Свето Причешће

ИСКУШЕЊА ВЕЗАНА ЗА ПРИЧЕШЋЕ

Пише: Свештеник Валерије Духањин

Свете Тајне – Тијело и Крв Христа су најдрагоценија Светиња на земљи. Већ овдје, у реалијама земаљског свијета Евхаристија нас чини заједничарима Небеског Царства. Зато хришћанин треба да се труди да буде изузетно опрезан кад је у питању ова Тајна. Има искушења која вребају хришћанина који жели да се причести. Треба да их знамо и да се заштитимо од њих. Једна искушења претходе примању Светих Тајни, а друга слиједе после Причешћа.

На примјер, једно од главних искушења које је данас врло раширено, везано је за оцјену личних особина свештеника који служи Литургију. Тако невидљиви непријатељ међу вјерницима покушава да посије гласине о греховима свештенослужитеља и о томе да не треба да се причешћују код сваког свештеника. Ако примијете да свештеник има неке мане, због нечега мисле да не треба да се причешћују код њега и да се благодат Причешћа због тога наводно смањује.

У „Отачнику“ се наводи прича о томе како је код једног отшелника долазио презвитер из оближње цркве који му је давао Свете Тајне. Неко је посјетио пустињака, испричао му је грехове презвитера и кад је презвитер дошао следећи пут, отшелник му чак ни врата није отворио. Презвитер је отишао, а старац је зачуо глас Божији: „Људи су приграбили суд Мој.“ После тога отшелнику је било дато виђење. Видио је златни бунар с необично добром водом. Овај бунар је посједовао неки губавац који је захватао воду и наливао је у златну посуду. Отшелник је одједном осјетио неиздрживу жеђ, али пошто се гадио губавца, није хтио да узме воду од њега. И опет је зачуо глас: „Зашто не пијеш ову воду? Шта има везе ко је захвата? Он само захвата и налива у посуду.“ Отшелник се пренуо, схватио је смисао виђења и покајао се за свој поступак. Затим је позвао презвитера и замолио га је да му даје Свето Причешће, као и раније. Тако и ми прије Причешћа не треба да размишљамо о томе колико је побожан свештеник који обавља Тајну, већ о томе да ли смо ми сами достојни да будемо причесници Светих Дарова.

Подсјетићемо да Свете Тајне нису лично наслеђе свештеника. Он је само служитељ, а Свете Дарове дијели Сам Господ. Посредством свештенослужитеља у Цркви дјелује Бог. Зато је светитељ Јован Златоуст говорио: „Кад видиш да ти свештеник даје Дарове, знај да… Христос пружа руку ка теби.“ Зар ћемо одбацити ову руку?

Дешава се да хришћани, који се редовно причешћују Светим Тајнама, трудећи се да воде пажљив духовни живот, неочекивано доживе искушење у виду нечистих и хулних помисли. Невидљиви непријатељ покушава да својим нападима оскрнави ум хришћанина и да на тај начин поремети његову припрему за Причешће. Али помисли су попут вјетра који дува независно од наших жеља. Свети оци нам заповједају да се не усредсређујемо на мисли које долазе, како се не бисмо заглибили у сталним унутрашњим сукобима. Што више прежвакавамо помисао, тим реалнија она постаје у нашој души и теже јој се можемо супротставити. Боље је да игноришемо све помисли, а ум затварамо у ријечи молитве, знајући да помисли које нам долазе нису наше, већ непријатељске. Пажљива, топла молитва одагнава сумрак лукавих напада, душа се ослобађа мисленог угњетавања и стиче благодатни мир.

У нашем духовном животу је могуће и овакво искушење. Хришћанин се усрдно спрема за примање Светих Тајни, пости, уздржава се од световних забава и дјела, брижљиво се припремајући за Исповијест. Али чим се причести радосно одбацује сваки духовни труд као сувишно, непотребно бреме. Он се наивно нада да ће га сад примљена благодат сама заштити и покрити без икаквог напора с његове стране. На крају долази до раслабљености, човјек се лако повлачи и поново погружава у вртлог свјетске сујете. Безбрижно се ослањајући на помоћ Божију, овакав човек ускоро губи дарове Светог Причешћа. Важно је да запамтимо да нас благодат Божија не спасава без нас. А у аскетском учењу Цркве постоји појам „синергије“, односно „сарадништва“. Господ изграђује и преображава душу уз наш стални лични напор, учествовање и сарадњу.

Постоји искушење супротног карактера. Видећи да извјесно вријеме после Тајне на нашу душу поново пада греховна прашина, малодушан човек пада у очај и сматра да Тајне Исповјести и Причешћа нису имале већег смисла. Какав смисао има прибјегавање Тајнама, кад у нама дјелује испољава грех? Међутим, кад се не бисмо исповједали и причешћивали, не бисмо примјећивали у себи ништа греховно, изгубили бисмо осјећај за гријех и почели бисмо потпуно равнодушно да се односимо према свом спасењу. Кад у собу продре сунчев зрак он показује колико има прашине у ваздуху, исто тако у свјетлости благодати Тајни постају видљиви наши недостаци и немоћи.

Духовни живот представља непрекидну борбу против зла, непрестано решавање задатака, које живот поставља пред нас, остваривање воље Божије у свим условима. И треба да се радујемо ако нам и поред нашег сталног спотицања Господ даје могућност да се очистимо од грехова и да усходимо ка добру вјечног живота у Тајни Причешћа.

Често се може наићи и на следеће искушење. Причесник ишчекује да благодат Тајне у њему обавезно изазове неко посебно осећање које није од овога света, па почиње да ослушкује себе у потрази за узвишеним осјећањима. У оваквом односу према тајни крије се егоизам који се једва може распознати, пошто човјек дјелотворност Тајне мјери личним унутрашњим осјећајем, задовољством или незадовољством. А то са своје стране крије двије опасности. Као прво, човјек који се причестио може сам себи да сугерише да су у њему заиста настала нека посебна осјећања као знак Божанске посјете. Као друго, ако није осјетио ништа неземаљско, љути се и почиње да тражи зашто се то десило, пада у сумњичавост. Опасно је то, истаћи ћемо још једном, што човјек сам у себи ствара посебна „благодатна“ осјећања, наслађујући се у себи производима сопствене маште, или се једе због сумњичавости.

У оваквим ситуацијама важно је да имамо на уму да се духовни живот не базира на осјећањима и опажајима, који могу бити и варљиви, већ на смирењу, кроткости и једноставности. Светитељ Теофан Затворник је о томе говорио: „Многи унапријед желе да добију од светог Причешћа ово и оно, а затим, не видећи то, бивају збуњени, па се чак колебају и у вјери у силу Тајне. А кривица није у Тајни, већ у овим сувишним домишљањима. Немојте ништа себи обећавати, већ све препустите Господу, молећи Га за само једну милост – да вас укрепи на свако добро дело које Му је угодно.“ За нас не треба да буду првостепени озарења и насладе, чак и ако је у питању Божанска благодат, већ предавање себе у руке Божије, смиравање своје воље пред вољом Божијом. Ако је Богу угодно, Он ће нам, наравно, дати осјећај Своје благодати. Али по правилу, за све остају на снази јеванђељске речи: „Царство Божије не долази на видљив начин“ (Лк. 17, 20). Благодат ће тајанствено и постепено преобразити људску душу, тако да ми сами не можемо и не треба да оцјењујемо и мјеримо колико смо већ постали блиски Богу. Зато се живот таквог човека преображава, и он у својим поступцима све више и више постаје истински служитељ добра.

У духовном животу хришћанина све треба да се гради на искрености, једноставности и природности. Овдје не треба да постоји ништа сложено, вјештачки створено. Зато је недопустиво стварати у својој души изузетна „благодатна“ стања, недопустиво је да сами смишљамо нека невјероватна осјећања после причешћивања Светим Христовим Тајнама. Вјероватно је једино осећање на чији значај треба обратити пажњу после Причешћивања, осјећање душевног мира, смирења, с којим нам је лако да се молимо Богу и с којим се миримо са ближњима.

Дакле, кад дођемо у храм, потрудимо се да избјегнемо усредсређивање на сопствене, субјективне доживљаје и фантазије у вези с оним што видимо и чујемо. Потрудимо се да се потпуно усредсредимо на саму Литургију, да једноставно и природно стојимо пред Богом.

У вези с искушењима можемо да чујемо и следеће питање: зашто после Причешћа ни из далека не долази увијек до олакшавања животних потешкоћа? Односно, понекад обавезно очекујемо да после Причешћа све у нашој личној судбини треба да потече равно и глатко. Да бисмо схватили одговор на ово питање треба да се сјетимо да се у Тајни Евхаристије причешћујемо Тијелом распетог Господа и Крвљу, која је проливена за наше грехове. Причешћујемо се Оним Ко је Сам пострадао и ако је Њему угодно Он нам оставља наше тешкоће како бисмо и ми претрпјели свој крст. Уосталом, после достојног Причешћивања Светим Тајнама душа постаје јача и често се испоставља да је оно што нам се чинило као неразрјешив проблем, ствар која се лако може ријешити и која не представља проблем који смо раније замишљали. Људи који се обраћају Богу налазе се под Његовим посебним Божанским Промислом. Сваком причеснику Господ даје оно што му је неопходно у датом тренутку: некоме радост, како би човек надахнут Светим Причешћем даље ишао с већом сигурношћу, а некоме искушења и тешкоће, јер се не причешћујемо због пролазног благостања, већ ради вјечног, што се не може достићи без стрпљивог ношења сопственог крста.

На крају желим да кажем нешто о дјеловању Светих Тајни ослањајући се на један примјер из живота. Док сам похађао Московску богословску средњу школу, често сам посјећивао једну старицу, монахињу Нину, која је живјела у Сергијевом Посаду у близини Свето-Тројицке Сергијеве Лавре. Имала је већ преко 80 година патила је од многих болести, ноге су јој биле у чиревима, тако да мати Нина скоро да није могла да хода. Због бола и усамљеног живота понекад су је савладавали роптање, сумње и бриге. Али кад се исповједала и причешћивала Светим Тајнама – а причешћивала се код куће – истог тренутка би се дешавала задивљујућа промјена. Доводио сам код ње свештеника са Светим Даровима и добро се сјећам овог чуда које се редовно понављало. Преда мном је до малочас била стара и уморна жена, а кад би се исповиједила и примила Свете Тајне, њене очи су зрачиле дивном свјетлошћу, то је било потпуно ново, обновљено, свијетло и преображено лице, и у овим мирним и просвијетљеним очима није било ни сјенке негодовања, роптања и бриге. Ова свјетлост је сад гријала друге и њене ријечи после Причешћа постајале су сасвим посебне, а у души су се расејавале све недоумице, тако да би сад сама кријепила ближње.

Тако Свети Дух у Тајнама Цркве дарује човјеку чистоту, а чистота је непомућено, јасно виђење свега и свих, чист доживљај живота. Чак и ако посједује сва блага свијета човек не може да постане срећан – и неће то постати ако не стекне унутрашње благо, ако га не прожме благодат Светог Духа. Овај неизрециви дар света Црква нуди човеку у Тајни Светог Причешћа.

Превод са руског: Марина Тадић

Православље.ру

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*