Марш украјинских нациста

ЛЕПЈОХИН: Украјина без новог мајдана, само Порошенкова или нечија друга – крвава диктатура

  • Интереси САД су глобални оквир, који ограничава и поставља параметре читавој украјинској политици, јер амерички амбасадор у Украјини, Џефри Пајет, у очима украјинске елите има неупоредиво виши статус од предсједника те земље
  • Једном ријечју, интереси ове категорије политичких актера савремене Украјине могу се описати формулом: „профитирати од рата и што више наштетити Русији и Русима“
  • У таквој ситуацији, нови мајдан (као организовани отпор режиму) је немогућ. У наредним годинама у Украјини су могући само спонтана акција људи доведених до очаја, герилски рат, присилни сепаратизам и емиграција, борба кланова и наоружаних банди, што значи – изазови на које ће режим одговорити диктатуром
Пише: Владимир Лепјохин

Злочини казнених батаљона на истоку Украјине, покушаји екстремиста из Десног сектора (активност ове ограгнизације је забрањена на територији Руске Федерације) да се супротставе полицији на западу Украјине – суицидне су реакицје Кијева.

Гледајући све то, руски и други страни политички аналитичари се питају шта ће се пре десити: банкрот или нови Мајдан у Кијеву који ће довести до још једног преврата.

Са моје тачке гледишта, да бисмо разумјели природу и перспективе текућих процеса у Украјини, неопходно је разумјети интересе и мотиве кључних актера савремене украјинске политике.

Интереси САД су глобални оквир, који ограничава и поставља параметре читавој украјинској политици, јер амерички амбасадор у Украјини, Џефри Пајет, у очима украјинске елите има неупоредиво виши статус од предсједника те земље.

Кијеву је сада дозвољено да крерира дугорочне планове само у оквирима које је поставио Стејт департмент и у складу са прописаним поставкама. А поставке су такве да Украјина треба да постане држава у потпуности контролисана од стране Вашингтона, полигон за НАТО трупе на западној граници Русије, као и тржиште за америчке компаније.

У оквру такве политике, Вашингтон је сасвим задовољан:

а) пузећим ратом у Донбасу (уз што више погинулих Руса);

б) неспособношћу украјинске привреде (у таквим околностима лакше је одузети од ове земље сва иоле вриједна средства и нанијети штету економијама Русије и ЕАЕС);

в) политичком кризом и корупцијом на највишим нивоима (лоповима на власти се лакше и јефтиније управља).

У вези са горенаведеним, Американци неће дозволити нови мајдан у Украјини. Они такође нису заинтересовани за распад или федерализацију Украјине, као што нису заинтересовани ни за успостављање грађанског мира у тој земљи.

Истовремено су амерички политичари потпуно индиферентни према потенцијалном банкротству земље, сматрајући дефолт унутрашњим проблемом Украјине и Европске уније. САД су заинтересоване да се у Украјини успостави контролисана диктатура, која би функционисала у демократској одећи и била призната од европских партнера као неки облик демократије. На крају крајева, ову земљу Стејт департмент не види као плијен већ као удицу, а „демократија са националним карактеристикама“ је мамац на удици Украјине коју мора да прогута Европа.

У овом тренутку, интереси америчких јастребова поклапају се са интересима украјинских националиста, посебно у дијелу који се односи на русофобију. Међутим, Јенкији су газде нове Украјине, док су бандеро-нацисти – потрошни материјал, у потпуности зависан од америчких специјалних служби.

Јер, сукоби Десног сектора са органима реда имају искључиво локални карактер. Они не угрожавају Украјину новим мајданом или државним ударом све док је земља под контролом америчке војске.

Изузетак су нацистичке банде сличне онима које финансирају олигарси типа Коломојски, које – у случају да Украјина крене у правцу диктатуре – могу окренути своје бајонете против било кога, на кога им укажу газде.

Једном ријечју, интереси ове категорије политичких актера савремене Украјине могу се описати формулом: „профитирати од рата и што више наштетити Русији и Русима“.

Интереси „умјерених“ нациста ушанчених у украјинском Кабинету министара и другим државним органима (Јацењук, Турчинов, Аваков, итд.), који сањају не толико о Великој Украјини (као ултра-бандеровци), колико о интеграцији земље – у било ком облику – у Европску унију, своде се на формулу „што је могуће више украсти или продати, а затим побјећи на Запад“.

Шта они желе? Наравно, не нови мајдан. Ови људи (ја их зовем клепто-нацистима) су објективно заинтересовани за тотални хаос (а самим тим и за рат на истоку Украјине, који они представљају као „рат са Русијом“), у којем се може некажњено красти, немајући – с обзиром да је ратно стање у земљи – никакву одговорност.

Ови представници нове украјинске власти разликују се од Американаца и „омрзнутог“ дијела националиста по томе што на сваки начин настоје да одложе вријеме објављивања дефолта, јер после званичног признавања банкрота земље, Порошенко би вјероватно очистио владу и напунио је својим клепто-чиновницима. То је разлог зашто је прије неки дан Јацењук и отпутовао у САД: да моли америчке бизнисмене да купе у Украјини барем нешто, а у ствари је за себе молио одлагање оставке.

Уосталом, Кабинет министара успијева да одложи дефолт, јер му у томе помажу европски политичари, за које би признавање украјинског банкротства представљало признање штетности њиховог утицаја.

Укратко, у интересу је ове групе, као и прве групе, да спријече било какве промјене у Украјини, у овом или оном смјеру. Клепто-премијер Јацењук и његови европски саучесници гурају Украјину ка економској катастрофи и пратећим политичким последицама.

Главни интерес Порошенка је да задржи добијену власту. То му је неопходно и због очувања сопственог бизниса, и због задовољења таштине, и – сада већ – због елементарног очувања живота. Ни у мотивима актуелног предсједника Украјине не треба тражити мотиве повезане са часним служењем земљи.

Лични интереси Петра Порошенко се дјелимично преклапају са интересима САД, дјелимично – са интересима других украјинских олигарха, дјелимично – са интересима чиновника ЕУ и клепто-нациста. Али формула његове мотивације је, како ми се чини, индивидуална и своди се на ово: „заплаши, лажи, обећај, и на сваки начни задржи власт“.

Порошенко је заинтересован да уплаши Украјину, ЕУ и САД – Русијом, а Русију – украјинским националистима, америчким јастребовима и западним санкцијама. У циљу јачања своје личне власти, он намјерава да обећа било коме и било шта, при чему често обећава контрадикторне ствари.

Он је савршен вјетроказ у условима, када у Украјини дува неколико вјетрова истовремено, и може се претпоставити да Порошенко у савезу са америчким Стејт департманом неће дозволити нови мајдан, а да ће у савезу са чиновицима ЕУ учинити све да спријечи и дефолт. А ако ипак објави банкрот земље, то ће урадити само да би се отарасио Јацењука.

Порошенко лоповски изврће минске споразуме и преводи захтјеве за федерализацију Украјине у псеудоодлуке о њеној наводној децентрализацији, и неумитно се приближава томе да постане банални диктатор.

Објективно, ситуација у Украјини је таква да је њена федерализација једини начин да се избјегне распад Украјине, а нови мајдан и још један државни удар значили би – диктатуру. И Порошенко, за кога је припремљена улога украјинског Франсоа Дивлијеа, нема избора: или ће задржати власт у Украјини успостављањем личне и, како то обично бива, крваве диктатуре, или ће то учинити неко други.

Украјина се, авај, више не може спасити од тог сценарија.

Реална алтернатива диктатури је, као што је познато, активност масе.

Политичка опозиција у Украјини је сатјерана у гето, њени лидери ухапшени, побијени или су побјегли из земље, док су обичног човјека натјерали да повјерује у руску агресију и у наводно оправдано присуство америчких снага у земљи, које су способне да зауставе сваку акцију масе.

У таквој ситуацији, нови мајдан (као организовани отпор режиму) је немогућ. У наредним годинама у Украјини су могући само спонтана акција људи доведених до очаја, герилски рат, присилни сепаратизам и емиграција, борба кланова и наоружаних банди, што значи – изазови на које ће режим одговорити диктатуром.

Данас у Украјини већ постоји „органска диктатура“, која дјелује углавном на новинаре и проруску опозицију, али убрзо ће, на овај или онај начин, допријети до сваког.

Превод: Срђан Ђорђевић

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*