Хенри Кисинџер

МАЛИНСОН: Ђаво је у ситницама

  • Уочи турске инвазије, Британија је покушала да преда своје територије на Кипру, Кисинџер је то одбио, уз објашњење да је Кипар важан на свјетској шаховској табли, а важан је и у арапско-израелском спору
  • Кисинџер је једноставно мијењао сценарије како му је одговарало. Још је бизарније то што је у писму британском министру спољних послова написао да је било спољних притисака усмјерених на повратак Макариоса, што би довело до учвршћивања режима у Атини. Ово је била неопјевана глупост, јер би Макариосов тренутни повратак одмах довео до пада атинске хунте, која је ионако била пред колапсом
  • Могуће је да је Кисинџер добио совјетски пристанак за ограничену турску интервенцију, када је посјетио Громика и обећао да неће бити говора о енози. Москву је, можда, Кисинџер, ипак, преварио тиме што је Турска заузела велики дио земље, а затим и наставила даљу окупацију Кипра; али, Совјетски Савез није пријетио војном интервенцијом, јер је био сасвим срећан да види како тензије између Грчке и Турске ослабљују НАТО
Пише: Вилијам Малинсон

Како се још једно ‘црно чудо’ надвија над Кипром, уз уобичајене западне / НАТО пријетње да је ово последња шанса за решење, размотримо улогу Хенрија Кисинџера, без којег би било мало вјероватно да би се Турска, прије свега, уопште усудила да нападне и заузме Кипар. Прије него што појаснимо како је одуговлачио и клизио ка томе да Турској створи ситуацију потребну за инвазију, требало би укратко осликати његову опсесију Кипром и његову тактику одуговлачења, која је услиједила након турске инвазије Кипра.

Кисинџер је, још 1957. године, у својој прилично контроверзној књизи Нуклеарно оружје и спољна политика, написао: “Требало би да можемо да рачунамо на […] Кипар или Либију као полазна мјеста на Блиском истоку.”

Одмах након пуча на Кипру, он је одбио захтјев Сенатора Фулбрајта да се америчка Шеста флота пошаље у посјету Кипру, као гест добре воље. Тврдио је да је то мијешање у грчке послове. Ово је веома лицемјерно, пошто је послао инструкције (са закашњењем) америчкој амбасади у Атини, тражећи од Грчке да се не мијеша.

Уочи турске инвазије, Британија је покушала да преда своје територије на Кипру, Кисинџер је то одбио, уз објашњење да је Кипар важан на свјетској шаховској табли, а важан је и у арапско-израелском спору.

Кисинџер је притискао Британце да не траже повлачење грчких полицајаца са Кипра након пуча, уз привидно и варљиво објашњење да су они одбрана од инфилтрације комуниста. Када је Британија послала захтјев, већ је било прекасно, турска инвазија је већ почела. Мало је вјероватно да би се Турска усудила да нападне, да су Велика Британија и Сједињене Државе одмах захтијевале да се грчки официри са копна повуку. Кисинџер није желио да се Макариос поново врати на власт, јер је сматрао да би то била услуга совјетској политици. С обзиром на мноштво доказа да је Кисинџер дао све од себе да подрије Макариоса, а и лично га није симпатисао, контрадикторан је његов каснији став да су Макариос и Сједињене Државе успјешно ко-егзистирали.

Кисинџер је једноставно мијењао сценарије како му је одговарало. Још је бизарније то што је у писму британском министру спољних послова написао да је било спољних притисака усмјерених на повратак Макариоса, што би довело до учвршћивања режима у Атини. Ово је била неопјевана глупост, јер би Макариосов тренутни повратак одмах довео до пада атинске хунте, која је ионако била пред колапсом.

На преговорима у Женеви, Кисинџер је одбио чак и могућност да постоји опасност од Турске, ако би јој се ускратила војна помоћ.

Кисинџер је убиједио британског амбасадора у Вашингтону да генерални секретар УН погрешно вјерује да распоређена британска војска представља опасност и да њено присуство може довести до брзог повлачења, а вјероватно и до колапса Сампсонових пучиста.

Како је Турска 14. августа 1974. године кренула да заузима двије трећине Кипра, Кисинџер је одбио да присуствује састанку НАТО прије 19. августа (јер је знао да ће за то вријеме Турска завршити отимање земље).

Током преговора у Женеви, само два дана прије турског отимања земље, Кисинџер је одбио захтјев грчког министра спољних послова да овај посјети Вашингтон ‘док се не заврши ова рунда разговора у Женеви’.

Имајући у виду све наведено, није ни чудо да је Турска осјећала и знала да јој је Кисинџер дао, и одријешене руке да нападне и вријеме да све то обави. Како је Форин офис (британско Министарство спољних послова, прим. Катехон) сâм саопштио: Турци су, изгледа, раније закључили да ће се амерички притисак завршити и неће бити појачан [војном акцијом, нпр]; ово је, без сумње, био један од фактора њихове тактике на другој Женевској конференцији. Свакако се радило о томе да је Др. Кисинџер бринуо о очувању турске добре воље као бедема између Совјетског савеза и арапских држава, а и због коришћења Турске за америчке базе.

А што се тиче ђавола у ситницама, Кисинџера сâмог, ево одломка из моје недавно објављене књиге о њему – овдје има много детаља који показују потпуно одсуство етике код Кисинџера:

Поред бизарне процјене да Макариос, са својим способностима, обавјештајним и информативним мрежама, није у току, Кисинџер је био осјетљив и на Макариосово спомињање кантоналног аранжмана. То је зато што је пред крај Женевских преговора турска делегација Американцима предложила ‘решење – пет или шест кантона’, коју су Грци, према Кисинџеру, тада одбили. А, у ствари, Клеридес, кипарски преговарач, тражио је тридесет шест сати да размотри предлог, након чега је Гинес једноставно напустио преговоре, телефонирао Ечевиту и пренио му тајну поруку да започне другу фазу инвазије. Поред Турака који одбијају да размисле и сачекају тридесет шест сати, улога Американаца је прилично чудна, будући да Сједињене Државе нису биле страна у споразуму, а нису имале нити званичну преговарачку позицију, чак ни као посредник.

На Кисинџерову осјетљивост се наишло у телеграму Форин офиса:

Он [Кисинџер] је био увредљив према Макариосу, кога је срео неколико дана раније. Морао је да се чува од Макариосове навике да погрешно интерпретира њихове разговоре, било штампи или неком другом. Макариос је покушао да представи мулти-регионално решење као могућност, и даље, јер су Американци могли убиједити Турке да га прихвате. Кисинџер је то негирао и рекао му да, ако би се дошло до дворегионалног решења, Американци су већ показали да томе не би приговарали. Био је опрезан да случајно отворено не каже да се Американцима више допада дворегионално решење, нити да дозволи Макариосу да буде у ситуацији да тако нешто цитира, јер је Макариос био прилично способан да од овога начини важну тему, представљајући Американце како малтретирају Грке све док не прихвате понижавајуће услове.

Из свега наведеног, можемо видјети да Кисинџер није излазио са чињеницама, него је то било семантичко врпољење: ‘јер, Американци су ти, а тако и Кисинџер, који су ‘навукли Турке на мулти-кантонални предлог’, а Макариос је то знао. Кисинџер и није баш био срећан због Макариосове истинољубивости, а вјероватно је био и фрустриран Архиепископовим рикошетима на преговорима. За разлику од Совјета, који су остали на маргинама у Женеви, Американци су одиграли значајну улогу, прије свега као помагачи у преговорима; а, тешко да је човјек од интегритета, као Макариос, отворено и погрешно представљао Кисинџерове ријечи, након састанка са њим. Прије ће бити да је Кисинџер тај који је уживао у лажним саопштењима, а Американци су заиста били ти који су турској делегацији пунили главе кантоналном идејом. Било би корисно имати прецизну, званичну америчку евиденцију о овој размјени, умјесто Кисинџерових протестних нота британском амбасадору, мада је све то, можда међу Кисинџеровим приватним папирима, или је уништено. Или, можда, никада није ни било никаквих забиљешки о томе, иако је Форин офис имао забиљешку, како сам раније навео.

Крајњи коментар о совјетској политици: разумљиво је да, штагод би јачало НАТО, била је анатема за Москву. Зато еноза није била на дневном реду од тада, било са Грчком, или са Грчком и Турском (‘дупла еноза’), јер би еноза ојачавала НАТО.

Могуће је да је Кисинџер добио совјетски пристанак за ограничену турску интервенцију, када је посјетио Громика и обећао да неће бити говора о енози. Москву је, можда, Кисинџер, ипак, преварио тиме што је Турска заузела велики дио земље, а затим и наставила даљу окупацију Кипра; али, Совјетски Савез није пријетио војном интервенцијом, јер је био сасвим срећан да види како тензије између Грчке и Турске ослабљују НАТО. Помисао на пребацивање четрдесет хиљада турских војника са турског копна на Кипар мора да је забављало, а вјероватно и даље забавља Москву. Турска је, такође, уложила много дипломатског напора у удварању Москви, што се не може рећи за кратковиду међународну политику грчке хунте, које је била оптерећена анти-комунизмом.

Наставићу о овој дискусији Москве са Кисинџером о Кипру, када и ако више радова постане доступно у Лондону и ако један московски професор буде имао времена да види шта је доступно у руској архиви.

Катехон

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*