Владимир Путин данас у УН

КОМПЛЕТАН ГОВОР ВЛАДИМИРА ПУТИНА НА ГЕНЕРАЛНОЈ СКУПШТИНИ УН

Руски лидер Владимир Путин – наступивши на јубиларном 70-ом засиједању Генералне скупштине УН – упозорио је да се проблем избјеглица и миграната може ријешити једино обновом уништене државности земаља из којих долазе.

Истовремено је затражио одговорност за оне који су створили конфликт на Блиском Истоку и омогућили ширење тероризма у том дијелу свијета.

Посебно је упозорио да се територијална цјеловитост Украјине „не може успоставити пријетњама и силом оружја“.

Упозорио је да је примјена санкција за неке земље постала средство за уклањање конкурената са тржишта и позвао друге државе да се са уважавањем односе према различитости земаља и да им не намећу „јединствени модел развоја“.

Принцип говор предсjедника Руске Федерације објављујe у цjелини:   

Седамдесетогодишњи јубилеј Организације уједињених нација је добар да се вратимо у историју и попричао о нашој заједничкој будућности.
Земље које су уништиле нацизам су 1945. године удружиле снаге како би положиле чврсте темеље послератног свjетског поретка.
Подсjећам да су кључне одлуке о принципима међусобне сарадње држава и одлуке о стварању УН доношене у мојој земљи на састанку лидера антихитлеровске коалиције на Јалти.
Систем успостављен на Јалти плаћен је страдањима и десетинама милиона живота, двама свjетским ратовима који су проотутњали планетом у ХХ вijеку, и, да будемо објективни, он је помогао човjечанству да прође кроз бурне, понекад драматичне догађаје последњих седам деценија, али је свijет сачувао од потреса великих размjера.
Организација уједињених нација је структура којој нема равних по легитимности, репрезентативности и универзалности. Да, на рачун УН се у последње врijеме чује много критика. Оне наводно демонстрирају недовољну ефикасност, а доношење принципијелних кључних одлука наилази на несавладиве несугласице, прijе свега између чланица Савjета безбjедности.
Међутим, желим да истакнем да су несугласице у ОУН постојале увijек, током свих 70 година постојања организације. И право вета се користило увijек: њега су користиле и Сједињене Америчке Државе, и Велика Британија, и Француска, и Кина, и Совјетски Савез, а касније Русија. То је потпуно нормално за разнолику организацију са оволиком заступљеношћу држава.
Приликом оснивања ОУН није се ни сматрало да ће овдjе владати истомишљеништво. Суштина организације и јесте тражење и постизање компромиса, а њена снага је узимање у обзир различитих мишљења и тачака гледишта гледиштима.
Одлуке које се разматрају у ОУН, усаглашавају се у виду резолуција или се не усаглашавају, како кажу дипломате: пролазе или не пролазе. И све радње било којих држава мимо тог поступка нелегитимне су и супротне су Повељи ОУН, савременом међународном праву.
Сви ми знамо да је по завршетку „хладног рата“ – и сви други то знају – у свијету настао један центар доминације. И тада су они који су се нашли на врху те пирамиде дошли у искушење да помисле да, ако су они тако јаки и изузетни, најбоље знају шта треба радити. Па, према томе, не треба се обазирати ни на ОУН, која често, умјесто да аутоматски озакони потребну одлуку, само смета, како код нас кажу, „мува се под ногама“.
Кренуле су приче да је Организација у виду у којем је створена застарјела, да је испунила своју историјску мисију.
Наравно, свијет се мијења, и УН треба да буду у складу са том природном трансформацијом. Русија је спремна за рад на даљем развоју УН са свим партнерима на основу широког консензуса, али покушаје да се уздрма ауторитет и легитимност УН сматрамо крајње опасним. То може да доведе до рушења цијеле архитектуре међународних односа. Тада нам заиста неће преостати никаква правила, осим права јачег.
То ће бити свијет у којем ће умјесто заједничког рада владати егоизам, свијет у којем ће бити све више диктата и све мање равноправности, мање стварне демократије и слободе, свијет у којем ће се умјесто заиста независних држава множити број фактичких протектората којима се управља споља. Јер, шта је то државни суверенитет о којем су колеге овдје већ говориле? То је, прије свега, питање слободе, слободног избора своје судбине за сваког човјека, за народ, за државу.
Кад смо већ код тога, поштоване колеге, у истом реду је и питање такозване легитимности државне власти.
Не може се играти и манипулисати ријечима. У међународном праву, у међународним пословима сваки термин треба да буде јасан, транспарентан, треба да има једнако схватање и једнако схватане критеријуме. Сви смо ми различити, и према томе се треба односити с поштовањем. Нико не треба да се прилагођава једном моделу развоја који је неко једном заувек прогласио исправним.
Нико од нас не треба да заборавља искуство из прошлости. Ми се, на примјер, сјећамо и примјера из историје Совјетског Савеза. Извоз друштвених експеримената, покушаји да се изазову промјене у различитим земљама полазећи од својих идеолошких позиција често су доводили до трагичних последица, доводили су не до напретка, већ до деградације. Међутим, изгледа да нико не учи на туђим грешкама, већ их само понавља. И, извоз такозваних „демократских“ револуција се наставља.
Довољно је погледати ситуацију на Блиском истоку и у Сјеверној Африци, о чему је говорио претходни говорник.
Наравно, политички и социјални проблеми су присутни одавно, и људи тамо су, наравно, жељели промјене. Али, шта се догодило у стварности?
Агресивна спољна интервенција довела је до тога да су – умјесто реформи – државне институције, па и сам начин живота, били уништени без икаквог пардона. Умјесто побједе демократије и напретка – насиље, сиромаштво, социјална катастрофа, а људска права, укључујући право на живот, нимало се не поштују.
Дође ти да питаш оне који су створили такву ситуацију: „Да ли бар сада схватате шта сте натворили?“ Али плашим се то остати пуко питање, зато што од политике, у чијој су основи самоувјереност, убијеђеност у своју изузетност и некажњивост, још увек нису одустали.
Већ је постало очевидно да је вакуум власти, који се појавио у низу земаља Блиског Истока и Сјеверне Африке, довео до формирања зона анархије које су одмах почели да попуњавају екстремисти и терористи.
Под заставама такозване Исламске државе већ ратују десетине хиљада бојовника. Међу њима су бивши припадници ирачке армије које и упад у Ирак 2003. године избацио на улицу. Регруте Исламској држави лиферује и Либија чија државност је разрушена уз грубо кршење резолуције Савјета безбједности УН№ 1973. Сада редове екстремиста попуњавају још и чланови такозване умјерене сиријске опозиције коју подржава Запад.
Њих су прво наоружали и обучили, да би они потом прешли на страну такозване Исламске државе.
А чак ни сама Исламска држава није настала на пустом мјесту: њу су такође испрва „гајили“ као оружје против неугодних свјетовних режима.
Чим је створила мостобране у Сирији и Ираку, Исламска држава је почела да своју експанзију шири на друге регионе, са амбицијом да успостави своје господство у цијелом исламском свијету и на само у њему.
Ту није крај њеним плановима. Ствари су више него опасне.
При оваквом стању ствари, лицемјерно је и неодговорно наступати са громким декларацијама о пријетњи међународног тероризма, а притом затварати очи на канале финансирања и подршке терористима, укључујући њихове приходе од трговине наркотицима и од нелегалне трговине нафтом и оружјем, па још покушавати манипулисати екстремистичким групацијама и држати их у својој служби ради достизања сопствених политичких циљева, у нади да ћете се касније са њима обрачунати, просто – да ће бити ликвидирани.
Онима који овако поступају и размишљају, хтио бих да кажем: господо, имате посла са веома суровим људима, али ти људи уопште нису глупи нити примитивни, ти људи нису глупљи од вас и ту још није сасвим јасно ко ће кога искористити за своје циљеве.
Последњи подаци који говоре како је умјерена опозиција предала оружје које сте јој дали терористима – то најбоље потврђује.
Сматрам да су сви покушаји шуровања са терористима, а поготово њихово наоружавање, кратковиди и да могу изазвати прави пожар.
Глобална терористичка пријетња може нарасти до критичних граница и захватити нове дијелове планете. Утолико прије што се у камповима Исламске државе кале бојовници из многих земаља, укључујући и европске.
Морам, на жалост, да кажем отворено, уважене колеге, да ни Русија у овоме није изузетак. Зато не смијемо дозволити да се главосјече, које су већ осјетиле мирис крви, врате својим кућама и наставе свој црни посао. Ми то, у сваком случају, не желимо.
Ваљда нико то не жели, зар не?
Русија је одувијек тврдо и доследно била против тероризма у свим његовим видовима.
Данас моја земља пружа војно-техничку помоћ и Ираку и Сирији, као и другим земљама у том региону које воде борбу са терористичким групацијама.
Сматрамо да је одбијање сарадње са сиријским властима и сиријском владином армијом – са онима који се храбро и очи у очи боре боре са терором – огромна грешка.
Вријеме је да се призна: да се у Сирији – осим владиних снага предсједника Асада и курдских добровољаца – нико други реално не бори против Исламске државе и других терористичких организација.
Ми знамо све проблеме тог региона и све његове противрјечности, али ипак треба полазити од реалности.
Поштоване колеге! Морам да примијетим да се у последње вријеме наш такав поштен и директан приступ користи као повод да се Русија оптужи за растуће амбиције. Као да они који о томе говоре немају никакве амбиције. Али, није ствар у амбицијама Русије, поштоване колеге, већ у томе да је већ немогуће трпјети стање ка којем иде свијет.
Ми заправо предлажемо да се водимо не амбицијама, већ заједничким вриједностима и заједничким интересима на основу међународног права, да удружимо снаге ради решавања нових проблема који су пред нама и да створимо заиста широку међународну антитерористичку коалицију.
Као и антихитлеровска коалиција, она би у својим редовима могла да уједини најразличитије снаге које су спремне да се одлучно супротставe онима који, као и нацисти, сију зло и мржњу према човјечанству.
И, наравно, главне учеснице те коалиције треба да буду муслиманске земље. Јер, Исламска држава не само да представља директну пријетњу за њих, већ и својим крвавим злочинима скрнави једну од највећих свјетских религија – ислам.
Идеолози бојовника се иживљавају над исламом, изопачују његове истинске хуманистичке вриједности.
Желео бих да се обратим муслиманским духовним лидерима: сада су веома важни и ваш ауторитет и ваше поуке и усмјеравања. Треба сачувати људе које покушавају да врбују бојовници од непромишљених потеза, а онима који су били обманути и који су се стицајем различитих околности нашли у редовима терориста треба помоћи да нађу пут ка нормалном животу, да положе оружје, прекину братоубилачки рат.
Већ у наредним данима Русија ће, као предсједавајућа Савјета безбједности, сазвати министарску сједницу ради свеобухватне анализе пријетњи на простору Блиског истока. Прије свега, предлажемо да се размотри могућност усаглашавања резолуције о координацији потеза свих страна које се борбе против Исламске државе и других терористичких групација. Понављам, таква координација треба да се заснива на начелима Повеље ОУН.
Рачунамо да ће међународна заједница моћи да изради свеобухватну стратегију политичке стабилизације и социјално-економске обнове Блиског Истока. Тада, поштовани пријатељи, неће ни морати да се граде логори за избјеглице. Талас људи који су били принуђени да напусте своју земљу буквално је запљуснуо прво сусједне земље, а затим и Европу. Овдје се ради о стотинама хиљада, а може се попети и на милионе. То је, фактички, нова велика горка сеоба народа и тешка лекција за све нас, укључујући Европу.
Желим да нагласим: избјеглицама су, без сумње, потребни самилост и подршка. Али, тај проблем се кардинално може ријешити само путем обнове државности тамо гдје је она била уништена, путем јачања институција власти тамо гдје су се оне очувале и обнављају, путем пружања свестране помоћи – војне, економске, материјалне – земљама које су се нашле у тешком положају и, наравно, људима који, упркос свим искушењима, не напуштају свој завичај.
Разумије се, никаква се помоћ не може и не смије наметати сувереним државама, та помоћ се мора нудити искључиво у складу са Повељом УН.
Све што се чини и што ће се чинити у тој сфери у складу са нормама међународног права – Уједињене нације треба да подрже, а све што буде противно Повељи УН – да одбаце.
Крајње важним сматрам помоћ у обнови државне структуре Либије, подршку новој влади Ирака и свестрану помоћ легитимној влади Сирије.
Уважене колеге, кључни задатак међународне заједнице на челу са УН и даље је обезбјеђивање мира, регионалне и глобалне стабилности.
По нашем мишљењу, морамо разговарати о формирању простора једнаке и недељиве безбједности, безбједности не за изабране већ – за све. Да, то је сложен, тежак и дуготрајан посао, али му алтернативе нема.
Међутим, код неких наших колега и даље, на жалост, доминирају блоковско мишљење из времена хладног рата и тежња да се освајају геополитчки простори.
Прво су наставили линију ширења НАТО. Намеће се питање: ради чега ако је Варшавски уговор престао да постоји, а Совјетски Савез се распао?
Упркос томе, НАТО на само да опстаје, него се и даље шири, као и његова војна инфраструктура.
Затим су се постсовјетске државе нашле пред тешким избором: да се приклоне Западу или Истоку? Прије или касније таква логика конфронтације морала је да се прелије у озбиљну геополитичку кризу. То се десило у Украјини где су користили незадовољство већег дијела становништва постојећом влашћу и споља су испровоцирали оружани преврат. Услед тога је плануо грађански рат.
Убијеђени смо: само уз савјесно испуњавање Минских споразума од 12. фебруара ове године могуће је зауставити крвопролиће и изаћи из ћорсокака. Пријетњама и силом оружја немогуће је обезбједити цјеловитост Украјине.
То се мора урадити. Потребно је реално сагледавање интереса и права људи у Донбасу, поштовање њиховог избора, усаглашавање са њима, као што је то предвиђено Минским споразумима, кључних елемената политичког уређења државе. То је гаранција да ће се Украјина развијати као цивилизована држава, као важна карика у изградњи заједничког простора безбједности и економске сарадње, како у Европи тако и у Евроазији.
Даме и господо, нисам сада случајно споменуо заједнички простор економске сарадње. Још донедавно се чинило да ћемо се у економији, гдје важе објективни тржишни закони, научити да се понашамо без линија које дијеле, да ћемо дјеловати на бази транспарентних, заједнички усвојених правила, укључујући и принципе СТО који подразумевају слободну трговину, инвестиције и отворену конкуренцију. Ипак, данас, готово да су постале норма једностране санкције без сагласности УН. Оне не само прате политичке циљеве, већ се и користе за уклањање конкуренције на тржишту.
Навешћу још један симптом растућег економског егоизма.
Низ земаља је кренуо путем затворених ексклузивних економских удружења, при чему се разговори о њиховом стварању одвијају по кулоарима, у тајности и од сопствених грађана, од сопствених пословних кругова, од шире јавности и од других земаља. Друге државе, чији интереси могу да буду погођени, такође се ни о чему не обавјештавају.
Вјероватно све нас желе да суоче са чињеницом да су правила игре поново написана, притом написана према потребама уског круга изабраних, без учешћа СТО. То може да доведе до дестабилизације трговинског система, до разарања глобалног економског простора.
Означени проблеми погађају интересе свих држава, утичу на перспективе читаве свјетске привреде, због тога предлажемо да се ова питања разматрају у оквиру УН, СТО и „Групе двадесет“.
Насупрот политици ексклузивности, Русија предлаже хармонизацију регионалних економских пројеката, такозвану интеграцију интеграција, засновану на универзалним транспарентним принципима међународне трговине. Као примјер навешћу наше планове по усаглашавању рада Евроазијског економског савеза са кинеском иницијативом у вези формирања „Економског појаса Пута свиле“.
Још увек велике перспективе видим у хармонизацији процеса интеграције у оквирима Евроазијске економске уније и Европске Уније.
Даме и господо, међу проблемима који се тичу будућности читавог човјечанства имамо и такав изазов као што су глобалне промјене климе. Ми смо заинтересовани за ефикасност климатске конференције УН која ће бити одржана у Паризу у децембру.
У оквирима свог националног доприноса, планирамо да до 2030. године смањимо емисију гасова „стаклене баште“ за до 70-75% у поређењу са показатељима из 1990. године.
Предлажем да шире сагледамо овај проблем. Ограничавањем емисије штетних гасова, користећи друге тактичке методе ми ћемо, можда, на неко вријеме да ублажимо проблем, али нећемо га свакако ријешити. Потребни су нам потпуно други приступи.
Ријеч треба да буде о увођењу принципијелно нових технологија прилагођених природи, које не наносе штету околини већ се са њом хармонично уклапају дозвољавајући да се обнови равнотежа између биосфере и техносфере коју је човјек нарушио. То је изазов планетарних димензија. Убијеђен сам да човјечанство посједује интелектуални потенцијал да одговори на њега.
Неопходно је да ујединимо напоре прије свега држава које посједују јаку истраживачку базу, развијене фундаменталне науке.
Предлажем да се под окриљем УН формира специјални форум, гдје ће све стране разматрати проблеме везане за трошење природних ресурса, уништавање околине, климатске промјене. Русија је спремна да наступи као један од организатора таквог форума.
Поштоване даме и господо, колеге, 10. јануара 1946. године у Лондону је почела са радом прва сесија Генералне скупштине УН. На њеном отварању предсједник припремне комисије сесије, колумбијски дипломата Зулета Анхел, према мом мишљењу, веома обимно формулисао принципе на којима треба да заснива свој рад УН. То су: добра воља, презирање интрига и лукавства, дух сарадње.
Данас ове ријечи звуче као поука за све нас. Русија вјерује у велики потенцијал УН који треба да помогне да се избјегне нова глобална конфронтација и да се пређе на стратегију сарадње. Ми ћемо заједно са другим земљама поступно радити како би смо учврстили централну координирајућу улогу УН.
Убијеђен сам, ако будемо радили заједно, да ћемо свијет учинити стабилним и безбједним, да ћемо створити услове за развој свих држава и народа.
Хвала на пажњи.
ВЛАДИМИР ВЛАДИМИРОВИЧ ПУТИН
Предсједник Руске Федерације
Њујорк, 28.9.2015.године
Принцип/Факти

4 Коментара

  1. B R A V O ZA P U T I N A

  2. naj naj najveći lider svijeta, car careva

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*