Илустрација

ЈЕВТОВИЋ: НАТО обруч се стеже док Србија чека Лазанског

  • Ево како гласе две последње реченице у наведеном штиву друга Лазе: „Стварање способних борбених снага изискује деценије улагања и напора. Не треба, из помодности, журити с војном револуцијом пре него рашчистимо питања у вези са децентрализацијом или централизацијом моћи у оружаним снагама. Дакле, Војска Србије је вежбала, јер сада вежба и цела Европа. Од Балтика до Црног мора. И са једне и са друге стране границе.“
  • За почетак, мало ли је Мирославе, и зашто то напредњачки умови нису ни помислили да ураде у минуле четири године? Мимо тога све је празна прича и пусте жеље. Баш као и прича о непостојећој такозваној војној неутралности, о којој ни слова нема у наведеним стратешким документима! А морало би да буде. Резолуција о Космету из 2007. године, која се, успут, одавно не примењује, а у којој намера о војној неутралности баш тако и стоји – успут, није никаква гаранција у међународним односима да ћемо сутрадан бити поштеђени
  • У исту раван је ставио вежбе Руске Федерације и „Европе“ и наглашава „и с ове и с оне стране границе“. Одавно нисам прочитао успешнију демагогију. Значи, док Оружане снаге Русије вежбају на својој територији, легитимно у својој држави, не приближавајући се западној граници, за то време НАТО скаламерија под командом и тежишним ангажовањем америчке интервидовске силе која је пријехала с оне стране Атлантика, вежба на источним границама Европе како би „одбранили“ Украјину, Пољску, Румунију, Молдавију, Литванију, Естонију, Финску, Шведску… које нико није напао, нити то планира да чини
За Фонд стратешке културе пише: Горан Јевтовић

У инспиративној колумни „Србија на вежби“,[1] господин Мирослав Лазански, познати војни коментатор и особито стручњак за ратовање – нова ударна напредњачка песница и један од претендената на фотељу министра војног или, ту негде, около – педантно је известио о командно-тактичкој вежби Војске Србије која је одржана под називом „Морава 2016“[2]. На ограниченом простору пуно тога је написао. Рекао бих и више него је потребно. Па да простудирамо шта нам то нове-старе српске власти предвођене Александром Вучићем, поручују путем Мирослављевог пера, да не кажем „еванђеља“.

Ако нећемо сада да се огласимо, док се НАТО солдатеска припрема за одсудни бој на Истоку не би ли збрисала Русију и све оно што је преостало од православног света, а када ћемо? Зашто је поново Лазански на тапету, запитаће се многи. Из више разлога. Једноставно, захваљујући угледу, он је постао парадигма својеврсног пројекта који би се у слободном преводу могао назвати – манипулисање народним масама. Уосталом, дефинитивно је открио све карте и ставио се на страну оних који систематски разарају Србију, па зашто би га штедели?

Ево како гласе две последње реченице у наведеном штиву друга Лазе: „Стварање способних борбених снага изискује деценије улагања и напора. Не треба, из помодности, журити с војном револуцијом пре него рашчистимо питања у вези са децентрализацијом или централизацијом моћи у оружаним снагама. Дакле, Војска Србије је вежбала, јер сада вежба и цела Европа. Од Балтика до Црног мора. И са једне и са друге стране границе.“

Уваженом Лазанском порука, није – него. И то по више основа.

Исправно је констатовао да се способне борбене снаге стварају деценијама и да тај процес изискује значајна улагања и напоре. Ако је тако, а јесте, због чега је и овом приликом избегао да критикује уништитеље онога што је грађено скоро двеста година? А то су његови дојучерашњи пријатељи (или бар не непријатељи), из шаролике петооктобарске камариле која је према плану и задацима НАТО, једноставно, збрисала мирнодопску и ратну Војску Југославије а затим и СЦГ, подаривши нам Војску Србије као малену евроатлантску експозитиру на западном Балкану.

Најоштрији део критике поводом наведеног, свео је на реченицу у осмом параграфу колумне и она гласи: „Сад видимо на делу погубност неких решења из претходног периода“.

Наравно, ни једног јединог слова о НАТО савезу и посебно програму „Партнерство за мир“, у којем учествујемо као једна од бројних чланица које се налазе у евроатлантској зони и подручју како лепо пише у члану 1. и 2. „Оквирног документа“ Алијансе. Значи, нису „нека решења“, већ озбиљан међународни уговор и још озбиљније активности у пракси, на које је печат стављен потписивањем: СОФА споразума (2014) идентично као и све чланице НАТО и плана ИПАП (2015), као најинтезивнијег „механизма сарадње“ и савезништва са земљама из категорије нечланица савеза.

Дакле, у једном пасусу је могао (да је то искрено желео, али и када би смео) да оспе паљбу не само по старим петооктобарским кадровима, већ и (посебно) по достојним настављачима НАТО агенде у остатку Србије – шароликој напредној коалицији (Вучић, Дачић, Расим, Вук, Ненад…), којој и сам однедавно припада, баш као и евроатлантисти Шормаз и Драгишић, русофил Дрецун или новопечени напредњак Зукорлић.

Како је могуће критиковати „погубна решења“ у систему одбране а не поменути ко је Србима пуних, ево петнаест година, испирао мозгове (и то још увек траје) причама о „малој али технолошки модернизованој војсци“, која ће бити убојита сила у чувању Отачаства?

Како је могуће не написати ни једно слово о томе да ни након 2012. године, од када су нас узјахали „ослободиоци“, не само да није успорено НАТО путешествије, не само да није замрзнут НАТО програм „Партнерство за мир“ макар због отимања Космета, не само да није обустављено чишћење ратног кадра и уништавање борбене технике, наоружања и војне опреме кроз тзв. поверилачке фондове, баш као што није набављен ни метак од Русије за четири године (што би рекли браћа Хрвати – унаточ тисковној громогласној промиџби), већ се све супротно одиграло. Односно, одигравало.

Сарадња са НАТО савезом и посебно са Европском командом Оружаних снага САД је у време Александра Вучића подигнута за неколико лествица више. Толико, да тако нешто чак ни Борис Тадић није могао да сања и досања. О Шутановцу не вреди ни зборити.

У наставку Мирослављевих мисли читамо предлог како са „војном револуцијом“ (ваљда наставком војне реформе „реформисане“ силе) не треба журити док не „рашчистимо питања у вези са децентрализацијом или централизацијом моћи у оружаним снагама.“ Шта је са овим желео да каже, тешко је растумачити. Међутим, види се да се убрзано едукује и да се пуним интензитетом бацио на војне науке. Требаће, свакако бар за почетак, макар остао само посланик у новом скупштинском сазиву.

Да му припомогнемо. Одавно је сазрело време не за „војну револуцију“, већ за проглашавање стања елементарне (одбрамбене, војне) непогоде, а последњих месеци би морало да се увелико размишља и о непосредној ратној опасности и о мобилизацији. Али, да би се тако нешто догодило, потребно је: прво – изаћи из НАТО програма „Партнерство за мир“ и односе са Алијансом свести на такозвану билатералну војну сарадњу, а као друго – одмах приступити темељној измени одбрамбених докумената (1) Стратегије националне безбедности, (2) Стратегије одбране и (3) Доктрине Војске Србије.

За почетак, мало ли је Мирославе, и зашто то напредњачки умови нису ни помислили да ураде у минуле четири године? Мимо тога све је празна прича и пусте жеље. Баш као и прича о непостојећој такозваној војној неутралности, о којој ни слова нема у наведеним стратешким документима! А морало би да буде. Резолуција о Космету из 2007. године, која се, успут, одавно не примењује, а у којој намера о војној неутралности баш тако и стоји – успут, није никаква гаранција у међународним односима да ћемо сутрадан бити поштеђени.

Без нареченог прегнућа – измена стратегија и доктрине – које је у искључивој надлежности Народне скупштине а на основу заједничког предлога Владе и председника Републике, нема вајде о било чему зборити и писати. Поготову не о „децентрализацији или централизацији моћи у оружаним снагама“ – односно о накарадном, двојном систему командовања и руковођења оружаном силом и нерешивом замешатељству, које нам је ултимативно угурано, да погодимо од кога? Од стручњака НАТО.

Од стране оних који су нас убили у појам (након истинског масовног убијања) о потреби „демократске и цивилне контроле војске“ као евроатлантског „достигнућа“ које се, буквално, од прве секунде претворило у партијско управљање најсложенијим системом државе. И то тако што су разноразне страначке јуноше – неостварени психолози, историчари, инжењери, патолози, агрономи, керамичари, возачи и додавачи – играјући се војсковођа и скупљајући политичке и остале поене и финансијске благодети, успут решавали нека питања на пољу комплекса и разноразних фрустрација.

Уместо да удари оштрицом пера и „стави праву ствар на право место“, као у познатој песми, војни коментатор политике у „змарзнутом“ статусу држи нам лекције и саопштава како у ствари није проблем у државној политици и партијским „чимбеницима“, већ искључиво у високим војним „постројбама“. Ево шта је, ваљда не трепнувиши, истакао:

„По свему судећи, постоје одређене „кочнице” на разним војним нивоима. Неки су пуковничке и генералске чинове добили тако што су годинама тврдили „да нешто не може да се уради”, годинама неки седе по канцеларијама и мудрују блокирајући добре иницијативе.

Какво лицемерје и цинизам. У једном је ипак у праву – тачно је да су многи, и они су након десетак година „реформисања“ већина у врху Војске, издобијали највише чинове и положаје тако што су просипали демагогију након педантно завршених разноразних НАТО колеџа, виших и нешто нижих школа и курсева, на којима је обавезна тема број 1 – испирање мозга, а тема број 2 – врбовање на добровољној или некој другој основи. Али, правде и истине ради, никада до тога не би дошло да НАТО није преузео команду над оружаном силом и државом Србијом у целини, и кренуо у свој немилосрдни поход преко раније истакнутих партијских чиновника. Дакле, преко цивилних, политичких, државних вођа, које пуних петнаест година ништа и не питају врх Војске.

Наравно, Лазански би још и додао – чишћење ратног, најбољег и у оружаној агресији доказаног кадра, се одиграло у време петооктобараца. Али на подпитање – шта је његов и наш Вођа учинио од 2012. да реактивира макар део њих – е, то би свакако прећутао. Тим пре што је тријаж настављен ништа мањим интензитетом и тачно у складу са конфигурацијом НАТО програма „Партнерство за мир“.

Баш као што ништа није урађено да се заустави погубна реформа, да се из корена мења организација Војске, да се враћа служење обавезног војног рока, да се реактивира бар део старих ратних јединица и врши попуна људством (а тога нема без обучених регрута) и попуна ратним материјалним резервама. Ништа од свега није чињено, осим пар симболичних потеза и покушаја.

У вези са тим бар је нешто написао, онако, у свом стилу, и, истина је, вредно је пажње: „Но, ми се бавимо покушајем да формирамо „дигитални батаљон”. То звучи тако модерно, „декларисано” и „интероперабилно”. Америчка искуства показују да је такав батаљон, који је располагао невероватним техничким уређајима, постигао мизерне резултате…“

Зато и јесу Политички савет Алијансе, као и Врховна савезничка команда НАТО (SHAPE) у Монсу и потчињена јој Здружена оперативна команда (JFC) у Напуљу која је непосредно задужена за Србију, презадовољни стањем „оперативних и функционалних способности“ Војске Србије на „интероперабилним“ НАТО концептима, стандардима и процедурама. И то редовно наглашавају у стотинама заједничких активности током године – од оних протоколарних до, подразумева се, вежбовних. Злу не требало, а оно је – зло – већ ту. Бар тако последњих пар година тврди врх НАТО и прецизно га види у Руској Федерацији.

Кад смо већ код тога, Лазански поводом „Мораве 2016“ (дез)информише читаоце на следећи начин: „Дакле, Војска Србије је вежбала, јер сада вежба и цела Европа. Од Балтика до Црног мора. И са једне и са друге стране границе.“

Случајно је (када би смо се шалили, наравно) заборавио и у овој реченици да помене НАТО и посебно Европску команду америчких Оружаних снага. Ама, ни словце. Дакако, Европа је, и то заиста цела – не само чланице НАТО и не само чланице ЕУ, већ и оне које нису ни код једних ни код других, јединствено вежбала и даље вежба.[3] Као никада до сада. Колико ме сећање служи, последња „вежба“ таквог нивоа и обима одиграла се баш на нашим просторима ’99-те. Само што сада још увек држе затворене поклопце на контејнерима, и осигураче на ракетним, на барутним и осталим пуњењима.

У исту раван је ставио вежбе Руске Федерације и „Европе“ и наглашава „и с ове и с оне стране границе“. Одавно нисам прочитао успешнију демагогију. Значи, док Оружане снаге Русије вежбају на својој територији, легитимно у својој држави, не приближавајући се западној граници, за то време НАТО скаламерија под командом и тежишним ангажовањем америчке интервидовске силе која је пријехала с оне стране Атлантика, вежба на источним границама Европе како би „одбранили“ Украјину, Пољску, Румунију, Молдавију, Литванију, Естонију, Финску, Шведску… које нико није напао, нити то планира да чини.

О интензивним и претећим активностима Северноатлантске алијансе последњих месеци, које се појачавају како се ближи јулски самит на врху у Варшави, о разноразним „анакондама“, „балтичкој одбрани“, „платинастим вуковима“, ракетним и осталим „штитовима“, о „Балканским медицинским снагама“ (у организацији и под старатељством америчке Европске команде), о „одлучним одговорима“ на северу Црне Горе, о операцији „Атланта“, и небројеним другим прегнућима НАТО ове, 2016. године, Лазански нам ништа не написа. Мудро, нема се шта друго додати.

А и што би то радио – кад је могао Бата Гашић, зашто не би пробао и он. Штавише, убеђен сам да би био куд и камо успешнији и ауторитативнији. Могу већ да га замислим како равноправно седи за оним округлим столовима у Војном комитету ЕУ, а затим и у Војном комитету НАТО. Без права гласовања, што би рекли браћа Кроати, али са правом фотографирања у промиџбене сврхе.

И за сам крај, питао бих га као будућег министра одбране (или државног секретара, помоћника, саветника, шефа одбора….), како би коментарисао сусрет Столтенберг-Тачи од пре неки дан у Бриселу?[4] Баш као што се први човек Алијансе интензивно среће ових дана и са осталим лидерима нечланица НАТО. Рецимо са председником Грузије, затим Аустрије, Финске…. Занимљиво, очигледно је да им недостаје пешадија за предстојеће „вежбе“. Ево те историјске фотографије са другом Хашимом:

Генсек злочиначког НАТО пакта Јенс Столтенберг и ратни зликовац Хашим Тачи
Генсек злочиначког НАТО пакта Јенс Столтенберг и ратни зликовац Хашим Тачи

Том приликом је генерални секретар НАТО поздравио „политичку зрелост и одговорност институција у Приштини“, захтевајући наставак реформи и – обратимо пажњу – „дијалога са Србијом о нормализацији односа“. Подразумева се као две независне државе.

А, онда, шлаг на торту, дословно следећим речима: „Гледајући унапред, два лидера су потврдили своју заинтересованост да ће се однос између НАТО-а и Косова наставити да развија“.

Шта ћемо и како ћемо са овим, друже Лазански? И за скупштинском говорнициом али и на страницама „Политике“.

Фонд Стратешке Културе

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*