Илустрација

ЈЕВТОВИЋ: НАТО протокол окупиране Црне Горе

  • Протокол о приступању је, дакле, званични почетак верификације чланства. Шта то значи у пракси? Потребно је да га ратификују све чланице НАТО у својим парламентима или на нивоу извршне власти, да се, након што то ураде најмање првобитне потписнице Вашингтонског уговора из 1949. године (члан 11), исти депонује у Стејт департменту САД, као и да се обави ратификација у Скупштини Црне Горе. Простом посланичком већином. Референдум или неки други вид изјашњавања народне воље се ниједним документом наведеног Савеза не предвиђа, али ни осталим важећим међународним прописима
  • Значи, званична Црна Гора се недвосмислено, јасно и гласно, најмање од краја те 2009. године, изјаснила да жели у НАТО и у вези са тим донела одговарајуће државне одлуке, планове, стратегије и доктрине. То је прихваћено од стране Савета Алијансе, промовисано, рађено је све да Црна Гора постане „интероперабилна“ и евроатлантски „концептуирана“ према познатим „стандардима и процедурама“, да буде кооперативна и ангажована за потребе Алијансе, рецимо, у Авганистану и слично. Чему сада галама и кукњава? И ничим утемељено прорицање судбине како се, ето, учлањење ипак неће догодити
  • О Тадићевој властодржачкој ери не вреди ни писати. Уосталом, Тадић је први отрчао да честита Милу Ђукановићу „поштени“ референдумски процес и разваљивање заједничке државе. Али, где је у овој српско-црногорској НАТО трагедији Вучићева „државотворна“ политика „независности и суверености“? Где су напред наведени потези, који притом нису суманути, нису мимо „мирољубиве“ политике, нису против „реалности“ како то воле да истичу глобалисти и аутошовинисти, нису уперени ни против кога, већ су потези које би повукла било која независна држава и народ
За Фонд стратешке културе пише: Горан Јевтовић

Овај аутор је писао два, без лажне скромности, језгровита текста о путешествију Црне Горе у „Организацију северноатлантског уговора“ коју познајемо под називом NATO. Покушај, надам се не и узалудан, да се, из војничког угла – а тај је, ко хоће нека верује, најважнији у случају Ц. Горе – ширем читалаштву расветли позадина и стварни разлози због којих наведена приморска, некадашња српска земља, има толики стратешки значај за агресивни западни Савез.

Ево тих текстова, како се не бих понављао, и предлажем да се посебно обрати пажња на детаљне елементе „Војно-географске процене“ бившег Југословенског ратишта и његовог Југозападног војишта, коме је припадала тадашња Република Црна Гора заједно са Рашком области у Србији: (1) „Црна Гора и НАТО – у чему је проблем и шта даље“[1] и (2) „Црна Гора и НАТО – због чега српско и руско чуђење“.[2]

На жалост, превише нас кошта потцењивање противника – његових циљева и стратегије, на основу чега, подразумева се, следе површне или потпуно погрешне анализе и предвиђања од стране утицајних интелектуалних кругова. И то како са српских, тако и са оних других, пријатељских простора. Рецимо из Руске Федерације, која се, што се тиче званичних власти (за разлику од званичне „напредне“ Србије), бар оштрим саопштењима супроставља деловању црногорског квислиншког и издајничког режима.

Најбољи пример напред наведеног, искрено ми је жао али је тако, је изјава господина Никите Бондарјова,[3] уваженог експерта за Балкан из Руског института за стратешка истраживања (РИСИ), који је, истичући да документ који је оверен у Бриселу од стране министара иностраних послова чланица НАТО „нема значаја и ни на шта не утиче“, констатовао и следеће: „Протокол који су чланице НАТО потписале о прикључивању Црне Горе у четвртак у Бриселу, нема значаја и може бити анулиран ако премијер Мило Ђукановић буде смењен или на власт у Подгорици дођу проруске снаге“.

Да видимо у наставку да ли је тако и шта нам доноси „Протокол о приступању Црне Горе Северноатлантском савезу“[4], како иначе гласи прецизан назив тог међународноправног документа, па чак и под претпоставком да Ђукановић заиста буде смењен на изборима.

Ево званичног тумачења из архиве НАТО-а у вези тога, уз нагласак да је таква дефиниција призната од стране свих релевантних светских институција, а на првом месту од стране ОУН и ОЕБС: „Протоколи о приступању су формални, правни документи који омогућавају одређеној позваној држави да приступи Северноатлантском уговору, онда када их она потпише заједно са свим државама чланицама Алијансе, а након ратификације, у складу са домаћим законодавством и процедурама у свим државама чланицама.“

Правна основа за проширење чланства НАТО налази се у члану 10. Северноатлантског уговора који гласи: „Стране (чланице) могу, једногланосном одлуком, позвати било коју другу европску државу у стању да помогне остварењу начела Уговора и да допринесе безбедности Северноатлантског подручја приступањем овом уговору.“

Шта је ово него увелико и поодавно захуктала процедура пријема Црне Горе у НАТО, која је формално, након верификовања наведеног документа, заузела столицу у Бриселу док је само симболике ради то представљено као „посматрачко место“. У стварности она је од пре неки дан чланица имајући у виду прошлогодишњу – обратимо пажњу – црногорску скупштинску Резолуцију[5] о приступању у НАТО (а не необавезујућу декларацију или неки други скупштински документ нижег ранга), као и (посебно) званичан позив Савета Северноатлантског савеза с почетка децембра 2015. године.

Протокол о приступању је, дакле, званични почетак верификације чланства. Шта то значи у пракси? Потребно је да га ратификују све чланице НАТО у својим парламентима или на нивоу извршне власти, да се, након што то ураде најмање првобитне потписнице Вашингтонског уговора из 1949. године (члан 11), исти депонује у Стејт департменту САД, као и да се обави ратификација у Скупштини Црне Горе. Простом посланичком већином. Референдум или неки други вид изјашњавања народне воље се ниједним документом наведеног Савеза не предвиђа, али ни осталим важећим међународним прописима.

Разноразна вишегодишња нагађања у виду гатања, како ће се учлањењу Црне Горе тобож успротивити поједине чланице, на првом месту Француска, ваљда због слободарске заоставштине Де Гола, шта ли, као и због криминалних активности двоиподеценијског шефа подгоричког режима (случај Италије и неких других држава), овим чином су дефинитивно пала у воду. Ко не верује аутору нека одгледа видео-клип[6] званичног потписивања Протокола од стране министара спољних послова земаља чланица НАТО, који траје нешто преко седам и по минута и налази се на следећем линку: https://www.youtube.com/watch?v=h44z5Q6W7yc

Тек након тога може се разумети братска евроатлантска љубав водећих људи Алијансе, недвосмислено изражена тог дана кроз чрвсти стисак Ђукановићеве деснице и искрено честитање на учлањењу.

Кад се већ дотакосмо ратификације Протокола (типски документ који има преамбулу и три врло прецизна члана о поступању) а то значи не само тумачења форме и садржаја, већ и тајминга који је покренут како би номинована чланица заузела свој НАТО портфељ у пуном капацитету, ваља подсетити да процес траје у просеку до годину дана. Ево како је изгледало проширење након 1949. године:[7]

– Грчка и Турска потписале Протокол у октобру 1951. ратификација завршена фебруара 1952. године, Немачка потписала Протокoл октобра 1954. примљена у мају 1955. године, Шпанија: децембар 1981 – мај 1982. године, Чешка, Мађарска и Пољска: децембар 1997 – март 1999. године, Бугарска, Естонија, Летонија, Литванија, Румунија, Словачка, Словенија: март 2003 – март 2004. године, Албанија и Хрватска: април 2009 – до краја те године.

Напред наведено је формално-правни део и, надам се, кристално јасан. Међутим, питање за стручњаке – колико заиста вреди овако јединствена и на највишем нивоу изражена воља и решеност северноатлантских савезника и шта би се заиста у пракси десило када би кренула опструкција или отказивање тог процеса од стране званичне Црне Горе? Рецимо, од стране неке нове државне власти која би евентуално била изабрана на следећим изборима, како то господин Бондарјов прижељкује (али и сви ми), на анти-НАТО основама, односно, уколико би то биле „проруске снаге“, како тврди?

Да ли би НАТО седео скршетних руку? Да ли би одустао од познате „јавне дипломатије“, што у преводу значи активирање свих могућих облика обојених револуција, хибридног ратовања, субверзвиних активности, а на крају, у то сам убеђен, уколико је потребно и директне војне интервенције противу „екстремних терористичких снага“ у Подгорици и „по брдима“?

Или неко и даље мисли да су „угрожена“ људска и мањинска права Шиптара ’90-тих на Космету била убедљивији разлог за потпуно нелегалну агресију, у односу на свршену и стратешки много важнију супозицију са Црном Гором у овом времену, коју можемо дефинисати као – потпуна контрола Јадрана и изузетно стратешки специфичног и важног (из ратујућег угла) брдско-планинског терена Црне Горе, чиме је Србија доведена у потпуно стратегијско окружење и паралисана, а Русија у перспективи трајно удаљена са ових меридијана.

Тврдња господина Бондарјова како је црногорска обала „лоша за размештање војних морских база“, те да НАТО има велику војну базу на Крфу, која блокира цео улаз у Јадранско море, једноставно не стоји из више разлога. Јер ако је тако, онда је НАТО завладао комплетним Средоземљем и Блиским истоком још давне1952. године, не само зато што држи Крф, већ и целокупну Грчку и Турску. Онда се тек не треба (нити је требало) је л’ да, бавити питањем Црне Горе.

Није тако и о томе нам најбоље сведочи пример Сирије и Руске базе у Тартусу. Или то није доказана чињеница? Притом није познато на основу чега је Бондарјов изоставио право слободне пловидбе морима у миру, које је регулисано познатим међународним конвенцијама? Уколико Северноатлантској алијанси даје такво преимућство и у миру и у рату, онда Крф можемо ставити у ранг Босфора. А да ли је тако?

Црногорска обала дужине 110 и оперативне тзв. поморске дубине од око 35 километара, тачније територијално море у том захвату, омогућава потпуно борбено затварање познатих Отрантских врата и пресецање „поморске гравитације“ према Тршћанском заливу и обалама Италије и Албаније. Без обзира што је Албанија у међувремену учлањена у Алијансу.

Таква необорива чињеница има за последицу пресецање НАТО подручја-зоне на Европском ратишту, тачније снага западних сила на размеђи Јужноевропског и Средоземног војишта. Посреди би било стратегијско уклињавање супротне стране, што директно имплицира ангажовање значајних копнених, и озбиљних поморских ефектива у евентуалном регионалном или глобалном оружаном сукобу. Уосталом, видели смо тај сценарио у „рату уживо“ 1999. године.

Наравно да аутор прижељкује смену Ђукановићевог антисрпског режима и окретање братској Русији као истинском савезнику. И то, претпостављам, није спорно. Као што нема дилеме да се са НАТО пута може одустати чак и у последњем тренутку, а у коначном и изаћи из Савеза. Макар у теорији, додуше, у року од четири године због обавезних СОФА аранжамана. Оних истих које је потписала и Србија.

Међутим, навођењем претходних, крајње неповољних, али сасвим изгледних супозиција, желео сам да укажем на нешто много важније, а то је, шта смо сви заједно – Срби, Руси и остали слободољубиви свет, одакле се недавно огласила чак и званична НР Кина негодујући због учлањења Ц.Горе у НАТО – до сада чекали, уколико је било општепознато да је та држава увучена кроз програм „Партнерство за мир“ у такозвани „Акциони план за чланство“ (Membership Action Plan, MAP) још почетком децембра 2009. године? Дакле, пре пуних шест и кусур година.

Да подсетимо још једном – „Акциони план за чланство“ је усвојен на самиту НАТО у Вашингтону 1999. године,[8] на основу „Студије о проширењу“ која је донета 1995. године као стратешки документ од посебне важности, у циљу свеобухватније и ефикасније припреме држава за чланство у Алијанси. То је једини и обавезујући механизам НАТО програма „Партнерство за мир“ у 21. веку, дакле „МАР“, који се мора испунити у потпуности, како би се приступило наведеном Савезу.

Значи, званична Црна Гора се недвосмислено, јасно и гласно, најмање од краја те 2009. године, изјаснила да жели у НАТО и у вези са тим донела одговарајуће државне одлуке, планове, стратегије и доктрине. То је прихваћено од стране Савета Алијансе, промовисано, рађено је све да Црна Гора постане „интероперабилна“ и евроатлантски „концептуирана“ према познатим „стандардима и процедурама“, да буде кооперативна и ангажована за потребе Алијансе, рецимо, у Авганистану и слично. Чему сада галама и кукњава? И ничим утемељено прорицање судбине како се, ето, учлањење ипак неће догодити.

На крају, оставимо на миру Руску Федерацију и њене аналитичаре и експерте. Као и власт Русије – од председника, преко Владе до Думе. Зашто би они, у коначном, били већи Срби (и већи слободољубиви Црногорци) од нас самих, како то поодавно за историју рече тавариш Конузин?

Шта је могла званична Србија да предузме ради сопствених државних интереса – а они су што се тиче Црне Горе изузетни и бројни – потпуно легитимни, без икакве зле намере, како би спречила улазак те бивше братске републике у злочиначки НАТО савез? Наравно, уколико се слажемо да нам је северноатлантска дружина нанела огромну штету како у оружаној агресији, тако и након ње – од отимања Космета, преко полућења српског корпуса и вековне српске територије, до отимања јадранске обале.

Погледајмо само једну могућност. У већ поменутој „Студији о проширењу НАТО“ из 1995. године, која је операционализована на Вашингтонском самиту ’99-те, измећу осталог се наглашава да се од „држава кандидата очекује да етничке и све територијалне сукобе реше мирним путем, пре него што се пријаве за чланство у НАТО, и да се према мањинском становништву односе у складу са документима ОЕБС“.

Поред наведеног наглашава се, а то важи идентично не само за чланице НАТО већ и за чланице „Партнерства за мир“ и посебно за оне које аплицирају у „Акционом плану за пријем у чланство“, да су дужне да испуњавају основне обавезе које пристичу из Повеље УН и Универзалне декларације о људским правима. Такође, држава кандидат се обавезује да ће се уздржавати од претњи или стварне употребе силе усмерене против територијалног интегритета или политичке независности било које државе, да ће поштовати постојеће границе и проблеме решавати мирним средствима.

И, сада, без великог филозофирања, питање за све власти Србије од 2008. до данас – због чега НАТО-у (наравно пре тога то исто на адресу ОУН и др. међународних институција) није упућен званичан протест, демарш, дипломатско или било какво писмо, са званичним захтевом да се Црна Гора, као и БЈР Македонија која се такође припрема за чланство преко „Акционог плана“, које су признале такозвану државу „Косово“ и тиме угрозиле територијални интегритет и независност Србије, не примају у Северноатлантску организацију, с обзиром да не задовољавају један од основних услова управо из „Студије о проширењу НАТО“?!

У преводу на народски језик – због чега није извршено блокирање тог црногорског НАТО пута, а могло је и то на врло једноставан начин? И не само због признања Косова и Метохије, већ и (ништа мање) због понижавајућег статуса српског народа у Црној Гори, коме су угрожена сва национална права стицана вековима. Од језика и писма, преко отвореног шиканирања, дискриминације и неравноправности, до непрестаног угрожавања православне вере и Српске Православне Цркве у целини на територији те државе.

О Тадићевој властодржачкој ери не вреди ни писати. Уосталом, Тадић је први отрчао да честита Милу Ђукановићу „поштени“ референдумски процес и разваљивање заједничке државе. Али, где је у овој српско-црногорској НАТО трагедији Вучићева „државотворна“ политика „независности и суверености“? Где су напред наведени потези, који притом нису суманути, нису мимо „мирољубиве“ политике, нису против „реалности“ како то воле да истичу глобалисти и аутошовинисти, нису уперени ни против кога, већ су потези које би повукла било која независна држава и народ.

Проблем је само у једном – нисмо слободна држава зато што нас воде класични квислинзи распоређени у више колона по хоризонту и по дубини, а богме, време је да се постави питање и какав смо то народ.

Јер, када је власт Црне Горе онако бездушно признала „Косово“ и након тога безскрупулозно чинила низ озбиљних непочинстава на нашу штету, и то баш „онамо, онамо…“ где су Срби најрањивији, због чега би било некоректно и неправедно зауставити их, или бар покушати, на путу за НАТО „катангу“?

Али, авај, како то урадити, када је петог октобра прво окупиран Београд, па је тек онда пала Подгорица. И фигуративно и стварно. Да је она тадашња Србија издржала не бисмо дошли до ове данашње бачене на колена, па нам се тако не би догодила ни оваква Црна Гора.

Видели смо ’99-те да је одбрана могућа. У рату, као што је вековима било. Али, у миру…

Ипак, нема предаје. Свануће и нама једном, доћи ће и тај дан.

Фонд Стратешке Културе

Један коментар

  1. Milogorac će sada njegovu „brojnu“ vojsku da šalje po belom svetu da ratuje za interese SAD. Znači vazalni odnos prema NATO , čime se ponosi , dok Mojkovačku bitku i bitke protiv prirodnih neprijatelja Crnogorskog naroda baca pod noge! Ako je tako , nek mu je sa srećom!

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*