Милорад Екмечић

Милораду Екмечићу, до неба и за вјечност

СВЕЧАНА САЛА СКУПШТИНЕ ГРАДА БЕОГРАДА, 2. СЕПТЕМБАР 2015
УВОДНА РИЈЕЧ НА КОМЕМОРАЦИЈИ ПОВОДОМ СМРТИ АКАДЕМИКА МИЛОРАДА ЕКМЕЧИЋА, КОЈУ ЈЕ ИЗРЕКАО МИЛОШ КОВИЋ
Милош Ковић
Милош Ковић

Окупили смо се данас, на овом комеморативном скупу, да бисмо одали почаст једном од најзначајнијих српских интелектуалаца у 20. веку. Милорад Екмечић је био историчар и иза њега је остало његово велико научно дело. Али у исто време, он је био учесник и сведок историје, јавна личност, ангажовани интелектуалац у европском, француском значењу те речи, које су некада оличавали Андре Малро, Жан-Пол Сартр или Ремон Арон. Историја је била предмет његових проучавања; он је био предмет њених недокучивих ћуди. Милорад Екмечић није седео крај бујице која носи све пред собом, као што то покушава да чини већина историчара; он је у њу скакао, кроз њу се пробијао и у њој је пливао. Јер, он је рођен у Пребиловцима; живот га је научио да се историја не може избећи, да од ње нема заклона.

Шта је то што је историографско дело Милорада Екмечића учинило тако великим и изузетним? Био је синтетички ум. Његова архивска истраживања доводила су га до открића потпуно нових чињеница. Па ипак, писање историје за њега није било пуко ређање података и препричавање докумената. Он је чињеницама давао унутрашњи смисао, и уклапао их у нове, велике целине, давао оригинална тумачења целих епоха и великих историографских тема, стварао нове, плодне парадигме. То се понајбоље види у његовим великим синтезама, Стварање Југославије и Дуго кретање између клања и орања: Историја Срба у новом веку. Како је долазио до тих својих смелих, целовитих тумачења? У питању је, несумњиво, дар, инспирација. Он се, као милост, добија или не добија. Имамо га или га немамо. Милорад Екмечић је, међутим, своје идеје изводио и из своје широке културе, из познавања историје Европе и света, из смештања српске историје у шире токове светске историје. Размишљао је на компаративан начин; на Универзитету у Сарајеву четрдесет година је предавао општу историју; знао је неколико светских језика. Због тога је његово дело надрасло оквире наше, српске, националне културе. У исто време, оно одлично подноси тест времена. Његове идеје и књиге носе важне поруке о нама; намењене су онима који тек долазе.

Сваки покушај да се овом приликом наброје научни резултати и нова, смела тумачења Милорада Екмечића унапред је осуђен на неуспех. Рецимо само то да је можда најдубљи траг у историографији оставио својим студијама националне идеје, национализма и националног идентитета Срба и осталих народа који ће у 20. веку живети у Југославији. Нација као верска или као језичка заједница – био је уверен да је злоупотреба „национализма судњег дана“, заснованог на верској, конфесионалној припадности, јужнословенским народима донео бескрајне верске ратове и међусобна истребљивања. Сви велики светски ратови, од преласка Турака у Европу у 14. веку до освајачких похода Немачке у Другом светском рату, овде су имали карактер верских, грађанских ратова између суседа истог језика и различите вере. Милорад Екмечић је усвојио кључну поруку српског националног покрета из 19. века: ово вековно, међусобно сатирање у славу папа, калифа и царева могло се зауставити усвајањем европске, просветитељске, рационалистичке, лаичке културе и повратком вере из политике у сферу личне одговорности и савести; извор идентитета требало је да буду језик и добро схваћени, заједнички интереси; од друштва социјалних, верских и расних привилегија требало је доћи до заједнице слободних и равноправних људи.

Његова слика историје није била лажна и по сваку цену помиритељска; напротив, пуна је непријатних истина. Следио је своју дужност – трагати за истином и говорити о њој; не улагивати се ни властодршцима, ни гомили. То му је донело противнике и непријатеље. Истински патриотизам не доноси привилегије, него увреде, понижења и страдања. Одлука да са породицом остане у Сарајеву 1992. сведочи о чистој савести и о одлучности да се свој град брани и одбрани. Од Пребиловаца 1941. до Сарајева 1992. Милорад Екмечић је на себе примио крст свог страдалничког, српског народа.

Када је спасен, Београд му је пружио уточиште. Зато смо данас овде, у свечаној сали Скупштине града. Породица је кренула у расејање; и по томе је поделио судбину свих нас. Пред њим је, међутим, тек стајало преко две деценије плодног рада: Београдски универзитет, САНУ, књиге, чланци, јавни живот. Интервјуи које су откривали да се не предаје, и да се још храбро рве са неманима свога времена.

Милорада Екмечића познавао сам по његовом делу. Срео сам га тек када је, протеран, стигао на наш Филозофски факултет. Ушао сам са студентским снебивањем у кабинет великог историчара, неустрашивог интелектуалца, и једне од најистакнутијих личности нашег јавног живота, а он ми је, пошто је приметио да имам трему, једноставно и насмејано пружио руку и рекао: „Ја сам Милорад Екмечић“. Моји сусрети са њим нису били чести, јер сам знао да у себи сакупља и штеди преостало време и снаге; зато сам скоро сваку изговорену реч сачувао, као драгоценост, у свом памћењу. Био је ведар и срдачан саговорник, у коме се, у сваком тренутку, назирало чврсто језгро саздано од уверења; тврди херцеговачки камен.

Остаје нам да Милораду Екмечићу подигнемо исти онај „споменик људског памћења“, који је он обећао пребиловачкој деци, својим рођацима и друговима. У беседи на погребу њихових посмртних остатака, овако га је описао: „Овај споменик нерукотворни вама је подигнут до неба и за вјечност“.

Нови Полис/Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*