Ивица Дачић на 38. Генералној конференцији УНЕСКО-а

ЈЕВТОВИЋ: Како је и до када Вучићева Србија „побиједила“ УНЕСКО

  • Исход у Паризу се одиграо врло интересантно, скоро па сумњиво и у невиђеној мртвој трци, тако што је огромна, више него дупла већина (ако се рачунају и уздржани и одсутни) потврдила на великој сцени, недвосмислено и по ко зна који пут, да је за њих „Косово“ стварна држава, а значајно мање искрених српских пријатеља одлучно стала на нашу страну
  • Значи, право а не политика. Јер, без права, оног међународног, важећег, минималног и строгим прописима уоквиреног, никаква спољна и друге политике, тзв. дипломатија, „офанзиве“, вођина „пријатељства“, лобирање, бескрајно телефонирање, убеђивање, клечање, додворавање, улизивање и сличне будалаштине, немају ама баш никаквог значаја, нити смисла. Особито не дугорочно
  • Онај незванични, трећи и последњи начин, који међународно право препознаје и признаје (па тако и штити), јесте, обратимо пажњу (и запамтимо!) – „устанак народа“. Тада окупиране територије наново прелазе у статус „војишта“, односно „ратишта“ (ово друго зато што је и целокупна Србија меко окупирана завршетком петооктобарске, копнене операције НАТО-а)
За Фонд Стратешке Културе пише: Горан Јевтовић

‘Ајмо поново о окупацији, трећи пута за редом. Досадно јест’ но, нема друге. Не због префриганих квинслиншких власти Србије (агената свих нивоа, западних плаћеника, доушника, ситних потказивача, додавача, дошаптавача и пратећих сецикеса – што би се „урбано“ рекло), већ због слуђеног народа који је пред тоталним поразом, свеопштом пљачком и понижењем библијских размера. Кажу, понављање је мајка мудрости. У нашем случају и последња преостала шанса. Другачије се не може пробудити пар милиона Србаља. На жалост.

Захваљујући снази и вољи и/или интересима свега три државе од оних 29 уздржаних и 15 циљано одсутних, Србија је однела „велику победу“ у Паризу, у седишту УНЕСКО-а. Тако су непрекидно брујали (и тек ће у наредним данима и месецима) сви (не)српски медији, са којих се нису скидала добро позната и овај пут победнички озарена напредњачко-социјалистичка, као и остала лица дежурних квазианалитичара и одабраних, режимских српских умова.

Или ће ипак бити – не захваљујући вољи споменутих држава, већ захваљујући врхунској субверзивној игри западних служби, чији су циљеви у овом тренутку – с једне стране, очувати рејтинг издајничкој српској клики и још неко време је раубоватити док не заврши све рушилачке, антисрпске послове, а са друге стране (и истовремено) радикализовати стање на Космету и потпалити фитиљ преко тамошњих екстремних, терористичких снага, како би кренуо нови рат (или бар озбиљна и незаустављива криза) на Балкану. И додатно пустошење Космета, као и југа и осталих делова Србије.

Исход у Паризу се одиграо врло интересантно, скоро па сумњиво и у невиђеној мртвој трци, тако што је огромна, више него дупла већина (ако се рачунају и уздржани и одсутни) потврдила на великој сцени, недвосмислено и по ко зна који пут, да је за њих „Косово“ стварна држава, а значајно мање искрених српских пријатеља одлучно стала на нашу страну.

Дакле – „победили смо“ тако што смо још једном жестоко и нескривено заиста изгубили.

Што би се коликвијално рекло – школски пример „пирове победе“.

А изгубили смо врло формално са 92 : 50, али нам је за „записничким столом“ призната јалова, условна и утешна победа. До даљњег. С тим, ваља додати и с тугом констатовати, и оне земље које су биле уздржане (а међу њима посебно очи боде пријатељска Грчка и Вучићева „пријатељска“ Босна), дакле, њих 29 плус 15 биле су у „дилеми“ не за кога су (јер је то неспојиво са уздржаношћу и одсутношћу), већ на чијој страни недвосмислено нису. А то је, наравно, наша страна.

Међутим, својеврсна симболика и не мање трагика овог гласања је, на првом месту, што је и овом приликом (само до оне следеће и то за годину – две) привремено спречено учлањење НАТО и нарко државе„Косово“ у ту важну светску организацију.

Дакле, они јесу НАТО држава, јесу нарко држава, али су држава, зато што располажу са сва три неопходна елемента државности које прописује међународно право – (1) становништво, (2) територија и (3) сувереност, што све заједно Србија не да не кочи и не зауставља, већ организованим и од стране запада диригованим нечињењем (и чињењем), директно омогућава.

И не мора „Косово“ бити чланица ОУН (нити било чега другог, а у стварности јесу и у ММФ-у и у Светској банци и у МОК-у…), нити их мора било ко признати (а признало их је 106 земаља), а поготову то не мора да уради остатак Србије. Такозвани „Београд“, је л’ те.

И отуда забуна и реаговање код смождених Срба, на онај, препознатљиви (добро познати кафански) начин – побогу, па како их примају у УНЕСКО када их ми нисмо признали (јер Томислав „први“ то гарантује) као државу и нису чланице Уједињених нација, а тамо нас Русија брани?

Не знајући (јер власт организовано и систематски крије!) да нека квази или било каква самопроглашена творевина, не мора да буде члан највише светске организације, нити је потребно да тако нешто аминује Савет безбедности или било које друго тело ОУН. Довољно је да има суверену власт на освојеној територији и над тамошњим становништвом. И ништа више и ништа мање.

А ако још приде додамо, да се у промилима мере они Срби који знају да је УНЕСКО формално самостална организација УН (као што је УНХЦР самостална агенција УН) над којом Савет безбедности нема никакве ингеренције, па чак ни Генерална скупштина (јер не располаже механизмима санкционисања и уплитања), о Генералном секретару ОУН не вреди ни зборити, те да у своје чланство може двотрећинском већином примати не само чланице те организације, већ и нечланице па чак и непризнате и у државнотворном смислу несређене територије, онда су туга, јад и беда ове наше свеукупне несреће, комплетиране.

Не само да смо на отвореној светској сцени показали (у лику квинслиншке власти) колико смо немоћни, слаби, јадни, у политичком и правном смислу потпуно шизофрени и аутодеструктивни, већ је одиграна одавно легализована и понижавајућа игра, у којој, пре свих, сама Србија дозвољава да се „Косово“ у свим међународним форумима провлачи и третира као држава и да као таква долази на дневни ред.

Наша, а квинслиншка (марионетска) власт, осим што се бави провидном политизацијом, не чини оно што би једино морала и на шта су, уосталом, принуђени, а то је – позивање на међународно право, али на прави и устаљени, регулисани начин.

Значи, право а не политика. Јер, без права, оног међународног, важећег, минималног и строгим прописима уоквиреног, никаква спољна и друге политике, тзв. дипломатија, „офанзиве“, вођина „пријатељства“, лобирање, бескрајно телефонирање, убеђивање, клечање, додворавање, улизивање и сличне будалаштине, немају ама баш никаквог значаја, нити смисла. Особито не дугорочно.

Потребно је радити тачно супротно од схватања и деловања свих битних представника Србије у овом случају – од познатог трилатералисте Дарка Танасковића који нас представља у УНЕСКО-у, преко министра правде, министра спољних послова, до свемогућег владара ове јадне државе.

Заједнички именитељ свих њих заједно је – не истицати међународно право (то се не може чути из њихових уста на прави начин, осим, реда ради, у виду фраза, када раубују одавно девастирану, обесмишљену и неупотребљиву резолуцију 1244), већ истицати политику (примитивну политизацију) на првом месту. За њих не постоји оно што је стварано вековима и што још увек егзистира и у овако изопаченом свету.

(Успут, у истом дану када смо „одбранили“ част у УНЕСКО-у, држава „Косово“ је примљена у ИХФ – Светску рукометну организацију, па ћемо, сасвим је извесно, моћи да и у том спорту, као и у бројним другим, одмеравамо снаге са Шиптарима, након одслушаних химни, уз подигнуте државне заставе и уз пратећи међудржавни протокол).

Може ли неко у овој мученој земљи да замисли сценарио где се у том истом Паризу, у седишту УНЕСКО-а, расправља о учлањењу, рецимо, државе „северни Кипар“, који је до сада једино признала Турска? Незамисливо. Не само из нашег угла, већ и из визуре било које земље света, па чак и од стране оних најачих, западних и северноатлантских.

Зашто?

Зато (и искључиво само због тога) што је Република Кипар, она која је једино легална, одмах након оружане агресије од стране Турске давне 1974. године, користићи расположиве институте међународног ратног права, одмах прогласила „ратну окупацију“ отетог дела острва. И ни једног тренутка од тада до сада, од тога није одступала. Ни за јоту.

Да поновимо – прогласили су „ратну окупацију дела територије“, али не као флоскулу, не као фразу, не као идеолошки поклич, као партијску или националну испразну заклетву, како се, иначе, редовно могу чути „експертска“ тумачења небројених српских правних, геополитичких, војних и осталих аналитичара, већ као важећи (и један једини) институт међународног (ратног) права, који је нама, на жалост, у случају Космета преостао. Други (трећи, четврти,…) не постоји.

Још једном (због оних свезнајућих и изнад просека плаћених паметњаковића) – проглашавање или прихватање стања „ратне окупације“ је спасоносна и једина формула из асортимана званичних међународних прописа када се ради о овако крупним и судбоносним питањима. И када дође стани-пани, као што је случај са Косметом. А то време је кренуло најкасније 2008. године и непрекидно тече.

Стање „ратне окупације дела или целокупне територије“, рецимо, нуди далеко више (ко не верује нека прочита Хашке и остале конвенције и бројне друге протоколе и анексе) уколико се противничка страна принуди на стриктно поштовање међународног права, од било каквог (првог и другог) Бриселског (не)споразума!

И не само то – окупација не прејудицира коначно решење, нити се сувереност угрожене стране која се привремено повукла са окупиране територије (или је војнички капитулирала), доводи у питање. Све до потписивања „мировног уговора“ (када до њега дође и то је права дефиниција), што је у нашем случају оно што називају „Споразум о нормализацији односа Београда и Приштине“. Дакле, остатка Србије и државе Косово. И, тада је – тачка. Крај.

Не постоји ништа друго нити има начина, осим наведеног института „ратне окупације“, да се у међународној арени сачува државни интерес и територија која је са народом, духовним благом, огромном државном и приватном имовином, привремено под контролом агресорских сила и сепаратиста односно шитарских терориста.

Неки то зову популарно али необазриво – „замрзнутим конфликтом“. Шта је замрзнути конфликт? Ама баш ништа. Измишљотина дежурних геополитичких клипета и партијских „умова“. Односно, ем је својеврсна (и непостојећа) терминолошка заврзлама али и провокација која асоцира на нешто што иначе није популарно, ем таква дефиниција у међународном праву, једноставно, не постоји. Међународно право тако нешто не познаје. А то значи, следствено, не производи никакве међународноправне последице, па се не може ни користити.

Да подсетимо, међународно право (и посебно међународно ратно право), није имагинарна и непримењива област која је ту реда ради. То је озбиљан и врло широки правни спектар бројних прописа – конвенција, декларација, протокола, споразума, разноразних анекса, допуна и, посебно, кривично-процесних докумената, на којима (и на срећу) још увек почива овај свет. Међународно право је, уосталом, Повеља ОУН.

Захваљујући уздигнутој, братској Русији, као и пријатељској Кини и многобројним латиноамеричким и афричким пријатељским државама и, наравно, Индији, међународно право ће тек долазити до изражаја. Бар за неки средњорочни период који је пред нама.

Уколико се тако нешто игнорише, то јест, уколико се по њему и врло прецизно, онако како је предвиђено, не поступа, а званична Србија се баш тако, бандоглаво понаша, катастрофа је не само на помолу, већ је ту, свугде око нас. Случај Космета је најубедљивији пример. Е, у таквом амбијенту, не вреди нам ни сва сила и моћ расположене Русије.

 *

Да прокоментаришемо могуће (али и већ пласиране лажне дилеме) и наметнуте тезе.

Прогласити „окупацију дела територије“ не би било модерно, не би било могуће, не би било „ин“ и у складу са достигнутим нивоом евро(атлантске) сарадње и пута у ЕУ.

– Шта ту није модерно и да ли се модерност мери губитком и бруталним отимањем најсветије (и најбогатије) вековне српске територије и народа? Да ли је територија Београда важнија, или простор Шумадије, и како се та дилема пресеца? Какав значај има став (мишљење, политика, деловање) који потенцира старомодност, када је важеће међународно право још старије па сходно томе и „старомодније“? И каква нам је то сарадња са западним „пријатељима“ који нам отимају земљу и нескривено понижавају, а притом, вешто и лукаво користе управо рупе у међународном праву и шансу која им је пружена с наше стране, тако што српску инертност и планску неспособност, на том пољу, обилато експлоатишу?

Преговоре, односно разговоре о имовини Српске православне цркве (онако како нас на то подстиче екуменизирани игуман Сава Јањић, а затим и сви српски политички чимбеници) изместити из УНЕСКО-а и пребацити у Брисел, где то питање решавати под покровитељством Европске комисије.

– Прво, како ћемо у Бриселу (без Руске Федерације) одбранити српске светиње (а не просту црквену имовину) када је познато шта су нам урадиле тамошње бирократе и шта нам тек смерају као они који доливају бензин на ватру, а друго, о чему преговарати – о томе хоћемо ли или нећемо допустити „Косову“ да постане члан УНЕСКО-а и када? Или ћемо млатити, дословно, празну сламу да је оно што је наше заиста наше? Или ћемо, као прелазно решење, захтевати од пресвучених терориста УЧК, да нам Дечане и Патријаршију „чувају“ не са десетинама као до сада, већ са стотинама оних (а називају их КПС полицајцима), који ће на договорени сигнал са запада, навалити на свете манастире док их не сравне са земљом или бар не протерају последњег монаха?

**

Да ли бисмо дошли до ситуације да нам држава „Косово“ одлази испред очију, да постаје овако значајна творевина око које је свет подељен и ломи копља, да ли би нам стајала омча око врата да смо благовремено, још 2008. године (и даље није касно!), прогласили „ратну окупацију дела територије“, али не као флоскулу, као фразу из јуначког епа или као кафански урлик, већ онако како је предвиђено?

***

И на самом крају, јесте досадно и напорно, али да поновимо (јер нема нам друге) – стање окупације се завршава потписивањем званичног мировног уговора (то је лукаво најављени и сасвим извесни Споразум о нормализацији односа „Београда“ и „Приштине“), тако што се матична (окупирана) држава: (1) одриче своје територије и предаје је агресору, односно узурпатору, или тако што се (2) окупирани део земље оружаном борбом (или добровољним повлачењем окупатора) ослобађа.

Онај незванични, трећи и последњи начин, који међународно право препознаје и признаје (па тако и штити), јесте, обратимо пажњу (и запамтимо!) – „устанак народа“. Тада окупиране територије наново прелазе у статус „војишта“, односно „ратишта“ (ово друго зато што је и целокупна Србија меко окупирана завршетком петооктобарске, копнене операције НАТО-а).

Бирајмо Срби шта нам је чинити и ком се избору („и царству“) приклонити.

Ако смо Срби. Достојни историје и славних предака. И косметских светиња без којих смо једно велико ништа.

Онако како нам је ових дана, закаснело али недвосмислено, поручио и Његова Светост патријарх српски Иринеј, благосиљајући борбу непрестану.

Фонд Стратешке Културе

2 Коментара

  1. Добар текст г. Јефтовића.

  2. Ne dobar, vec odlican.

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*