Председавајући Војног одбора НАТО пакта Петер Павел

ЈЕВТОВИЋ: Ко с’ Павелом тикве сади, НАТО му главу разбије

  • Одавно у српској традицији постоји добро позната узречица „касно паљење“. Но, п’о јада да је само реч о томе и да је то главни проблем – о закаснелом паљењу у вези агресивног НАТО савеза, или још прецизније, о закаснелом отварању очију, зато што смо под окриљем њиховог програма „Партнерство за мир“ потпуно војно разбијени и дезорјентисани
  • Е, сада, да приупитамо дежурне српске душебрижнике из редова такозваних државника и ништа мање оне из медијског табора – где су били почетком Јула ове године? Како је могуће да су сви од реда интерпретирали сасвим штуре и потпуно афирмативне Танјугове, Бетине и наравно извештаје РТС-а, о дометима самита НАТО у Варшави, без икаквог критичког осврта? А тамо су донете одлуке, у најмању руку, од историјског значаја. Или, боље рећи, одлуке о крају светске историје, уколико испуне макар половину онога што су зацртали. Наравно, под условом да Русија капитулира без праве борбе
  • Јер, НАТО програм „Партнерство за мир“ (дакле – НАТО програм, према њиховим стандардима и процедурама, у складу са њиховом политиком, стратегијама и циљевима!) треба учврстити и ојачати, по могућству прећи у ону последњу фазу. У коначном, кад већ не можемо још увек ми код њих званично у чланство, могу они код нас незванично и још темељитије. Онако како им СОФА споразум, након Родићевог напредњачког потписа од пре две ипо године, даје за право
Пише: Горан Јевтовић, пуковник у пензији и стручњак за безбједност

Недавно, 19. септембра ове године, у најубојитијем режимском дневном гласилу „Информер“ ударни део насловне стране је гласио: „Скандал над скандалима – НАТО генерал прети Србији ратом због руског утицаја“. Тако нешто је одмах узбуркало и све остале како електронске тако и штампане медије. Као по команди су одмах активирани сви могући аналитичари, коментатори, стручњаци за „ОНО и ДСЗ“. Реаговао је и премијер лично, затим председник Републике, о министру вањских дела али и о осталим државним чиновнцима, којима је у опису послова одбрана части и достојанства земље, да и не зборимо.

Јер, побогу, како и не би дошло до свенационалног узнемирења када је наведена српска новина известила дословно следеће: „Председавајући Војног одбора НАТО пакта Петер Павел на конференцији у Сплиту најавио нови рат на Балкану и директно запретио Србији и Републици Српској. Као разлог за рат Павел навео руски утицај!“

Још када се свему томе придода јуначење Сефера Халиловића, првог муслиманског ратног команданта, пар дана након тога, онда је утисак о паљењу барута на Балкану и вађењу јатагана из корица, комплетиран на прави начин. Онај маркетиншки, подразумева се.

Одавно у српској традицији постоји добро позната узречица „касно паљење“. Но, п’о јада да је само реч о томе и да је то главни проблем – о закаснелом паљењу у вези агресивног НАТО савеза, или још прецизније, о закаснелом отварању очију, зато што смо под окриљем њиховог програма „Партнерство за мир“ потпуно војно разбијени и дезорјентисани.

Проблем је, у ствари, што је у вези генерала Павела изречена потпуно непотребна лаж. Дакле, ем фингирање у корист стицања политичких поена, ем што су „ничим“ изазвани дежурни лакрдијаши нагрдили једног од водећих генерала Северноатлантског савеза ни кривог ни дужног. Зашто? Зато што ни изблиза није тако нешто изговорио. Чак ни у асоцијацијама. А на крају овог писанија видећемо и која је главна поента подизања узбуне.

Ево шта је заиста рекао генерал Павел на конференцији за штампу, која је одржана по завршетку радног дела седнице Војног комитета НАТО, на којој је у име домаћина скупа присуствовао начелник Генерелштаба Хрватске војске, генерал Мирко Шундов. Ко не верује аутору нега посети You Tube канал и укуца следећи наслов: Joint Press Conference, NATO Military Committee Conference, Split, Croatia – 17 SEP 2016 (https://www.youtube.com/watch?v=ktu1K12NAUo) и сталожено погледа двадесеттроминутни видео-клип, где ће му се све само касти.

Новинар Жељко Валчић са ХРТ-а је, потенцирајући могућу нестабилност на Западном Балкану посебно након референдума у Р. Српској, али не изостављајући ситуацију у Македонији и на Косову, питао дословно следеће: „размишља ли Савез о већој присутности на Косову и евентуално у Македонији и Босни и Херцеговини“?

Генерал Павел је одговорио да је ситуација на Балкану уопште, не само на Косову, далеко од тога да је апсолутно стабилна, да су сви свесни тога и да је јасно наведено од стране шефова држава и влада НАТО на самиту у Варшави (почетком јула ове године – прим.аут.), да је западни Балкан и даље потенцијални извор тензија те да је потребно имати појачану пажњу. Затим је истакао како су неки од лидера чак изразили бојазан да би западни Балкан и посебно Босна и Херцеговина могла бити следећа дестинација не само исламског екстремизма, већ и значајнијег утицаја Русије у региону.

Истако је да је пажња НАТО у вези свих дешавања у региону појачана, да се Савез бави свим земљама, али да остаје посвећен партнерској сарадњи. Наглашавајући да су начелници генералштабова на скупу изразили јединствени став да мисија на Косову (КФОР) треба да се одвија у задатим оквирима, те да то значи, да пре него што се испуне сви услови не само на Косову него и у региону, мисија треба да настави са својим радом онако као што је данас.

У наставку конференције, да парадокс буде већи, Павел је посебну пажњу посветио Босни и Херцеговини али у вези могућности да ескалира исламски тероризам. Дакле, узбуну коју је подигао „Информер“ и остали српски медији, требала је да буде подиграна у режији неког од БХ медија, рецимо, у Сарајеву или Зеници.

Дакле, ни једно једино слово није изговорено на наведеној сесији за новинаре у виду претњи било коме, а понајмање Републици Српској и Републици Србији. Нису чак ни поменуте. Поменута је Русија и то дипломатским тоном и скоро па дискретно, у смислу политичког утицаја на простору такозваног западног Балкана. И ништа више од тога.

Уосталом, због чега би генерал Павел било коме претио и то на конференцији за штампу, када је политика, затим новоусвојена стратегија НАТО, офанзивне и агресивне мере које тај Савез увелико предузима још од самита у Велсу 2014. године, а које је „бетонирао“ ове године у Јулу на самиту шефова држава и влада у Варшави, увелико предочена целокупној светској јавности и то громогласно, и када у таквом деловању више и нема било каквих тајни? Наравно, Руску федерацију су означили као главног противника због Украјине, Крима и Грузије, сместивши је у исту раван као и терористе ИСИЛ-а.

Због чега би генерал Павел те септембарске вечери у Сплиту специјално апострофирао стање на Балкану, посебно у Р.Српској и у Србији (да не буде забуне – свима је јасно колико нас „воле“ и шта васколиком Српству у коначном спремају!), када је НАТО мање-више преко две деценије (у Србији од петог октобра), не само присутан у тим као и у осталим (и оним околним) државама бивше СФР и СР Југославије, већ је уздуж и попреко потпуно, што би се рекло, дубински инсталиран?

Како преко развијених штабова и борбених састава (Сарајево, Скопље, Подгорица, Приштина, Тирана) и војних канцеларија (Београд), тако (и посебно) путем ратификованих СОФА аранжмана, који Алијанси омогућавају да се појави где год и кад год пожели, да доведе и развије своје трупе, организује вежбе и припреме за нови источни фронт, да ешелонира логистичке и остале капацитете, изводи субверзивне операције, спроводи психолошко-порпагандно деловање из свог богатог асортимана, и, на крају, да интервенише решавајући „кризне ситуације“ које пре тога, подразумева се, његови експерти изазову.

Уосталом, на већ поменутом самиту на врху у Варшави је јасно да јасније не може бити, не само анализирана глобална ситуација и продечени новопројектовани циљеви и оперативна динамика тог политичко-војног, формално одбрамбеног, а у стварности агресивног савеза, већ је веома прецизно и по ко зна који пут у протекле две деценије недвосмислено омеђено евроатлантско двориште.

У тај „тор“ који ће се бранити на постулатима Вашингтонског уговора из 1949. године, су без икакве задршке потрпане све земље (не само западног) Балкана. Како оне које су увелико чланице (Словенија, Хрватска, Албанија, Румунија, Бугарска, Грчка и Ц.Гора која је пред званичним учлањењем), тако и оне преостале које су под окриљем НАТО програма „Партнерство за мир“ у различитим степенима врло интезивне сарадње, огрнуте покривачем Алијансе, односно чврстим евроатлантским клештима увезане у неразмрсиви чвор. Дабоме, реч је о БЈР Македонији и БиХ које су у тзв. „Акционом плану за пријем у чланство – МАП“ и о Републици Србији која спроводи НАТО „Индивидуални акциони план партнерства – ИПАП“.

У вези са тим, коме није јасно шта се дешава у евроатлантском простору (зони утицаја, подручју – како то они лепо дефинишу), а којем је Србија добровољно и званично приступила у јесен 2006. године (незванично већ 2002) потписујући „Оквирни документ“ који има снагу међудржавног уговора, нека смогне снаге и прочита обимно штиво усвојено почетком Јула ове године на наведеном самиту, под називом: „Коминике шефова држава или влада“ (Warsaw Summit Communiqué) који садржи 139 тачака на скоро 30 страница стандардног А-4 формата, у коме је све „лепо“ срочено. Може се пронаћи на сајту НАТО-а, на следећој ИП адреси:
http://www.nato.int/nato_static_fl2014/assets/pdf/pdf_2016_07/20160715_1607-Warsaw-Summit-Guide_2016_ENG.pdf

Рецимо, у тачки 89. третира се питање „Косова“ и ту се јасно говори о томе да ће Алијанса подржати, у сарадњи са „косовским властитима“ (не помињу се српске власти!) јачање тамошњих безбедносних снага – будуће (већ створене) војске „Косова“.

У тачки 107. пажња је посвећена региону Западног Балкана који је за њих од стратешког значаја и промовише се мир и сарадња и даље проширење Савеза новим чланицама, док је тачка 108. резервисана искључиво за Србију, али и ништа мање за „Косово“ које они виде, наравно, као засебну државну творевину. Ево шта у тој тачки дословце пише:

„Јачање односа НАТО-Србија је од користи и за Савез и за Србију, али и за читав регион. Поздрављамо напредак у изградњи партнерства НАТО-а и Србије и подржавамо даљи политички дијалог и практичну сарадњу у том смислу. Такође, поздрављамо напредак који је постигнут под окриљем ЕУ како би се олакшао дијалог између Београда и Приштине и подстакле обе стране да спроведу постигнуте споразуме и континуирани напредак. Поздрављамо тежње Косова да унапреди своју способност да обезбеди сигурност и безбедност за све њене становнике, као и да допринесе безбедности на Западном Балкану.“

Е, сада, да приупитамо дежурне српске душебрижнике из редова такозваних државника и ништа мање оне из медијског табора – где су били почетком Јула ове године? Како је могуће да су сви од реда интерпретирали сасвим штуре и потпуно афирмативне Танјугове, Бетине и наравно извештаје РТС-а, о дометима самита НАТО у Варшави, без икаквог критичког осврта? А тамо су донете одлуке, у најмању руку, од историјског значаја. Или, боље рећи, одлуке о крају светске историје, уколико испуне макар половину онога што су зацртали. Наравно, под условом да Русија капитулира без праве борбе.

Притом, на наведеном самиту је учествовала и српска делегација предвођена министром одбране Зораном Ђорђевићем, који је дао пуни допринос у подршци политици Алијансе, обраћајући се учесницима скупа (НАТО и партнери из ПзМ и осталих програма савеза), веома инспиративним излагањем.

Дакле, чему паљба по генералу Петеру Павелу, председавајућем Војном комитету НАТО, који је у Србији домаћински и срдачно дочекан почетком марта текуће године, којом приликом је обострано величана врло успешна сарадња НАТО-а и Србије? Ево само дела званичног саопштења са пријема у Министарству одбране, што се лако може проверити:

„Министар Ђорђевић је истакао да Програм Партнерство за мир представља оптималан оквир за сарадњу Републике Србије са НАТО и указао да се може оценити одличном оценом, што је у пракси потврђено посетама високог нивоа, потписивањем Индивидуалног акционог плана партнерства, Споразума о статусу снага (СОФА), као и Споразума са Агенцијом за подршку и набавке којом је успостављен основ за уништавање вишкова наоружања и војне опреме и унапређење капацитета Техничког ремонтног завода Крагујевац.“

Или, шта тек рећи за посету Павеловог заменика, генерал-потпуковника Марка Шислера, само месец дана раније, који је, између осталог, одржао предавање припадницима Министарства одбране и Војске Србије на највишим дужностима, у просторијама „Центра за мировне операције“ у згради Генералштаба Војске Србије на Бањици.

У званичном саопштењу са тог предавања које је НАТО генерал поткрепио и богатом презентацијом, стоји између осталог следеће: „Говорећи о савременим безбедносним изазовима, генерал Шислер се осврнуо на актуелне догађаје који су обележили годину за нама, објашњавајући њихов шири контекст и последице. Он је, такође, говорио о новим облицима ратова, који су оставили у сенци конвенционални начин ратовања, истичући да то битно утиче на перцепцију оружаних сукоба данашњице.“

Шта је из (не)разумљивих разлога изостало у овом делу саопштења, и шта су нам то сакриле домаће војне власти, а аутору овог текста је проверено познато?

Генерал Шислер је током предавања усред српског Генералштаба, приказао на пројекционом платну слајд са познатом фотографијом Владимира Путина у Кремљу – пролазак кроз позлаћена врата која отварају двојица гардиста – и у том делу је је коментарисао актуелне геополитичке прилике и деловање Русије на следећи начин: да је председник Путин одлучио да се Русија шири ван својих граница, да покушава да доминира у овом делу света, да остварује утицај који јој не припада и да води експанзионистичку политику у евроатлантском простору.

На тој платформи Шислер је изанализирао догађаје у Украјини. Изнео је како је Русија окупирала простор Крима и извршила анексију и како та операција не би била могућа без руских војних снага, посебно оних специјалних. Да би био уверљивији приказао је неколико слајдова са неидентификованим војницима који у време догађаја на Криму не носе ознаке, немају обележја припадности, нити било коју валидну одредницу. Наравно, закључио је да се радило о Руској армији потенцирајући њену директну умешаност, те да је истина о тим догађајима стратезима НАТО било позната у реалном времену, али да су били затечени деловањем званичне Русије.

Још једном – предавање (боље рећи издавање заповести) усред Генералштаба Војске Србије, највишим одбрамбеним и војним дужносницима, што би рекла разбраћа Кроати.

И, где су у свему томе – да са једног таквог догађаја ископају тако битну информацију, то јест невиђено понижење – српски медијски упосленици познати као стручњаци за откривање свакојаких завера, државних и дворских удара, подметачина свемогућем премијеру и осталој неоквинслиншкој управљачкој „елити“ земље Србије? Не располажу са изворима у војном врху, је л’ те?

На крају писанија главно питање а затим и решење енигме – чему оволика медијска бука, узнемиравање јавности, надувавање безбедносно-одбрамбене атмосфере до узаврелости, оштрење (непостојећих) бајонета и слично?

Само из једног разлога – наставити са величањем великог Вође градећи његов имиџ балканског (а и шире, као што видесмо у ОУН, глобалног) миротворца, који је, на нашу срећу и свенародно весеље, способан да моментално одреагује у стилу друга Тита. Па зар се није одиграло баш тако?

Присетимо се, одмах након откривене сплитске „завере“, уследио је телефонски контакт са првим човеком Алијансе Јенсом Столтенбергом, а затим и сусрет тета-тет у Њујорку, након чега је (уз подсећање на погачу и со као обележје трајног пријатељства и колонијалне верности) договорен скорашњи сусрет у Бриселу ради унапређења даље „сарадње“.

Јер, НАТО програм „Партнерство за мир“ (дакле – НАТО програм, према њиховим стандардима и процедурама, у складу са њиховом политиком, стратегијама и циљевима!) треба учврстити и ојачати, по могућству прећи у ону последњу фазу. У коначном, кад већ не можемо још увек ми код њих званично у чланство, могу они код нас незванично и још темељитије. Онако како им СОФА споразум, након Родићевог напредњачког потписа од пре две ипо године, даје за право.

На крају, да помогнемо медијским и осталим стручњацима – хоће ли водеће чланице НАТО потпалити Босну и Херцеговину како би неутралисале Републику Српску? Свакако. Не зна се само када. И не знамо оно најважније – како ће им то и да ли ће им проћи код Путина.

А да ли ће напасти Републику Србију па је „окупирати за 72 сата“, како још алармантније (и небулозније) него 19. септембра, нагађа и прориче „обавештајно-истраживачки тим“ листа „Информер“, у најновијем двоброју за 24. и 25. текућег месеца, наравно, раубујући „сазнања“ од најповерљивих „извора“ из самог врха Алијансе?

Ни под разно. Због чега би то НАТО радио када су нас већ окупирали и уздуж и попреко? Србија је савладана и смождена одавно. У њој ће се, према потреби, изазване кризе рецимо на југу и западу, „решавати“, подразумева се, делањем изнутра. И због чега би се упуштали у такву непотребну авантуру? Због нашег „приближавања“ Русији?

Није него. Или, мало морген. Да би нас Русија евентуално бранила, боље рећи ослободила од поодавне окупације, мора неко да је званично и позове, али тек након правог и искреног зближавања, а то се у међународном праву назива – војно савезништво. Онако како је то урадио председник Асад са Сиријом. Има ли таквих државника на челу остатка земље Србије, и шта смо на том пољу урадили од 2012. године? Осим испразних флоскула и лепих жеља (ради замајавања патриотске јавности и гласачке машинерије) и нешто мало парадних церемонија, ама баш ништа друго. А тако ће остати и након посете Дмитрија Медведева, која ускоро следи.

И то је целокупна истина. У само неколико реченица. А правде и истине ради, генерал Петер Павел такве реченице није изговиро на конференцији за штампу у Сплиту. Иако, хтео – не хтео, тако мора да размишља. Тачно у складу са ставовима главешина НАТО, на функцијама куд и камо значајнијим од његове. Како оних који се у јавности виде, тако и (посебно) оних који одлучују из сенке.

Сведок/Принцип

Један коментар

  1. Sa velikim zadovoljstvom čitam odlične članke, bolje reći obaveštenja i analize, jer ne mogu da dođem do njih, ukoliko pratim štampu i dirigovanu tv.U ostalom, ja njima i ne verujem i obično ih preskačem. Da ne budem dosadna, skratiću, jer me začuđuju sve više i više, ovi , koji potiču od slovenskog soja.Pa kako ih nije sramota, podrepaši jedni, izdaice svog roda, da se ovako ponašaju?Pa, taj general Pavel, on mora prvo da se postidi pred svojom porodicom/decom i unucima, jer je već u dobrim godinama/ a onda pred samim sobom.Pavele, sram te bilo, a tebi dragi Gorane Jevtoviću, svaka čast i počast, na tvojoj ljubavi prema svome rodu i svojoj zemlji, Bog blagosovio i Tebe i celu Tvoju porodicu. Sve isto želim Dodiku i svima koji štite, jer vole, svoj narod i svoju zemlju.

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*