Демонстранти у Скопљу

МАНОЈЛО: „Обојене револуције“ су инструмент за сламање држава и демократских режима у њима

  • Још увијек и руски и страни центри либералне демократије траже начине за спровођење сценарија „обојене револуције“ у Русији, надајући се да ће увући у то безумље земљу која храбро штити свој суверенитет и националне интересе у условима незабиљеженог спољног притиска од стране западних „партнера“
  • „Обојене револуције“ само споља подсјећају на праве револуционарне покрете: за разлику од правих револуција, које су изазване објективним развојем историјског процеса, „обојене револуције“ су технологије које се успјешно маскирају у спонтане процесе. Њих одликује готово театрални ниво драматургије који западни политиколози својски покушавају да представе као спонтано и стихијско изражавање воље народа, који је изненада ријешио да поврати право управљања својом земљом
  • Међутим, „обојене револуције“ нису ништа друго него инструменти за сламање демократских режима који су копија англосаксонских модела у незападним земљама. Американци не само да су створили модел демократског државног уређења оријентисан „на извоз“, већ су се постарали да створе и специјалне инструменте предвиђене за њихово сламање и демонтажу режима, уколико настане таква потреба
Пише: Андреј Манојло, професор Московског државног универзитета, члан научног савјета при Савјету безбједности Русије

У савременој руској политици „обојене револуције“ су једна од тема које су најактуелније и које држе друштво у стању сталне напетости: управо су оне у Стратегији националне безбједности Русије означене као највећа пријетња безбједности РФ.

Управо је „обојена револуција“, која је добила чудан назив „евромајдан“, 2014. године претворила у рушевине Украјину – некада просперитетну земљу, у којој је БДП растао четири одсто годишње; управо су од „обојених револуција“ почели оружани сукоби у Либији и Сирији.

Демонстранти у Кијеву за вријеме"евромајдана" 2014. године
Демонстранти у Кијеву за вријеме“евромајдана“ 2014. године

У Бразилу се „обојена револуција“ догађа управо сада: та технологија се користи да би се уклонила предсједница Дилма Русеф, која одбија да игра по тактовима САД.

Још увијек и руски и страни центри либералне демократије траже начине за спровођење сценарија „обојене револуције“ у Русији, надајући се да ће увући у то безумље земљу која храбро штити свој суверенитет и националне интересе у условима незабиљеженог спољног притиска од стране западних „партнера“.

Међутим, тешко да ће им то поћи за руком: ми ћемо успјети да се одбранимо.

„Обојене револуције“ су технологије организовања државних преврата у условима вјештачки створене политичке нестабилности, у којима се притисак на власт врши у форми политичке уцјене, а инструмент уцјене су омладински протестни покрети организовани по специјалној шеми.

При томе је једини циљ сваке обојене револуције – државни преврат, који се представља као спонтана протестна појава и масовна акција грађанске непослушности. Неопходан услов за успјех „обојене револуције“ јесте обавезно постојање политичке нестабилности у земљи која је способна да прерасте у праву политичку кризу.

Упркос томе што се обојене револуције често веома разликују међусобно и на геополитичком, и на социјалном, и на економском плану, све се оне – те револуције – уклапају у исту шему која подразумјева организацију по моделу омладинског политичког покрета, његово трансформисање у политичку руљу и коришћење те снаге против актуелне власти у својству инструмента политичке уцјене.

Типичан примјер "обојене револуције" су протести опозиције у Македонији и њихови перформанси са фарбом
Типичан примјер „обојене револуције“ су протести опозиције у Македонији и њихови перформанси са фарбом

То директно указује да „обојене револуције„ у принципу не могу довести до реализације надања и хтјења већине становништва.

При томе, оне имају и своје заједничке црте: у „обојеним револуцијама“ притисак на власт се увијек врши у посебној форми – политичке уцјене; главни инструмент притиска на власт је омладински протестни покрет.

„Обојене револуције“ само споља подсјећају на праве револуционарне покрете: за разлику од правих револуција, које су изазване објективним развојем историјског процеса, „обојене револуције“ су технологије које се успјешно маскирају у спонтане процесе. Њих одликује готово театрални ниво драматургије који западни политиколози својски покушавају да представе као спонтано и стихијско изражавање воље народа, који је изненада ријешио да поврати право управљања својом земљом.

„Обојене револуције“ користе фактор војне силе само у случају крајње потребе. Међутим, не може се занемарити чињеница да савремене „обојене револуције“ заиста стварају услове и поводе за будућу војну интервенцију.

Модел који се налази у основи „обојене револуције“ је један – то је стварање протестног покрета, његово претварање у политичку гомилу и усмјеравање њене агресије на актуелну власт, како би се она на тај начин натјерала да се добровољно одрекне од управљања земљом. Такав притисак на власт се увијек врши у форми уцјене, давања ултиматума под пријетњом масовних немира и, што се догађа рјеђе, физичких обрачуна са неистомишљеницима.

Ако власт почне да се противи, „обојена револуција“ прелази у фазу оружане побуне. Понекад ту побуну прати војна интервенција западних земаља, као што је било у Либији, и умало да се догоди у Сирији.

У „обојеним револуцијама“ користи се посебна симболика чији је циљ да се укључи механизам препознавања „наш – њихов“, захваљујући којем учесници протестних акција препознају једни друге у политичкој гомили и, истовремено, идентификују противнике који немају одговарајуће знаке препознавања (ознаке).

Дуго је типичан симбол „обојених револуционара“ било цвијеће: руже у Грузији, лале у Киргизији, различци у Бјелорусији, јасмин у Тунису итд.

Природа поријекла тих цвјетних симбола и атрибута је веома проста – она се налази у архетиповима историјског сјећања Американаца који се сјећају хипи покрета – „дјеце цвијећа“, која су на посебан начин изражавала свој протест против државе и њене политике.

То одмах одаје у сценаријима „обојених револуција“ карактеристичан печат сјеверноамеричких Англосаксонаца.

Осим тога, у избору цвјетне симболике крије се и тежња сценариста „обојених револуција“ да помоћу цвијећа у рукама жена и младих нагласе „ненасилну“ природу „револуције“, маскирајући тиме државни преврат који се врши.

Споља гледано, „обојене револуције“ су невојне технологије за промјену политичких режима. Зато их често називају технологијама или инструментима „меке силе“. Тај приступ доводи у заблуду јер наводи на то да се „обојене револуције“ сматрају мекшим и стога напреднијим и по друштво мање опасним обликом вршења утицаја на ауторитарне режиме. Тако се заправо пропагирају „обојене револуције“ као нешто супротно оружаним државним превратима.

Међутим, „обојене револуције“ нису ништа друго него инструменти за сламање демократских режима који су копија англосаксонских модела у незападним земљама. Американци не само да су створили модел демократског државног уређења оријентисан „на извоз“, већ су се постарали да створе и специјалне инструменте предвиђене за њихово сламање и демонтажу режима, уколико настане таква потреба.

А као инструменти се користе „револуције ружа“, „револуције лала“ и осталих недужних цвјетова попут камилице, различка и звончића.

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*