Гордана Павловић, члан УКС-а и редован члан Матице српске

ИЗ УГЛА МАЈКЕ СРПКИЊЕ: Идентитет

За Принцип пише: Гордана Павловић, члан УКС-а и редован члан Матице српске

Човек цео живот ради на себи или посматра промене које му се дешавају. Од дечијих корака, младости, зрелог доба, до старости. Највећа трагедија за једног човека јесте кад изгуби свој лични и национални идентитет!

Време у којем живимо је такво да је мало оних који су успели и још увек успевају да се одупру томе. Наиме, почиње се наизглед безначајно, али врло перфидно осмишљеним процесом.

После толико тешких година иза нас, ратова, бомбардовања, уништавања економије ове земље, дошло је, рекло би се, неко „ново доба“. Колико нас се замислило над тим?
Продавнице су нам пуне страних производа, које прати јак маркетинг и пропаганда, да је „ван памети“ не купити тако нешто. Почевши од хране. Све оно наше, домаће, полако нестаје са полица и пласирају нам се производи из свих земаља Европе, Америке и целог света. Њихове чоколаде имају лепши укус, боље су упаковане, њихове тестенине, свакодневне намирнице-све је то тако изазовно за купити. И просто је невероватно да је јефтиније него у земљама из којих долазе? Чекајте, па где је ту логика?!? Како нека држава може да извози робу у друге земље и да је тамо продаје по троструко, четвероструко нижој цени него у својој сопственој? Може! Зато што се та роба код њих не употребљава, јер је штетна. Али ми то овде не желимо да видимо. Нико ме не може убедити у супротно. Ради се о врло прљавој игри. После уништења земље, навучени смо, онако исцрпљени, уморни од свега, забринути, на сан о Европи и Европској унији. Ако нас то не спаси-ништа неће!!!

Господе Боже… Тамо је све сјајно, бајно и кад нас приме нема више гладних, незапослених. Сви проблеми ће бити решени. Лично мислим да од тога нема ништа.

Великим силама смо „трн у оку“ и одувек смо били, али је разлика у томе што смо, до пре извесног времена, неколико деценија уназад служили за пример целом свету.

Мала земља, али јака, поносна, достојанствена.

Сада немамо ништа! Јад и чемер! Никад јаснија подела између огромне већине сиромашних и мало богатих, који „ведре и облаче“. Доносе се нови закони, који се морају усвојити, јер су то „услови“, а колика је платежна моћ или боље речено немоћ грађана, то њих баш брига.

Па да кренем редом.

Прво су ударили на здравство. Укинули су бесплатно поправљање и вађење зуба у Домовим здравља. А сад имају образа да кажу како је Србија „крезуба“! Па како да не буде? Када нема пара за голи живот, ако те боли зуб, ћути и трпи или моли Бога да негде нађеш „повољно“ да можеш да извадиш тај исти зуб, а пошто немаш довољно новца, ходај крезуб. О последицама не треба ни говорити.

Па су онда кренули у школство. Нове реформе спроводе сваке године. Нови издавачи, а уџбеници ужас. Толико их мало уче у школама да је то за плакање. И она деца која би нешто више да знају, спутана су, не препознају их наставници-само понављају то штуро и опоро као папагаји. Али је најважније да се иде на којекакве екскурзије, излете и не знам шта, које коштају као „светог Петра кајгана“. Али чик да ти дете не оде! Па то је стотину питања од наставника и професора: „Зашто не иде? Зашто се издваја из колектива?“, а дете срамота да каже да НЕМА! Нема за екскурзију, јер су тата и мама морали да плате струју, телефон, воду и остале комуналије. Мора да се једе!

Обавезна лектира две књиге за целу школску годину! Гурају им неке стране писце, па испаде да смо ми баш нека тотално неписмена и глупа нација, јер немамо своје сопствене, а наши књижевници добитници Нобелових награда. Страшно!

Немамо више ништа своје!

Губимо сами себе. Губимо свој национални идентитет. Деца нам не знају ни историју, ни претке, ни сва велика херојска дела о којима је цео свет брујао.

Ми, одрасли смо криви! Тако смо се лако предали и препустили да нас „воде запада“ носе како оне хоће и да нас улију у њихово море неморала, зла, зависти, мржње.

Ми смо народ који одликује понос, част, хуманост, широко срце и она „душа балканска“. Народ који је све своје голготе преживљавао подигнуте главе и увек се поново дизао из пепела. Народ који зна да пружи руку и помогне свима у невољи. Народ који прими сваког путника намерника и подели своју кору хлеба. Народ коме је породица светиња!

Где смо сад? Да ли смо и сада такви? Да ли смо постали део тога што су нам гурнули под нос у лепом, сјајном паковању, да нас преведу „жедне преко воде“?

Не, нећу и не желим „шарене лаже“! Хоћу и морам да пренесем на своју децу љубав према људима, да чувају породицу која је стуб друштва, цене пријатеље, да негују патриотизам и оданост према отаџбини у којој су рођени. Резервну немају, као ни мајку, ни оца. Да их научим да „није злато све што сија“, да се олако и лако не долази до спознаје себе и људи око себе, да ће имати једино ако стекну знање и засучу рукаве у животу, да не верују у слакоречивост и илузије да је тамо, негде све лепше и боље, да и Сунце јаче сија. Не! Овде свићу најлепше зоре, нигде липа тако не мирише као на родној груди.

Не, нећу да будем слуга свим тим производима, затрованим да нас се што пре реше. Најслађи на свету ми је домаћи кајмак, врућа проја и чорбица од зеља.

Чувам свој идентитет!

Дичим се тиме што припадам овој нацији. Дичим се што сам се образовала уз наше великане Андрића, Станковића, Нушића; што делим људе на добре и мање добре; што волим своју веру, али неизмерно поштујем све остале!

Не мрзим ни те воде запада, ни њихову перфидну игру. Драго ми је да сам их прозрела на време. „Ничија није до зоре“-стара је изрека…

Издржаће се и ово. Само се молим да мој народ сачува себе, своју традицију, сво своје богатство које има. Свој идентитет!

Толико морамо, због деце наше, због њихове будућности, и њихове деце, да нас не проклињу, када већ буде касно за све!

Такав грех себи не смемо дозволити!

Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*