Илустрација

МИЛОШ: Европа се брани на Космету!

Није случајно Србија организовала изложбу о културном и умјетничком благу Косова у Паризу. Мора да подсјети западну јавност да је крајњи цинизам и сама помисао да они који су уништавали српску и свјетску културну баштину уђу у Унеско, да им се повјери чување блага које су оскрнавили. Погром 2004. нажалост није ни почетак ни крај дивљања екстремиста.

Поводом битке Србије да по сваку цијену спријечи пријем Косова у Унеско, предсједник Републике Томислав Николић је прошле године страним амбасадорима приказао филм о ужасима погрома 17. марта 2004. када су албански екстремисти пред собом уништавали све што је српско. И убијали недужне људе. Палатом Србија владао је мук.

Да ли су амбасадори схватили да српско наслеђе на Космету не припада ниједном времену и ниједној генерацији већ човјечанству, тек покушај такозване државе „Косово“ да уђе у Унеско остао је без успјеха. Али се дивљање албанских екстремиста наставило.

Епилог последњег, туча са „косовском полицијом“, Срби из Мушутишта нису прије двије недеље успјели да обиђу разрушену цркву Богородице Одигитрије, која је под заштитом Унеска, своје куће, гробља.

Понављач звани Европа

Када је велики француски византолог, археолог и историчар умјетности Габријел Мије 1905. године посјетио српске земље, пред њим се отворио потпуно нови свијет. Овај врхунски интелектуалац свог времена, независни истраживач, одмах је уочио специфичност српске византијске умјетности и показао да су споменици српске средњовјековне културе нешто посебно, апсолутно јединствено у свијету.

Стотину година касније Мије је заборављен, а српска културна и научна заједница приморана да свијету поново из срца Европе показује драгуље свјетске културне баштине. Готово 40 амбасадора земаља-чланица Унеска стајало је пред љепотом српске Византије у Паризу, гдје је под покровитељством српске Владе отворена изложба, путовање кроз вријеме древном српском земљом, Косовом и Метохијом.

Ово није прво представљање српске културе и умјетности, али је досад најважније, јер је дио борбе за очување српских светиња, непроцјењивог свјетског блага на простору између Истока и Запада.

Успавани Запад

А Запад је затворио очи прије двадесет година, од када траје скрнављење непроцјењиве свјетске баштине, и још их држи затворене. Током масовног напада албанских екстремиста на српске светиње 2004. године страдало је готово 150 цркава и манастира. Међу њима и оне које се налазе на Унесковој листи свјетске културне баштине.

Само на подручју Призрена страдало је десет драгуља средњовјековне архитектуре, међу њима Храм Богородице Љевишке, поменуте Одигитрије, вјековно сједиште српске цркве, подигнуто 1306. године.

Након погрома на листу свјетске културне баштине стављени су и Високи Дечани, Грачаница, и Пећка патријаршија.

Само деценију касније једва је избјегнута још једна катастрофа, да чување блага буде повјерено онима који су га палили и рушили. Амбасадор наше земље у тој организацији Дарко Танасковић каже да је жалосно што Србија мора поново да Европи објашњава о чему је ријеч, јер она окреће главу или једноставно — не разумије.

„Да је то проблем схватио је и градоначелник Венеције Масимо Качари који је после скрнављења и рушења наших споменика на Косову, да би то предочио јавности која нема много разумевања, чак ни много знања о овим феноменима, рекао да би то отприлике било као када би се срушила Црква Светог Марка у Венецији или неки други објекат таквог значаја у Италији или Француској. Он је осетио потребу да то каже зато што је јасно да није довољно познато и да се још увек не узима у обзир“, каже Танасковић за Спутњик.

Он подсјећа да није случајно то што је Унеско морао да стави четири споменика свјетске баштине на своју листу заштићених, јер они су перманентно угрожени од оних којима српско културно присуство на Косову и Метохији смета.

Историчар умјетности, дугогодишњи директор Народног музеја Никола Кусовац каже да они који одлучују о судбини највреднијих споменика свијета очигледно не разумију да са њима Срби штите свој идентитет, коријене, изворност и што је можда најважније, аутентичност. То су споменици непревазиђене вриједности, каже Кусовац за Спутњик.

„Смешно је да неко уопште помишља да би рука онога који за то нема никакво осећање, ко га је рушио и палио у више наврата, девастирао, не само крајем 20. века, могао да га чува. Они који руше били су само продужена рука османлијске силе, њима је у свест уграђено да руше и пале. Њихова уметничка заоставштина своди се на зидове које су подизали око својих кућа. Они који немају сведочанство стваралачког духа сада би да присвоје оно што је српска рука оставила. Присвојили су исламске споменике, а сада би да присвоје и наше“, каже Кусовац.

Он додаје да би повјеравање цркава и манастира непроцјењиве вриједности, који су искључиво свједочанство српског постојања на тим просторима, био крајњи цинизам.

Далеко је Сирија

Управо тако, јер о уништењу српских цркава, манастира, али и гробаља и кућа постоји врло прецизна документација, која је из Србије стигла на све адресе на којима нешто може да се промијени, коју нико не може порећи. Али је очигледно може игнорисати.

Данас на српским светињама и свјетском културном благу стоје пароле ДАЕШ-а и других терористичких организација. Можда баш оне најбоље сликају намјере, али и природу рушитеља на Косову. Те пароле много говоре и о њиховим заштитницима. Под истим паролама терористи су рушили древну Палмиру, јер мисле да историја почиње управо од њих. Додуше, Палмира је далеко…

Спутњик

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*