Протојереј Јован Осјак са породицом

Ми имамо 18 дјеце – 8 дјечака и 10 дјевојчица

Отац Јован Осјак премашио је све могуће и немогуће планове по питању изградње кућа, сађења дрвећа и рађања дјеце. Када му је изгорјела прва кућа, још док је био обичан мирјанин и отац петоро дјеце, није могао ни замислити да ће постати свештеник и да ће из темеља подићи на десетине кућа и зграда, четири храма, епархијску богословију и недељну школу, као ни то да ће поред 18-оро лијепе, добре, интелигентне и радознале дјеце, попадија Надежда и он добити 19-оро унучади, од којих ће 8-оро бити названо у дедину част – Иван, а три унуке по баки – Надежда.

Разговарала: Ирина Ахундова
Превод са руског: Наташа Јефтић
Са драгим је рај и у остави
Протојереј Јован Осјак и попадија Надежда
Протојереј Јован Осјак и попадија Надежда
  • Оче Јоване, како сте се ви упознали са попадијом?

Када сам се са њом упознао, био сам војник. Служио сам као везиста у војној обавјештајној служби. Биле су три девојке. Једна од њих је била тако скромна. Поразговарао сам са њом и прибојао се да је не изгубим. Најприје сам схватио колико је она изнутра лијепа, а касније је дошла на ред и сва њена остала љепота. Допала ми се њена скромност, загонетност, строгост и преданост срца. Колеге су ми једном испричале како ме је Нађа, када сам се враћао са одмора, цијели дан чекала на аутобуској станици по врелом сунцу, бојећи се да не пропусти мој аутобус. Оно најскупље јесте душа, тј. оно што нас води ка вјечности. Попадија тачно разумије да треба почети од душе и успоставити ред у глави. Онда ће све друго само доћи на своје мјесто и свуда ће бити ред.

  • И како је почињао ваш заједнички живот?

Вјенчали смо се касно увече 7. новембра 1983. године у Славјанску на Кубању. Протојереј Никита Гавриљчик, настојатељ Храма Успења Пресвете Богородице, још увијек памти како сам га ја тад, још као војник, молио да нас вјенча, док се Нађа скривала јер га се стидјела.

Недостатке сви имамо. Али ми једни другима помажемо да се носимо са њима. Ако искрено човјека волиш, онда га волиш са свим плусевима и минусима.

  • А да ли православна жена треба да води рачуна о себи или то омета њен духовни живот?

Не само да није забрањено водити рачуна о себи, већ је гријех не водити рачуна о себи. Ја сматрам да је гријех када се човек запусти. Жена мора да брине о себи. Она треба да се жртвује зарад вољене особе, а мушкарац зарад своје вољене супруге. И то је све. А ако ја не будем водио рачуна о себи, она о себи, шта ће онда бити? Наравно, и кад дјеца дођу, не само многодетна већ свака мама мора да води рачуна о себи. Није неопходно ићи у разноразне сауне, бање и на различите третмане. То се може чинити и код куће, у породици. На примјер, могуће је бавити се спортом. И због чега не пронаћи оне ствари које могу обрадовати ближње? Учинити за себе нешто што ће се и вама лично свидјети. Не треба, гледајући се у огледало, имати страх од себе. И не ради се ту само о љепоти лица и одјеће. Ми смо прије годину дана добили диплому за најљепше двориште у Ростову на Дону. О нашем дворишту се бринемо заједно са дјецом.

  • Имате много дјеце и много награда. А да ли је било много искушења?

Наша породица је преживјела три пожара, када нам је све изгорјело до темеља. Трипут смо морали да обнављамо куће. Тако нас је Господ кроз превазилажење невоља и искушења челичио. Сада живимо у комфорној кући која је у нашем власништву.

Надежда Осјак са петоро деце. 1986. г.
Надежда Осјак са петоро дјеце. 1986. г.
  • Недавно је у пожарима настрадало на хиљаде Руса. Гдје сте ви живјели док вам није сигла помоћ?

Живјели смо у остави. Два млађа дјетета су била на интензивној њези, а остале смо послали код рођака. Кућа је изгорјела, а остава је остала читава. Ноћу, када смо супруга и ја одлазили у кревет, по нама су прелазили пацови. Знали смо чврсто да се замотамо у јорган и да са себе отресамо пацове. Било је врло застрашујуће и непријатно, али нисмо имали избора. Шта смо могли учинити? Много тога смо преживјели. Било је то уочи зиме 1989. године. Догодило се да је моја мајка била болесна и да смо ми буквално на сат времена отишли до ње да јој однесемо љекове. Дјеца су за то вријеме нашла шибице и по својој несмотрености запалила кућу. Када је у кући избио пожар, петоро дјеце се нашло усред побеснелог пламена. Да није било комшинице Ане Новицке… Она је разбила прозор и ризикујући сопствени живот спасила нашу дјецу. Љекари су рекли да млађа дјеца неће дочекати јутро. У 3 сата ујутру сви смо устали на молитву: „Господе, спаси дјецу, да би она израсла у добре вјерујуће људе!“: А ујутру смо сазнали да се управо за вријеме наше молитве десило чудо: синовима је са плућа почео да се одљепљује слој чађи. А сјутрадан друга невоља: смрт моје мајке. Најстрашнија ствар јесте изгубити вољену мајку. Прије тога преживио сам смрт свог безмјерно вољеног оца, а сада сам се опраштао од своје мајке.

Остао сам са петоро дјеце и вољеном супругом, те почех да градим нову кућу. Устајао сам у 4 ујутру, а одлазио на спавање после поноћи. Међутим, кроз два мјесеца на некадашњем мјесту већ је стајала нова кућа. Помагали су нам рођаци, комшије и пријатељи, али је највећи дио посла пао на моја и супругина леђа. Можете ли да замислите, ја сам већ 31. децембра, тачно два мјесеца након пожара, ложио пећ у новом дому! Ми имамо доста родбине. Наравно, они су нам финансијски помогли, а помогла нам је и Епархија, иако ја тад нисам био свештеник.

„Замолио сам Господа да ме научи да градим.
И кроз два дана кућа је изгорела до темеља“
Протојереј Јован Осјак
Протојереј Јован Осјак
  • А шта сте ви били по професији?

Прије женидбе и за вријеме служења војног рока оспособио сам се за обућара, механичара, возача, фризера и радиомеханичара. Све ово ми је користило у животу. Када смо попадија и ја започињали живот, ја сам био обични дјечак, олтарник у саборној цркви. У 25-ој години сам већ имао петоро дјеце. Било је тешко, али интересантно. Када су једно за другим кренула да се рађају дјеца, купили смо омању кућу. Обрађивали смо земљу, трудили се, гајили цвијеће и воће за продају и пецали рибу. У кући смо имали папагаје. Поред папагаја узгајали смо и феретке (афричке творове). То је зверчица са скупоценим крзном, хибрид хрчка и нерца. Људи су долазили код нас и куповали их. Штошта би имало ту да се каже. Били смо тада млади, обезбијеђени, добро смо зарађивали, и по нашим мјерилима, новца је било довољно. Живот нам се на веома лијеп начин уређивао. Изгледало је као да више ништа није потребно, само нам је памети недостајало.

Најинтересантније од свега је што сам ја дан уочи пожара изашао у башту и кажем: „Господе, молим те, помози ми, научи ме да градим“. Имам новац, родило се и пето дијете, а ми немамо гдје да га смјестимо. Не знам како да направим собу, немам искуства, а и памети ми недостаје“. Два дана касније кућа је изгорјела до темеља. Тражио сам и одмах добио. Треба само то преживети. Одмах сам схватио да ме је Господ чуо и да нам помаже, дарујући нам искуство и разум кроз неко искушење. Али, слава Богу, сва дјеца су остала жива и здрава. Затим сам још једном молио – и добио шта сам тражио. И морало се тако све пролазити. Срећом, када су нам куће горјеле, мој једини највјернији друг, ког веома волим, била је моја матушка. И моју сестру је задесила несрећа. Сви заједно смо се дигли на ноге. Њена стара кућа је изгорјела, а нова се испоставила као десет пута боља. Бог нам даје нека искушења, али Он такође даје и снагу и помоћ за борбу са њима.

Изградња Храма Свете Тројице у Ростову на Дону
Изградња Храма Свете Тројице у Ростову на Дону

 

Храм Свете Тројице у Ростову на Дону. Савремени изглед
Храм Свете Тројице у Ростову на Дону. Савремени изглед
  • Зар није кућа изгорела као одговор на ваше молитве?

Када тражимо од Бога неку помоћ или се молимо за родбину и ближње, треба јасно да разумијемо да нам Господ помоћ понекад не шаље одмах, већ према нашем духовном узрасту. Увијек и на свему треба захваљивати Богу, а као добар примјер тога треба да нам послужи Јов Многострадални. Код њега ћемо наћи и примјер и одговоре. И када се одлучимо за молитву, треба да схватимо да ми често тражимо не оно што је за нас корисно, већ управо оно што сами желимо, а то није увијек на корист. Веома је важно у молитви изговарати ове ријечи: „Нек буде не како ја хоћу, Господе, већ онако како Ти знаш шта је мени потребно за спасење душе“. И ако желимо да нас Бог чује, морамо да будемо усредсређени на молитву и да слушамо сами себе. Када се молимо, тј. када тражимо нешто од Бога, а сами себе не чујемо, онда како да нас чује Бог? Ја увијек својим парохијанима говорим: „Када ви веома желите да измолите нешто од Бога, добро размислите прије него што се за то помолите“.

Тако сам и ја молио Бога да ме научи да градим и да живим, тражио сам да ми да памети, и Господ ме је научио, али колико ме је то коштало! И ако сте ви спремни да се промијените из коријена, понекад морате проћи кроз много тога, а има и ситуација када је нашим карактерима и гордости потребна хитна духовна операција. Штошта смо ми прегурали, а сада имамо велику и лијепу кућу, у чијој нам је изградњи помогао Владимир Јакуњин, предсједник ОАО „Руске жељезнице“. Он је попадију одликовао орденом Андреја Првозваног за вјеру и вјерност. Захвални смо од срца њему и његовој супрузи Наталији Викторовној, која руководи сверуским програмом „Светост материнства“, чинећи тиме такво једно добро дјело.

О чудима, љубави и породичној срећи

 

  • Да ли је у вашој породици било чуда?

Већ сам рекао да смо се ми у силу Божије Промисли увјерили још након првог пожара, када су нам два млађа дјетета могла умријети на интензивној њези, али смо се попадија и ја молили, и дјеца су преживјела. Једном приликом ми је надлежни епископ предложио да оснујем Свето-Тројицку парохију. Ја сам тада био на парохији у селу Рјаженоје, о каријери нисам ни размишљао. Нисам желио да мијењам уређени живот на парохији у селу за рад на земљи, коју је тек требало узети, а затим на њој подићи храм. Након разговора са митрополитом, који је мене саслушао али моје одбијање није прихватио, и који ми је дао три дана да размислим, нашој тешко обољелој ћерки Јелени стање се погоршало и она је наредног јутра почела да се гуши. Носио сам је на својим рукама, пошто је попадија била већ остала без снаге, борећи се за њен живот седам мјесеци. Ћерка је у мом наручју почела да се гуши. Снажно је махала рукама и ногама, дисање се зауставило и она је умрла. Након што је она престала да дише, ја сам замолио Бога да је врати у живот и дао завјет да ћу уложити све своје напоре да саградим храм. А попадија се завјетовала да ће ако ћерка оживи, пјевати у црквеном хору. И одмах затим дошао сам на идеју да ћерки дунем у уста. Када сам то учинио, њој се на махове почело враћати дисање. Сада су храмови саграђени, а наша ћерка је постала попадија и диригент хора, и са својим мужем има троје дјеце. Њихов први син је добио име Иван, у знак захвалности Богу.

Отац Јован Осјак са дечицом
Отац Јован Осјак са дјечицом
  • Како сте успјели поред свих својих невоља да сачувате љубав?

Живот је тако кратак. Многих тренутака одмах и не могу да се сјетим. Када ми сједнемо за сто, онда са дјецом водимо веома интересантне и дуге разговоре. Чини нам се као да је све што је било некако пролетјело. Остало је у сјећању само оно што је лијепо, а све непријатности су иза нас. Слава Богу за све! Било је веома много искушења, али захваљујући свим невољама кроз које смо прошли ми и јесмо стали на ноге, а наша дјеца су постала јача.

Новорођена тетка петоро унучади
  • Испричајте нам нешто о вашој дјеци.

Укупно имамо 8 дечака (Иван, Алексеј, Јевгеније, Александар, Владимир, Григорије, Сергеј и Серафим) и 10 девојчица (Олга, Јелена, Марија, Татјана, Ана, Надежда, Евдокија, Дарија, Ксенија, која је трагично изгубила живот, и Анастасија). Старија дјеца су већ обезбијеђени образовани људи. Иван је предузетник. Алексеј и Јевгеније приводе крају трећи факултет: завршили су Ставропољску богословију, Факултет кавкаских народа и Санктпетербуршку духовну академију. Два зета су свештеници, а један син је ђакон. Богу хвала, углавном је све како треба.

Белгород. Породица Осјак одлази да прими награду „Родитељски рекорд“. 2012. г.
Белгород. Породица Осјак одлази да прими награду „Родитељски рекорд“. 2012. г.
  • Како ви издржавате јер треба сваког од њих пробудити, нахранити, васпитати и образовати?

Неопходан је лични примјер у свему. У великој породици је све уређено. Да бисте велику породицу разумјели, неопходно је да у њој проведете неколико дана и тад ће вам све бити јасно. Цијели живот – то вам је само рад, рад и рад, али то није ропство, већ права срећа. Господ је рекао: „Јарам је мој благ и бреме је моје лако“. Ми сви вјерујемо и знамо да Он нама руководи и да нам у свему помаже.

  • Прочитала сам како је ваших, тад већ петоро унучади, чекало из породилишта вашу новорођену 18. по реду ћерку, која њима дође тетка.

Наша Настја је пожурила са својим доласком на свијет: попадија се породила прије термина. Примили су их професор Александар Ромашевски и др Јелена Лавренова. Ћерка је на рођењу имала само 1200 гр, због чега је била у инкубатору. Њу је баш ту у болничкој соби крстио мој синовац – отац Валерије. За Настењку и попадију молио се, вјероватно, читав православни град. Због тога што је 18. ћерка рођена прије термина, и попадији је пријетила опасност. Све је било веома озбиљно. Позвали су ме на конзилијум. Шесторица професора замолила су ме да се молим и Господ је поново показао милост. И попадија и Настја су живе и здраве.

Храм посвећен преп. Серафиму Саровском у Ростову на Дону. Обновио га је о.Јован Осјак
Храм посвећен преп. Серафиму Саровском у Ростову на Дону. Обновио га је о.Јован Осјак
  • За многе многодетност представља асоцијацију за сиромаштво, неблагостање, различите потешкоће и материјалну оскудицу. Сјећам се како су се наши пријатељи патили са троје дјеце у мајушном собичку. Многи родитељи једва да могу обући своју дјецу, а отуда и комплекси који им сметају кад одрасту.

Да, све је то наша реалност. Штета што се многодетне породице често сматрају „социјалним паразитима“, иако оне имају врло скромне повластице, а износ дјечијег додатка је дословно смијешна ставка. Малом броју многодетних породица полази за руком да буду обезбијеђене и срећне. Али никакве тешкоће њих не могу спријечити да буду срећне. У таквим породицама, као што је наша, многодетност је асоцијација за осјећања љубави, пријатељства, поштовања, одговорности, солидарности, узајамне помоћи, благонаклоности и самосталности.

О абортусима и планирању породице
  • Сада се многи плаше да имају велике породице и планирају рађање дјеце.

Не треба се плашити. Проблем је у томе што се човјек плаши и планира породицу. Ето то је несрећа. Сами знате да је најважнија ствар, прије него што пожелите да заснујете породицу, да хиљаду пута мјерите а једном да сијечете. Веома је важно томе приступити одговорно. Ако је мушкарац одлучио да се вјенча са својом супругом, он треба да схвати да је то за цијели живот. Ако он то није схватио, ако се још увијек двоуми да ли да се жени или да се не жени, онда то не треба ни да чини, тј. боље му је да се не жени. И супруга, ако је у дилеми, не треба да се удаје да не би направила велику грешку. А ако су пак обоје схватили да су до своје смрти спремни да живе у заједници и опстају, онда треба да стварају породицу. А што се тиче планирања породице… Не сме се планирати! Дјеца су Божије давање. Ако су момак и дјевојка завољели једно друго, и ако им је Бог дао да зачну и добију дијете, то је нешто најбоље у животу. Најбоље дијете је оно дијете које се роди.

Ђаво напада супружнике убацујући им различите помисли о томе како можда неће имати довољно новчаних средстава, здравља или нечег другог. Жена треба да схвати да она чинећи абортус, чедоморство, убија љубав свог мужа. Са сваким убијеним дјететом она све више губи мужа. Исто је и ако муж тјера жену, своју супругу, да абортира. Тиме он убија њену љубав према себи. То је неминовно и дешава се непримјетно, а после се осврнеш – кад оно – породица се распала.

  • А да ли сте ви и попадија размишљали на ту тему?

Када је она чекала прво дијете, ковали смо планове сједећи на трему: имаћемо двоје дјеце, а треће око четрдесете. Али Господ је видео боље. Ако ја волим жену, и она ми је родила дијете, па како онда да не волим то дијете? Међу нашим парохијанима има супружника који већ имају четворо дјеце, иако у њиховим плановима није било више од двоје. Они активно помажу сиротишта. И многе попадијине пријатељице почињу да рађају много дјеце. А раније су оне сматрале дјецу препреком у каријери и приватном животу. Нема потребе планирати. Ако је Господ послао бебу – радујте се. Шта год да вам Бог даје, свему се радујте. Дјеца нису терет, већ радост.

  • Многе жене би можда и жељеле много дјеце, али им здравље не допушта.

И мојој жени су, такође, говорили: „И ви и дијете ћете умријети“. Свашта нас је сналазило. Али Господ нас је чувао. Ако нам је Бог слао дијете, Он је онда давао и здравље, и све остало. Ако је супруга затрудњела, ни она, ни њен муж не треба чак ни да помисле на абортус. Јер то не значи само да се рађа татино и мамино дијете – рађа се разумна душа. Господ то дијете шаље у свијет. Рођење дјетета је дар од Бога.

О лепоти
Протојереј Јован Осјак и попадија Надежда
Протојереј Јован Осјак и попадија Надежда
  • У свијести многих лик многодетне маме је лик измучене жене, која је растрзана између мужа, кућних послова, вртића и школе. А ваша жена је тако млада, дотјерана, витка, тако паметна и лијепа. У чему је ту тајна?

Мислим, прије свега, у нашим генима. Најважније – то је захваљујући нашим родитељима. Попадија и ја смо рођени у многодетним православним породицама. Моји родитељи су имали 18-оро дјеце. Ја сам био десето дијете. Попадијини родитељи су исто имали много дјеце. Они су дјецу васпитавали у љубави према себи и једних према другима. И када смо нас двоје добили много дјеце, то је било интересантно и лако, изгледало је као да ту ништа није компликовано. Једном приликом попадија ми је рекла: „Ја живим за Бога, за тебе и за дјецу“. Може бити да је у томе њена тајна?

Подаци о саговорнику:

Протојереј Јован Осјак је настојатељ Серафимовског и Свето-Тројицког храма у Ростову на Дону, архијерејски намјесник парохија Западног округа Ростовске и Новочеркаске епархије, секретар Митрополита ростовског и новочеркаског и руководилац пројекта „Центар за помоћ многодетним породицама “СемьЯ”.

О. Јован је за своје заслуге пред отаџбином и за родитељски подвиг удостојен награда Владе РФ, међу којима је и орден „Родитељска слава“. Попадији Надежди је 2005. године за многодетност и харитативни рад био уручен орден Светог благовјерног царевића Димитрија Угличког. Надежда Алексејевна је такође лауреат међународне награде Андреја Првозваног за вјеру и вјерност, а награду су јој уручили за мајчинску храброст и изузетан примјер духовно-моралног васпитања дјеце.

Отац Јован се налази на челу епархијске прес службе и телевизијског студија „Православни Дон“, а духовник је друштвене организације „Ростов без наркотика“, чије се савјетовалиште налази на Свето-Тројицкој парохији.

У парохији ради народна кухиња, у којој радним данима вријеме проводи од 50-100 људи, а кад су већи празници – и до хиљаду.

Међу пројектима које би хтјела да реализује Свето-Тројицка парохија јесте и отварање шиваће радионице, гдје би многодетне и несрећне породице и они без крова над главом могли да добију посао. За отварање радионице постоји одговарајућа просторија, али је потребно пронаћи 3 милиона рубаља. Други пројекат јесте оснивање центра за рехабилитацију људи који су пуштени из затвора , а овај предлог су о. Јовану дали сами бивши затвореници.

Отац Јован на Свето-Тројицкој парохији редовно одржава савјетовања по питањима заштите живота дјеце. На њима се окупљају представници свештенства, добротворних фондова и организација, љекара и психолога. Парохија активно учествује у раду ростовског Центра за заштиту материнства „Возрождение“ (Препород), који се спроводи у три правца: консултативна помоћ психолога, православних љекара и правника; информативно-просветитељски рад по питању демографских проблема и противљења абортусима (укључујући и оне које се анонимно изводе у приватним клиникама, без испуњавања установљених норми предабортусног консултовања); харитативна дјелатност – пружање материјалне подршке трудницама које су у кризи или су малољетне, као и породицама са ниским примањима и самохраним мајкама.

Отац Јован је увјерен да је данас крајње неопходно пружити материјалну и моралну подршку многодетним породицама и традиционалним породичним вриједностима у средствима јавног информисања, јер ће само многодетношћу моћи да се ријеше социјални проблеми друштва. О томе се говорило и на конференцији одржаној у априлу „Многодетност данас“, чији су суоснивачи РОО „Родитељски комитет града Волгодонска“, РОО „Ростов без наркотика“ и ОО „Многодетне маме Ростова“. Међу питањима која су покренута на конференцији било је и питање уступања земљишних парцела многодетним мајкама, као и о њиховом комуникацијском и инфраструктурном обезбјеђивању и државној подршци Агенције за стамбене програме. Причало се и о томе да у Ростовској Области постоји јединствена прилика да се реализује предиван експеримент на нивоу државе „Градић демографске будућности“ и да се тај примјер прошири на цијелу Русију.

Православље.ру

Један коментар

  1. bravo brat neka bok cuva tvoju familiju i svi moramo uzeti primer od tebi i mi ostali pravoslavni svet kako treba kako gaiti deca tako treba bozja lubov i veliki pozdrav

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*