Преподобни Јустин Ћелијски

Мали букет поука Преподобног Јустина Ћелијског

Једна и Једина Света Васељенска (καθολική = саборна) и Апостолска Црква Христова на небу и на земљи, јединствено небоземно Богочовечанско Тело, јесте Православна Црква Христова. Тако су нас непогрешиво научили и тако нам свеукупно предали: сви Свети Апостоли, Свети Оци, Свети Мученици, Свети Исповедници, Свети Новомученици, и сви Свети Васељенски и Помесни Сабори, а тако верује и сав Православни народ у васељени. Тако је веровао и тако нам предао Свети Сава Српски, равноапостолни Отац и бесмртни Патријарх Цркве наше.

+++

Ту свету веру Православну, ту свету Цркву Православну, о којој тако апостолски одлучно и светоотачки богомудро говори Свети Сава, почели су данас да издају многи православни Патријарси и Епископи и Пастири, а наследници Светога Саве, не само не предузимају ништа против тога, него чак и сарађују, и подржавају, и учествују у, авај! тешко је и рећи: разрушењу Цркве Божје, Стуба и Тврђаве Истине (1 Тим. 3, 15). Те једине Свевредности рода човечјег у свима световима.

+++

Неизбежно је питање које мучи сваког савесног православца: Зашто је Београдска Патријаршија (никада нећу рећи: Српска Православна Црква) под Патријархом Германом ступила у јеретичко удружење, звано „Екуменски савет цркава“, које сачињавају неких 233 јереси? И још: Зашто се Патријарх Православне Српске Цркве примио председништва над тих 233 јереси? – Запрепашћена, рањена, ударена посред срца, православна савест вапије до неба, до изнад неба: О ужаса над ужасима! О стида над сваким стидом!

+++

Ево и другог питања из савремене ужарене вавилонске пећи: Шта сте учинили, Богом постављени стројитељи Цркве Христове, за заштиту Светог Православља од самоубилачке површности и издајнички неозбиљне делатности Цариградског Патријарха Атинагоре, који својим неопапистичким понашањем у речима и делима ево већ више од једне деценије саблажњава православне савести, одриче јединствену и свеспасоносну истинитост Православне Цркве и вере, признаје римске и друге јереси за равноправне са Истином, признаје римског Понтифекса-Максимуса са свом његовом демонски противцрквеном гордошћу, вратоломно ужурбано и површно припрема, по угледу на Ватикан, некакав свој такозвани „Велики Свеправославни Сабор“, не са основном еванђелском и свето-предањском темом спасења човека и света, него са чисто схоластичко-протестантском тематиком; и то припрема га у вавилонској кули савременог анархистичког и нихилистичког света, а без учешћа стварних православних исповедника, носиоца Православне вере, теологије, предања, црквености? И још многе друге безумне ствари папистички осионо ради у име Васељенског Православља, које данас не може слободно да заузме свој правилан став.

+++

Немојмо се изговарати сентименталним и празним фразама о „времену“, о „духу времена“, или о „духу екуменизма“ који влада у свету, или о “ дијалогу љубави“ који тобож загрева срца наших савременика насупрот досадашњим „вековима мржње“, или другим сличним лицемерним фразама. Такав став је површан, и неистинит, и игнорантски, и лажан. Лажан је, јер уместо „љубави Истине“ (2 Сол. 2, 10), уместо „истиновања у љубави“ (Еф. 4, 15), уместо љубави ка Истини Богочовечанској, протагонисти споменутих штурих фраза „ходе као незнабошци у празности ума свога“ (Еф. 4, 17) и даве се у мртвом мору европског лакомисленог човекопоклонства и човекоугађања. Резултат је тога? Не просвећивање заблуделих ван Цркве јеретика, и повратак ка „вери Истине“ (2 Сол. 2, 13), већ општа индиферентност у вери и бљутави синкретизам. Тај став је и игнорантски и дрзак, јер одриче да су у прошлим вековима живота и рада Православне Цркве живели и делали Светитељи Божји, препуни љубави Божје и истинског човекољубља, те или оптужују Оце – Светитеље Божје, да су живели у мржњи, или себе сама истиче да има, тобож, већу љубав од Светитеља Божјих.

+++

Немарност и равнодушност, незнање или издајство других никада не може бити изговор за Епископе – Апостолске наследнике у Цркви Христовој, постављене зато да чувају Истиниту веру и Цркву, којом се једино може спасти народ Божји и ући у Царство Божје. Знајмо и у сну и на јави да, по богомудрим и апостолским речима Посланице Источних Патријараха: „сам црквени народ јесте чувар православне вере и предања“ (Посланица 1848. год., пар. 17). Немојмо да се деси да тај још верујући народ Божји једнога часа дође до тога да данашње Епископе не признаје више за носиоце и чуваре апостолско-светоотачке вере, како је то знао чинити православни народ много пута у својој крстоносној историји. У мутним и мртвим водама „екуменизма“, у које су неки од њих загазили, ретко се ко од православних одржао а да не почне тонути у јереси неправославља и злославља. Но знајмо за сва времена и на сву вечност: нико не може остати у Цркви Христовој Православној не држећи се благочестивог богочовечански саборног пута Светих Отаца и Исповедника Православља.

+++

Одговорношћу наших Пастира црквених православни народ Божји у нашој Цркви подељен је и поцепан. Никада у васцелој историји својој Српска Црква није доживљавала тако страхотну трагедију као данас са два душегубна раскола, створена за време патријарховања и епископствовања садашњег нашег епископата. И душу раздире питање: а наш епископат шта је учинио да их отклони да не дође до њих? Раскол у Српској Цркви? Гле смрт и пакао иду за овим расколом, и халапљиво прождиру српске душе. О, да гозбе демонске, гозбе антихристовске! по први пут приређене у хиљадугодишњој историји Српскога народа. Цинички су погажени Свети Догмати и Свети Канони Православне Цркве. О, греха, који се, по светим речима Светог Златоуста, ни мученичком крвљу опрати не може. „Ништа тако“, вели Свети Златоусти Учитељ васељене, „не разгневљаује Бога као цепање Цркве… Ни крв Мучеништва не може изгладити такав грех“ (РG t. 62, 85). Кроз раскол натуткане су на Српски народ све апокалиптичке христоборске звери. „Поцрне сунце и небо“ над кукавним родом Српским.

+++

Богу се треба већма покоравати него људима“ (ДАп. 5, 29). То је душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима, – то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мерилима. То Свееванђеље је суштина свих Светих Догмата и свих Светих Канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим људима, никаквим властима, никаквим режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима.

+++

„Покоравати се Богу већма него људима“, – то је устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав – Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став – Свестав. То и први одговор њен првим гонитељима Цркве (Дела Ап. 5, 17-42); а то њен одговор и свима гонитељима њеним кроза све векове, до Страшнога Суда. За Цркву је Бог увек на првом месту, а човек, а људи увек на другом месту. Људима се треба покоравати све док нису против Бога или Његовог закона. Но чим иступе против Бога или Његовог закона, Црква тада мора остајати уз Бога, и Његов закон и вољу отстојавати еванђелским средствима. Не ради ли тако, зар је Црква? и представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто – издајство Цркве Христове. Заклањамо ли се за заповест Спасовог Свееванђеља: „Подајте ћесарево ћесару, и Божије Богу“ (Мт. 22, 21), да би оправдали своје пагубно човекоугодништво, доказ је да ову заповест нисмо апостолски и светоотачки ни схватили ни разумели ни богочовечански у животу применили.

+++

„Цару царево – Богу Божије“: То је еванђелска коегзистенција Цркве и државе, одређена и прописана самим безгрешним и свезнајућим Господом и Спаситељем Христом. Зато за Цркву неизменљиво и вечито обавезна. Цару: харач, новац, на њему лик царев (Мт. 22, 19-21). А Богу? – и душу и тело: јер на души и у души лик Божји, и на телу и у телу преко душе, јер тело живи боголиком душом и носилац је боголике душе. Све што је битно у човеку, и у души и у телу, све је Божје, и људи нису своји, већ увек и по свему творевина Божја и имовина Божја (1 Кор. 6, 19-20). Да, да, да: и душа и тело припадају Богу: – вечности, вечном животу: = Вечној Истини, Вечној Правди, Вечном Разуму, Вечном Смислу. Стога се Божје не сме жртвовати ради царевог. Првенство и ту увек припада Богу.

+++

У Богочовеку и Његовом делу и телу – Цркви: Бог увек на првом месту, а човек на другом; увек се све решава Богом, а не човеком. То је Васељенске Цркве и свевредност и свемерило. Зато се сваком проблему Цркве приступа: „са страхом Божјим, вером и љубављу“. Црква је Богочовечански организам, па онда организација. Она – тело Богочовека: зато се у њој све мора прво гледати и видети и мерити Богом, па човеком; и онда човеком из Богочовека. Никада само човеком, никада „по човеку“. Стога: увек, увек, увек: „Богу се треба већма покоравати него човеку, него људима“. Када је то у питању, онда се и Првоврховном Апостолу Петру – „у очи противстаје“ (Гал. 2, 11-14). Ту је у вечно неизменљивој важности богонадахнуто апостолско начело и метод делања Цркве: „Нађе за добро Дух Свети и ми“ (ДАп. 15, 28): прво Дух Свети па ми: ми иза Духа Светог и у Духу Светом и са Духом Светим. Увек вођени и руковођени духоносним Апостолима и духоносним Оцима.

+++

Богу Божје – цару царево“: – то је еванђелски принцип коегзистенције = сапостојања између Цркве и државе. Јасно је: Црква мора у сваком режиму, па и у безбожничком, наћи свој modus vivendi (= начин живљења): али увек у духу и границама еванђелског принципа коегзистенције: „Богу Божије, цару царево“.

+++

Преосвећени Оци, зашто смо постали зечји род? Где је слобода којом нас Господ Христос ослободи? (Гал. 5, 1): слобода од греха, слобода од смрти, слобода од зла, слобода и од самог творца зла – ђавола. Та Господом Христом ми смо јачи од свакога греха, од сваке смрти, од свакога зла, и од сваког ђавола. Горе имајмо срца! „Вера је наша победа која победи свет“ (1 Јн. 5, 3): и све у свету. А када је вером нашом Васкрсли Господ с нама, онда су с нама и све божанске силе Његове: с нама је свепобедна вера Његова, и љубав Његова, и благодат Његова, и све силе и врлине Његове. А када је Он – Бог с нама, ко ће на нас?

+++

Горећи и сагоревајући у пожару споменутих проблема, ми уствари горимо у пожару богоодступништва. На свима странама народ Божји Светосавски, сагорева до пепела у пожару нашег богоодступништва. О, колико је данас стотина хиљада у светосавском роду Српском некрштених, невенчаних, неопојаних! А ми? Шта ми чинимо да тај и такав невиђени помор Српских душа зауставимо? Погребни лелек пролама наше савести, и ми из срца светосавског свебола питамо: откуда све то у нас? Отуда што смо напустили апостолски пут Светих Отаца. И наша је дужност, наша православна сведужност, да себе исповедимо кроз света уста Светог Максима Исповедника: „Тешко нама несрећницима, јер напустисмо пут Светих Отаца и зато смо пусти од сваког дела духовног“

+++

У својој хиљадугодишњој историји Српска Православна Црква није никада била тежи болесник него што је данас; болесник на самртничком одру, у агонијском ропцу. Треба га одмах најхитније лечити. А лекар – свелекар постоји; лек – свелек постоји. То је Богочовечански пут Светих Апостола и Светих Отаца; а за њима и са њима Светих Српских Богоугодника, са Светим Савом на челу. Без овог лека – свелека, сви остали лекови су беспомоћни фластери.

+++

Какав помор коси душе наше дечице, и наше омладине без православне наставе. Какве духовне смрти пустоше наш православни народ који није просвећен православно и светоотачки. О својој вери Православној и животу и путу светоотачком он скоро ништа не зна, те стога тако лако и постаје плен разноврсних сектаната, који се све више и несметано шире по земљи Светога Саве. Жалосно је такође што наши богослови, и они у богословијама и они на факултету, не знају светоотачки пут у вери и у животу, у црквеној делатности и црквеној организацији, у православној Догматици и Етици, у православној Еклисиологији, у православном литургичком и духовном животу; једном речју: у свима областима Богочовечанског православног црквеног бића и постојања, православне аксиологије и критериологије. А како би та јадна деца и могла знати тај православни, апостолско-светоотачки пут, када га се ми пастири црквени не држимо, то се од нас не могу њему ни научити, нити се на нас угледати? Зато је прва и последња потреба наша данас: вратити се на православни пут Светих Отаца у сваком погледу и на сваком попришту црквеног живота и рада.

Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*