командир: „Оче Андреје! Већ сам дужан пет хиљада!“ Кажем: „Готово, завршавај,“ а она: „Чекај-чекај!…“ Командир се смије: добро, нека прича, нешто ћемо смислити…

– Има ли тренутака због којих осјећате, ако не понос, онда радост?

– Стално осјећам радост! Ради се о томе што се срећем и с мојим ученицима, који су некад похађали богословску школу, а сад су достигли извјесне висине. И радујем се због тога што се човјек сјећа како сам га крстио и вјенчао, шта сам говорио. Радујем се због тога што се живот наставља, зато што се сваке године, што се каже, „радосно загрлимо“ и изговарамо најдивније ријечи: „Христос воскресе!“ Радујем се због тога што је Господ с нама. Наравно, има тренутака кад у немоћи просто желим да одустанем. Кад видим да сам претрпио пораз на овом бојном пољу. Ни сам нисам био на висини, и неког човека сам изневјерио или нисам спасио од невоље. Али се онда сјетим: „сила се Божија у немоћи остварује“. И опет благодат лијечи, даје ти разум, поучава те. Зато можемо да изгубимо бој, битку, али треба да тежимо томе да добијемо рат.

Православље.ру

2 Коментара

  1. СЛАВА БОГУ!

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*