Славље присталица Српске напредне странке

ЈЕВТОВИЋ: Цензусом се „спашава“ Србија

  • Читамо ових дана и слушамо, без престанка, стручне анализе и осврте, сазнајемо како се крало и крадуцкало, односно како никада поштеније било није. Победници ликују, а дрско лажу и себе и свеколико Српство, док се они други дадоше у кукњаву и истеривање правде по принципу накнадне памети и оне народне – ево, ухватисмо лопова

  • Шта су добили изласком на унапред изрежиране изборе, осим што ће моћи да финансирају из буџета ужи страначки апарат, да примају скупштинске плате и дневнице и да себе лично промовишу? Коју корист од свега тога има народ који је за њих гласао? То што ће их гледати у скупштинским преносима и забављати се није никаква утеха. Још мање је конкретна вајда. Уосталом, гледали смо тај филм од петог октобра све до 2014. године, када не само да су такозване родољубиве, антиевропске снаге прелазиле цензус, већ су у појединим периодима значајно пребацивале осамдесет, па и преко сто посланичких места
  • Да, али одакле новац, логистика, подршка – запитаће се скептици, а такви преовладавају. Ево им одговора – па где и код кога нађоше паре да у кампањи шпартају уздуж и попреко земљом Србијом из дана у дана, да каче билборде, да штампају постере и летке, да снимају спотове…

За Фонд Стратешке Културе пише: Горан Јевтовић

У неоколонијалном остатку земље Србије изборни циркус и постизборно дотеривање народне воље још увек није завршено, а када ће то ћемо тек видети. У сваком случају широке народне масе – грађанство и бројни сељани, лепо се забављају. Такмичарски дух је поново заживео. Нема спавања док се не установи јесу ли патриотске снаге у промилима прешле цензус или нису, која западна сила је наложила да рециклиране досманлије запоседну скупштинске клупе, колико ће се „десетина хиљада бесних четника“[1] подићи да брани народну вољу, и тако даље и томе слично.

Читамо ових дана и слушамо, без престанка, стручне анализе и осврте, сазнајемо како се крало и крадуцкало, односно како никада поштеније било није. Победници ликују, а дрско лажу и себе и свеколико Српство, док се они други дадоше у кукњаву и истеривање правде по принципу накнадне памети и оне народне – ево, ухватисмо лопова.

Али никога ни на пушкомет да каже или напише – има ли смисла било шта више зановетати након преварантске игре која је по ко зна који пут одиграна, тако што је претходно од свих аминована, без правих покушаја да се правила те игре доведу у какав такав ред и изборни судар буде иоле поштен. Игре која је унапред свима била позната и која је, управо од оних који се сада боре за (себе лично а не за) народ, као таква прихваћена. Јер, како другачије назвати оно што смо гледали?

Написах пре месец дана у тексту „Изборна битка патриотских снага“,[2] без намере да глумим некаквог визионара, између осталог и ово:

„Изласком на изборе, хтели то или не, даће се потпуни легитимитет онима којима је победа, јасно је свима, унапред загарантована. И биће тако, што на основу свега напред наведеног, што на бази изборне крађе – софтверске и оне најкласичније, што преко подмићивања представника странака на изборним местима, затим куповином гласача, и на крају, обавезним „пропуштањем кроз шаке“ тамо где буде било потребе. Чак и да у овој трагикомичној причи занемаримо намерно несређене бирачке спискове и посебно изборни процес за Србе на Космету и оне расељене са тих простора. Истоветно онако како гласају наши сународници у Чикагу. Дакле, поред легалитета имаће по закону, изборним правилима и ЦЕСИД-овим „прелиминарним“ и осталим проценама, оно што је најважније – легитимитет.“

Да ли сам негде омануо? Е, сада, треба питати патриотске снаге, како оне које су одмах прешле цензус са пар и нешто процената, тако и ове које се грчевито боре да са плус 0,01… (ако се то у коначном догоди) направе политички „бум“ у будућем сазиву скупштине – чему лелек када су прихватили да играју Вучићеву и игру западних владара Србије, управо према правилима и у амбијенту који је тако постављен да је немогуће било победити их? Због чега су онда нудили оном освешћеном делу народа лажну и ничим утемељену наду?

Јер, без апсолутне победе и то тако што би се сви претходно искрено ујединили, све друго је потпуна пропаст. Не заборавимо, нису ово изборне играрије у политички досадној Швајцарској, већ највероватније пресудни избори у земљи Србији, која је пред распадом и потпуним економским колапсом. У Србији у којој бар половина народа појма нема шта му се спрема, а уз њих и оној другој половини која је према правилима демократије дужна да трпи „терор већине“, како то лепо дефинише академик Коста Чавошки.

Шта су добили изласком на унапред изрежиране изборе, осим што ће моћи да финансирају из буџета ужи страначки апарат, да примају скупштинске плате и дневнице и да себе лично промовишу? Коју корист од свега тога има народ који је за њих гласао? То што ће их гледати у скупштинским преносима и забављати се није никаква утеха. Још мање је конкретна вајда. Уосталом, гледали смо тај филм од петог октобра све до 2014. године, када не само да су такозване родољубиве, антиевропске снаге прелазиле цензус, већ су у појединим периодима значајно пребацивале осамдесет, па и преко сто посланичких места.

И, шта се за то време догађало са нама? Пуцање по свим шавовима и потпуни крах. Од свеопште пљачке и потчињавања Западу, до разарања државе. Прво једне – звала се СРЈ, па затим друге – звали смо је СЦГ, па онда и треће – још увек је зовемо Србија иако јој недостаје јужна покрајина.

Или смо заборавили када је и како потписиван Бриселски споразум и зидане царинске кућице ка Космету након што су погажене све могуће скупштинске резолуције о заштити тог дела српске земље? Шта је у томе времену могла (и требала) да ради патриотска опозиција како у скупштинском здању, тако и (пре свега) ван њега, на трговима и улицама у складу са најважнијим постулатима слободе и демократије?

У горе наведеном тексту тумачећи како су родољуби решили да збаце Вучића са власти и спасу Србију, потенцирајући да то чине „у амбијенту свеопште менталне и сваке друге тортуре и уз нескривену организациону, логистичку, пропагандну и сваку другу подршку западних сила“, написах у наставку и следеће:

„Јер, ако имамо свакодневну слику да се премијер и његови министри не скидају са малих ТВ екрана више сати под изговором разноразних државничких обавеза – годишњице, јубилеји, отварање погона, мостова, деоница путева, затим су ту ванредне (и драматичне) седнице Владе у техничком мандату поводом хашких пресуда и слична (а лажна) бусања у груди – па када томе додамо страначке промоције које се уживо и у одложеним снимцима преносе на приватним телевизијама са националном или регионалним фреквенцијама, како другачије назвати покушај патриота и родољуба за које је резервисано десетак секунди или минут-два, него узалудан, аматерски и изнад свега посао у ситносопственичком и страначком интересу.“

Наравно, они који читају ово писаније питаће – па добро, шта је требало радити? И то сам у цитираном тексту предвидео и појаснио:

„Поодавно је морало да се крене са озбиљним, јединственим и истрајним протестима, а повода је било сијасет, како би се власт принудила ако не да поднесе оставке и бежи главом без обзира, онда бар да се озбиљније одшкрину прозори електронских и штампаних медија и омогући каква таква слобода, како би сурова истина о погубној стварности допрла до грађана на прави начин. И не само то, већ да би се чула решења проблема и одмерило ко заиста може спасавати оно што се још увек спасити може. За почетак, мало ли је“.

Да, али одакле новац, логистика, подршка – запитаће се скептици, а такви преовладавају. Ево им одговора – па где и код кога нађоше паре да у кампањи шпартају уздуж и попреко земљом Србијом из дана у дана, да каче билборде, да штампају постере и летке, да снимају спотове…

И управо због свега напред наведеног не могу се до краја сложити са господином Бранком Павловићем, који је у сјајном тексту „Зашто није могуће смањити број оних који гласају за Вучића“,[3] хируршком прецизнишћу и сувом математиком показао шта јесте и посебно шта није могуће урадити у односу на актуелне властодршшце.

Тврдим да је и те како могуће, али је претходно потребно ослободити макар РТС, што Павловић априори одбацује чак и као идеју, износећи поред осталог и следеће „ (…) на тих 45% његових бирача није могуће утицати, јер опозиција нема реалан приступ на РТС и Пинк (…)“

Зашто опозиција али (и пре свега) они други, паметни и способни Срби, а таквих је сијасет не би имали равноправан и реалан приступ РТС-у или бар упола од онога што је привилегија власти? По којим то аршинима функционише Јавни медијски сервис? Од када је забрањено чути другу страну и протумачити шта се дешава и како даље, од стране оних који су петнаест година игнорисани или потпуно скрајнути? Због чега се за „наше право да знамо све“ не бисмо изборили?

Уколико се будемо и даље мирили са петооктобарским правилима и принципима наметнуте западне „демократије“, уколико будемо неговали најшколскији облик дефетизма, уколико будемо и даље прихватали овакве фарсичне изборе према окупационим мерилима, а потом их и признавали – а бојим се да је све то већ урађено и зацементирано – имаћемо управо стање које сам описао у споменутом тексту овако:

„И ко ће сутра, када буде настављена бриселска капитулација и предаја Космета кроз „Споразум о нормализацији односа“ и кроз отворена такозвана поглавља, затим, када се настави даља натоизација остатка Србије, распродаја онога што је преостало а што није могло у минулом периоду, даље економско разарање преко ММФ правила, значи, ко ће од њих позвати народ на протесте, ко ће зауставити однарођену власт, ко ће их и како блокирати да доврше посао? И са којим правом, када ће нови-стари актуелни режим црпети легитимитет из народне воље исказане на „слободним“ изборима? И у складу са тим предузимати све могуће, посебно оне репресивне мере.“

Но, ја написах оно у шта искрено верујем и у најбољој намери, а да ли сам „спасио душу“, видеће се ускоро.

Управо сам том реченицом завршио наведено обраћање првог априла лета Господњег.

Линк везе:

Фонд Стратешке Културе

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*