Наташа Шпачек, умјетник и пијаниста

КОЛУМНА: Китникез за душу

  • О електронским инструментима не треба говорити, као ни о доступности музичких снимака, и нота у електронском облику. Све то представља спону између савремених форми које нас окружују и традиционалности класичне музике. Ипак, душу и унутрашњу снагу класике могу дочарати само живи концерти
  • Родитељи морају знати да васпитање деце мора бити вишеслојно, да у духовну и интелектуалну слику детета треба улагати. Не само добром књигом, и учењем страног језика, већ и одласком на концерт
  • Оно узбуђење сваком нотом се видело у очима. Њега интересује и шта се дешава иза бине на паузи. То дете зна да концертни клавир не ради на струју и препознаје чланове оркестра који наступају у камерним ансамблима по граду
За Принцип пише: Наташа Шпачек

У ери дигитализације класична музика често изгуби трку. Живи звук понекад делује као китникез на бакиној полици. Такав је данас и квалитетан музичар класичне музике – посвећен традицији. Време је, чини се, за класику стало. Електроника нас подсети да постоји кад на просечни мобилни телефон, у року од два минута, инсталирате метроном или вежбу за читање нота. Квиз о композиторима је брзо освојио најмлађе генерације. О електронским инструментима не треба говорити, као ни о доступности музичких снимака, и нота у електронском облику. Све то представља спону између савремених форми које нас окружују и традиционалности класичне музике. Ипак, душу и унутрашњу снагу класике могу дочарати само живи концерти.

Родитељи и професори, оптерећени обавезама живота, пребацујући једни на друге лоптицу одговорности, не одводе децу на концерте класичне музике. Професори, као да су заборавили своју младалачку радост одласка на Коларац. Улазак без карте, седење на степеништу били су тема препричавања оних који су поносно успели ући, а сваки одсвирани тон на сцени изазивао је стваралачки мотив сутрадан за инструментом. Родитељи морају знати да васпитање деце мора бити вишеслојно, да у духовну и интелектуалну слику детета треба улагати. Не само добром књигом, и учењем страног језика, већ и одласком на концерт.

Синоћ на Коларцу Београдска филхармонија је уживо извела “Болеро” Мориса Равела. Толико пластично, динамички осенчено извођење било је прави пример да се на лицу места свако дете увери шта значи природни звук инструмента. Да чује звучни дијапазон оркестра. Да види енглески рог. И контрафагот. Да схвати функцију музике и како она може да уздигне свакога изнад свега. Једно од малобројне деце на концерту ме је подсетило да узбудјење звано музика и даље постоји у младјим нараштајима. Нису га болеле руке снимајући мобилним телефоном цео „Болеро“. Чинило се као да није “ни дисао”. Оно узбуђење сваком нотом се видело у очима. Њега интересује и шта се дешава иза бине на паузи. То дете зна да концертни клавир не ради на струју и препознаје чланове оркестра који наступају у камерним ансамблима по граду.

Водите децу на концерте! Радите на њиховом васпитању. Само акустични инструменти и живи наступ могу им пренети сву снагу и топлину музике и тако их у будућности начинити да буду у већини у односу на полусвет који заузима медијски простор.

Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*