Илустрација

ИШЋЕНКО: Америку могу задесити страшни унутрашњи потреси

  • Сада су, у унутарполитичкој борби, амерички јастребови, који нису могли адекватно да процијене ситуацију при отпочињању сиријске и украјинске авантуре, нити да предвиде размјере и одлучност руских акција, ни трајање и озбиљност кризе, ни умор америчких савезника (што је драстично смањило њихову поузданост), претрпјели низ значајних пораза
  • У конфигурацији која се сада формира на Великом Блиском истоку, драматично јачају позиције Русије у Сирији и Египту. Иран, у суштини успоставља неформални протекторат над већим дијелом Ирака. Коначно, проирански побуњеници у Јемену се ефикасно боре против Саудијске коалиције
  • Таква ситуација била би праћена не само губитком спољнопоитичког престижа и међународне тежине. При оваквом сценарију, САД врло вјероватно (готово загарантовано) очекују снажни економски, финансијски, а после њих и социјални и унутарполитички потреси. Опасност је тако велика да у поређењу са њом, оно што се крајем 80-их – почетком 90-их година догодило са Совјетским Савезом може изгледати као повјетарац у односу на олују
Пише: Ростислав Ишћенко

ПОСЛЕДЊИХ неколико дана стиже маса позитивних вијести са сиријског фронта.

Прво, војска Башара ал-Асада, уз подршку руских Ваздушно-космичких снага је коначно успјела да у своју корист преокрене ток борбених дејстава у области Алеп, и близу је постизању стратешког успјеха (и то, како у борбама са калифатом, тако и на фронту са проамеричким побуњеницима).

Друго, САД су под притиском Русије јавно признале да су сагласне да се њихови савезници, Аустарилија и Јапан, избаце из преговора о решавању сиријске кризе.

Треће, Русија је већ пронашла потенцијалну „конструктивну опозицију“ спремну за разговоре са Асадом о свом учешћу у послератној сиријској власти.

Четврто, Сједињене Државе су се сложиле да прогласе главног асадовог непријатеља – Џебхан ан-Нусру, која је до сада имала титулу „умјерено-терористичке организације“, за лошу (неумјерену) терористичку структуру.

Пето, Кери је изразио увјерење да ће процес политичког смиривања у Сирији почети у наредних неколико недеља.

На први поглед, основни циљеви Москве су остварени, остаје само спровести међународно-правне процедуре неопходне за легализацију нове политичке реалности. Ипак, ја не бих унапријед славио.

Не искључујем да амерички државни секретар Кери изражава реалну позицију предсједника Обаме, који се у различитим периодима своје владавине, са различитим степеном успјешности супротстављао вашингтонским јастребовима. Обами се очигледно не свиђа балансирање на ивици нуклеарног Армагедона. Поред тога, концепт, на који се ослањао Обама, долазећи на власти, предвиђао је жртвовање ексклузивне свјетске хегемоније САД (подијелити терет лидерства са другим државама), с циљем да се фокусира на домаће економске и социјалне проблеме.

Покушаји повлачења војске из Авганистана и Ирака, пристанак на реформисање ММФ и одустајање од блокирајућег пакета САД у доношењу одлука Фонда, и многи други (мање примјетни) кораци које је Обама чинио у оквиру овог концепта, којег су некада неправедно називали „новим изолационизмом“.

Сада су, у унутарполитичкој борби, амерички јастребови, који нису могли адекватно да процијене ситуацију при отпочињању сиријске и украјинске авантуре, нити да предвиде размјере и одлучност руских акција, ни трајање и озбиљност кризе, ни умор америчких савезника (што је драстично смањило њихову поузданост), претрпјели низ значајних пораза. Обама је добио натраг током 2012-2014. изгубљени простор за унутарполитички маневар.

Ипак, не мислим да ће бити у стању да дуго задржи иницијативу у својим рукама.

Прво, седам година је прошло од његовог првог избора, сво то вријеме он је провео у позиционој борби са политичким противницима, али није био у стању да оствари стратешки помак.

Друго, он је одлазећи предсједник („Lame Duck“); трка кандидата за предсједничке изборе 2016. је већ почела и сви они критикују Обамину политику. Дакле, веома је сумњиво да ће он бити у стању да спроведе спољнополитичке одлуке које захтијевају од Вашингтона значајне уступке и које ће амерички политичари и друштво тумачити као највећи геополитички пораз у цијелој америчкој историји.

У складу са америчком традицијом, од Обаме се захтијева да решавање кризе препусти следећем предсједнику који ће примити „мандат повјерења“ народа (и, што је најважније, естаблишмента) САД.

Поред тога, постоји значајан моменат који неће дозволити да САД пристану на смиривање ситуације у садашњим околностима. Јер, то је у супротности са цијелом традицијом америчке спољне политике и противријечи основним идејама, на којима се заснива национална безбједност САД.

У конфигурацији која се сада формира на Великом Блиском истоку, драматично јачају позиције Русије у Сирији и Египту. Иран, у суштини успоставља неформални протекторат над већим дијелом Ирака. Коначно, проирански побуњеници у Јемену се ефикасно боре против Саудијске коалиције.

У будућности, опште јачање позиција Русије и Ирана у региону гарантује да ће – под покровитељством Техерана – јеменски Хусити бар постати дио коалиционе владе, а могуће је и да ће постати једина власт у земљи.

Ако пажљиво погледамо карту, можемо видјети да ће реализација таквог сценарија, у случају, ако се Сједињене Државе одлуче на очигледне уступке у Сирији, постати готово неизбјежна, и омогућиће потпуну контролу Русије и Ирана (са савезницима) над главним правцима снабдијевања енергентима из земаља Залива.

Под окриљем Русије (у Сирији је распоређен ПВО и оживљена Средоземна ескадрила), Египат поуздано контролише Суецки канал, а Сирија – потенцијалне путеве копнених цјевовода ка медитеранској обали. Иран је у сваком тренутку способан да блокира пловидбу у Ормузском мореузу, а са територије Јемена, он добија сличну могућност у Баб-ел-Мандебском мореузу. Поред тога, једини копнени масив савезничких земаља од Леденог океана до Арапског мора и од Белуџистана до либијске пустиње у потпуности добија могућност неконтролисаног транзита нафте и гаса из Средње Азије (како у Европу, тако и ка топлим морима).

Међутим до педесетих година двадесетог вијека, Британска империја, а затим њен наследник, Сједињене Државе, видјеле су гаранцију своје лидерске позиције управо у контроли над мјестима производње и путевима испоруке енергената, добијених на Блиском Истоку (углавном у земљама Персијског залива).

Можда се, од стратегија војне контроле кључних тачака и може одустати, али од друге не. Одустајање САД од борбе у Сирији ће довести до тога да њихови савезници у Саудијској Арабији, Кувајту, Бахреину, Катару, Уједињеним Арапским Емиратима, који већ размишљају о проналажењу новог покровитеља, моментално напусте бившег хегемона.

Таква ситуација била би праћена не само губитком спољнопоитичког престижа и међународне тежине. При оваквом сценарију, САД врло вјероватно (готово загарантовано) очекују снажни економски, финансијски, а после њих и социјални и унутарполитички потреси. Опасност је тако велика да у поређењу са њом, оно што се крајем 80-их – почетком 90-их година догодило са Совјетским Савезом може изгледати као повјетарац у односу на олују.

Зато сам сигуран да ће без обзира колико плодотворно напредују преговори о сиријском смиривању, САД и даље покушавати да врате ситуацију уназад. При чему ће, највјероватније, погоршање ситуације у Сирији бити праћено још једном ескалацијом у Украјини. И овдје није битно шта хоће, а шта неће Обама – он једноставно неће одлучивати.

Амерички јастребови се нигдје не повлаче. Као резултат њихових дугогодишњих системских грешака, што је резултирало погрешним курсом, који они реалузују већ двије деценије, систем, који они покушавају да сачувају почео је да се љуља и близу је агоније.

Међутим, ни са тачке гледишта њихових ставова о америчкој спољној политици, ни са тачке гледишта својих унутарполитичких и економских интереса, јастребови (неоконзервативци) не могу да одустану. За њих би то значило политичку смрт и разарање, за њих једино прихватљивог, свијета.

Дакле, што више побједа сада будемо остварили, тим више морамо очекивати жестоког одговор – могуће последњи (а самим тим очајнички) покушај америчке владајуће елите да избјегне за њих катастрофални геополитички пораз.

Непријатељ не спава, чак и ни онда када са тобом води преговоре.

Превео: Срђан Ђорђевић

Факти

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*