Илустрација

ЈЕВТОВИЋ: Србија у раљама шпијуна

  • Честитке оперативцима БИА и тужиоцима – случај одрађен експедитивно и у циљу, како се то правосудним језиком каже, економичности поступка. То што је српска, а бог’ме и хрватска и свеколика еу-ропска јавност остала ускраћена за много тога, дакле, за бар један темељан званични извештај о стварним разлозима и циљевима шпијунаже, модалитетима спровођења исте и посебно о последицама до којих је довело такво деловање, наравно, кога је више брига
  • И сада следи главно питање – па, добро, ако је било тако, ако су нас „бушили“ са свих страна, а јесу, ако су успели да конспиративно дођу чак и до самог врха Војске, и посебно врхова и једне и друге контраобавештајне службе, како је било могуће у тим условима издржати пуну деценију и у финишу се одупрети најмоћнијој светској армади која је извришила бруталну оружану агресију, након што нас је довела у потпуно стратегијско окружење, са изузетно јаком петом (и шестом) колоном унутар земље
  • Најоригиналнији пример, а таквих је на десетине, у врху МУП-а је специјални саветник нашег министра Амадео Воткинс, британски држављанин, експерт за питања безбедности и још по нешто из богатог субверзивног асортимана. Његово вишегодишње експертско прегнуће још од времена бављења Војском Србије (од 2003. па надаље) све до „реформисања“ снага полиције, ставимо на једну страна кантара, а на други тас, рецимо, прегнуће овог нашег мученика, Чеде Чоловића. И све ће нам се само касти
Пише: Горан Јевтовић

Остатак колонизоване Србије је државолика творевина сваковрсних чуда. Понајвише шпијунских, о чему нам сведочи најновији случај извесног Чеде Чоловића, који је експресно лишен слободе и приведен правди. Признавши једно од најтежих кривичних дела прихватио је нагодбу са надлежним тужиоцем и по том основу је експресно, од стране Вишег суда у Београду, осуђен на минималну казну затвора у трајању од три године. За просечног конзумента оваквих информација ништа необично, али за оне који су се тим послом дуже бавили, итекако интересантан случај који између редова пуно тога казује.

Честитке оперативцима БИА и тужиоцима – случај одрађен експедитивно и у циљу, како се то правосудним језиком каже, економичности поступка. То што је српска, а бог’ме и хрватска и свеколика еу-ропска јавност остала ускраћена за много тога, дакле, за бар један темељан званични извештај о стварним разлозима и циљевима шпијунаже, модалитетима спровођења исте и посебно о последицама до којих је довело такво деловање, наравно, кога је више брига. Важне су плански пласиране спекулације и политичко-маркетиншко раубовање постигнутог резултата. Што би се рекло, показали смо Хрватима која смо „сила“ и идемо даље. По познатом српском принципу „около наоколо“, или још боље „лов на ситне рибе је кренуо, крупне не дирати, заштићене су законом“.

Наравно, пажљиви читалац (и посебно режимски аналитичар или неко из формације напред наведених органа) потенцираће – у реду је наведена потреба (и обавеза) информисања јавности, али код оваквих случаја морају се сачувати оперативне везе и позиције – сарадници и извори података, затим разоткривена шпијунска мрежа, односно жаришта, те лица која су уплетена у делатност било као активни, било као пасивни саучесници или перспективне жртве супротне стране и томе слично.

Уколико је тако онда је тумачење овог аутора следеће – због чега су излетали у јавност и узнемирили грађане и сељане земље Србије и што баш у овом тренутку? Па даље, уколико је Чеда Чоловић створио шпијунску мрежу, како су нам данима дојављивали бројни поуздани извори а тако нешто нико од званичника није демантовао, како то да још неко није лишен слободе и процесуиран? Ако јесте, због чега ћутање, а ако није, када ће? Уколико је настављен оперативни рад према наведеним лицима, а то значи интезивна примена тајних мера службе, нису ли ти исти хапшењем коловође шпијунске операције директно упозорени? Баш као што су упозорене и хрватске службе које их воде. И не само то, већ су алармирани и на опрез задејствовани бројни други, ‘ајд да кажемо шпијуни, које на вези држе разноразне западне и остале обавештајне структуре.

Но, да се не лажемо, није проблем у нижерангираним шпијунима и страним службама које их воде и роваре по овој мученој земљи. Проблем је у једној другој категорији, у такозваним „агентима од утицаја“.

Ко су они? За разлику од „обичних“ шпијуна који се баве прикупљањем тајних података и/или организовањем обавезно конспиративне шпијунске мреже, „агенти од утицаја“ су високопозициониране, плански и дугорочно вођене и инсталиране оперативне позиције обавештајних служби или појединих наднационалних, глобалистичких тела, који своје ангажовање од државног (јавног, друштвеног) значаја, обављају (полу)отворено или (полу)прикривено у корист супротне стране – државе или иностране организације.

Агенти од утицаја ступају у однос са обавештајним и другим службама много раније него што ће се докопати функција или постављења, и то: (1) слободном вољом и жељом, ређе из идеолошких, најчешће из материјалних разлога, али и из незнања, зато што су у почетној фази обманути, или (2) под морањем, на тзв. компромитујућем основу.

И у једном и у другом случају богато се награђују у новцу или у натури. Како време одмиче, с обзиром да се контакти и подела задатака под обавезно документују и трајно овековечују а однос прелази у високопрофесионалну, надограђујућу форму, и једна и друга категорија се сливају у јединствену колону и бивају компромитовани и увезани „у чвор“. А одатле нема изласка. Бар не мирољубиво и без последица.

И зато случај Чеде Чоловића, имајући у виду како је спласнула почетна еуфорија, делује чак бенигно. Таквих „бисера“ је 90-тих, дакле, пуно пре случаја генерала Перишића, било на десетине и то на годишњем нивоу. Разумљиво, ратови и поратна дешавања су основни разлог. Скоро да није било активног официра тадашње Војске Југославије коме је породица остала да живи у некој од отцепљених република или је на тим просторима располагао непокретностима, а да није био макар једном позван на информативни разговор од дојучерашњих колега. Наравно, уколико се одлучио на путешествије у бивши гарнизон службовања или, као у случају Чоловића, у место рођења.

Да ли је 90-тих било шпијунске и посебно агентурне делатности? Наравно, и то у значајнијој мери и интезивније. Да ли су отекли тајни војни и остали подаци били битни пре свега за одбрану земље? Итекако. Да ли су многи од њих врбовани и стављени у обавештајно-субверзивни погон? Одговор је – да. Да ли су тадашње контраобавештајне службе – Ресор државне безбедности и Војна служба безбедности, пружале отпор наведеној  пошасти? Врло успешно и, штавише, маштовито. Једина мањкавост те давнашње приче била је, што од свега тога није прављен никакав маркетинг. Напротив. Ћутало се и радило како би се народски рекло, а починиоци су кривично гоњени а затим и судски процесуирани.

И сада следи главно питање – па, добро, ако је било тако, ако су нас „бушили“ са свих страна, а јесу, ако су успели да конспиративно дођу чак и до самог врха Војске, и посебно врхова и једне и друге контраобавештајне службе, како је било могуће у тим условима издржати пуну деценију и у финишу се одупрети најмоћнијој светској армади која је извришила бруталну оружану агресију, након што нас је довела у потпуно стратегијско окружење, са изузетно јаком петом (и шестом) колоном унутар земље.

Одговор је веома прост – нисмо били пре тога покорени изнутра, нису нас водили агенти од утицаја, нисмо били протекторат или модерна колонија, били смо независна и суверена земља, држали смо се слова устава и закона, али и међународног права. Постојао је снажан систем. Свакако не савршен, свакако са пропустима и недоречен, али систем, који је могао да издржи најтеже ударе. И споља и изнутра. И држали смо се док смо могли. Мало, врло мало је недостајало да се до краја одупремо. Одлучили су, заиста, детаљи оног чувеног петог октобра и чудновати тајминг појединих ситуација на микро плану.

И, зато, уместо да губимо време и енергију на случајевима разних Чоловића и „Чворовића“, погледајмо мало пажљивије ко нам се налази и петнаестак година ротира на министарским и осталим државним али и друштвеним, односно позицијама од јавног и друштвеног значаја. Од оних који су нам „добронамерно“ упућени право из Светске банке и ММФ-а а наше су горе листови, преко стотина других одабраних који су позавршавали разноразне и брзопотезне НАТО и ЕУ курсеве и школице, све до странаца који су непосредно инсталирани на појединим функцијама. Странци, дакако, без којих поједини важни ресори, једноставно, „не могу“ бити реформисани ваљано и у духу отворених и неотворених поглавља и осталих еуропских и белосветских полуга тоталног покоравања. А то значи отимања и оно мало преосталог суверенитета и слободе.

Најоригиналнији пример, а таквих је на десетине, у врху МУП-а је специјални саветник нашег министра Амадео Воткинс, британски држављанин, експерт за питања безбедности и још по нешто из богатог субверзивног асортимана. Његово вишегодишње експертско прегнуће још од времена бављења Војском Србије (од 2003. па надаље) све до „реформисања“ снага полиције, ставимо на једну страна кантара, а на други тас, рецимо, прегнуће овог нашег мученика, Чеде Чоловића. И све ће нам се само касти.

А шта тек написати о својеврсном мини-штабу Северноатлантске алијансе усред Министарства одбране Р. Србије, који познајемо под називом  „НАТО војна канцеларија за везу“, која тамо ординира још од краја 2006. године. Уредно и формално-правно покривена „Оквирним документом“ којим смо званично ступили у НАТО програм „Партнерство за мир“. А затим додатно ојачана такозваним „Безбедносним споразумом“ наше државе и НАТО-а из 2008. и коначно кровним „СОФА споразумом“ с почетка 2014. године.

Да није жалосно и трагично, заиста би било смешно. Баш онако како духовито изгледа ова најновија јурњава за шпијунима са дна српске каце. Агенте високе класе тешко да ће било ко прогонити. Не бива, све док се не ослободимо окупације. А то ћемо извести када се будемо решили управо агената од утицаја. Другачије се не може изаћи из зачараног круга и размрстити чвор у који смо чврсто увезани.

Сведок

Један коментар

  1. Prvo da naglasim da sa velikim interesovanjem čitam svaki članak Gorana Jevtovića i moram da kažem da je sada najbolji. Bez mnogo uvijanja, sasvim jasno i glasno je napisao kako su stajale i kako sada stoje stvari.Jedino mi nije jasno kako je i kada i gde uhvaćen Čolović i kakve je on podatke , od važnosti, mogao da da našim neprijateljima, kojih zaista ima na pretek.A peta i šesta kolona je u uzletu, što se da videti iz nekih emisija na tv. i radiu, a i iz naše ili strane štampe.Bravo g-dine Jevtoviću i moje čestitke.

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*