Илустрација

ИШЋЕНКО: Америка од 2016. више неће моћи да бира између компромиса и краха своје империје

  • Све до 2015. америчка елита (у сваком случају онај њен дио који је одређивао политику САД) била је увјерена да ће њена финансијско-економска и војно-политичка моћ бити довољна да се сломи сав преостали свијет и ипак очува хегемонија Вашингтона на основу лишавања реалног полтичког суверенитета и било каквих економских права свих, укључујући у завршној фази и – народ САД
  • Њен озбиљан савезник била је европска бирократија – односно, компрадорски, космополитски дио елите ЕУ, чије се благостање заснивало на интегрисаности у трансатлантске (тј. контролисане од стране САД) структуре ЕУ (у којој је теза о атлантској солидарности постала геополитичка догма) и NATO, насупрот интересима националних држава – чланица Европске уније
  • Последње изјаве Керија и Обаме које осцилују у дијапазону од спремности на узајамно прихватљив компромис о свим спорним питањима (чак и Кијеву стижу директиве да „реализује Минск“), до настављања курса конфронтације – потврђују заоштравање борбе у вашингтонском естаблишменту
  • Резултате те борбе није могуће предвидети – сувише је велики број политичара и утицајних породица повезао своју будућност са оријентацијом на конзервацију империјалне доминације да би одустајање од ње за њих прошло безболно. У игру су реално ушле имовина од много милијарди и читаве политичке династије
  • Али, затвара се извор могућности за меко и компромисно приземљење САД. Вашингтонске елите већ ће се неизбежно суочити са знатно озбиљнијим проблемима од оних који су их очекивали пре 10-15 година. Ипак, за сада се ради о приземљењу, иако грубљем и са расходима, али не и о катастрофи
Пише: Ростислав Ишћенко

Парадокс текуће глобалне кризе налази се у томе што су током последњих пет година све колико-толико одговорне и независне државе улагале невјероватне напоре за спасавање Сједињених Држава од пријетеће финансијско-економске и војно-политичке катастрофе.

Сем тога, оне су то чиниле упркос не мање доследним дјеловањима Вашингтона усмјереним на дестабилизацију свјетског поретка који се правилно дефинише као Pax Americana („Амерички свијет“).

Будући да је политика – игра са нултим збиром, односно губитак једног није обавезно и добитак другог, овај парадокс има своје логичко објашњење.

Криза било ког система настаје када његова унутрашња организација улази у противречност са обимом расположивих ресурса (односно, почиње да недостаје ресурса за одржавање нормалног функционисања система на уобичајен начин).

Ситуација претпоставља најмање три основне варијанте разрешења:

1. Реформисање – када се унутрашња организација система еволутивним путем доводи до стања усклађености са основом ресурса.

2. Крах система – када се то исто дешава револуционарним путем.

3. Конзервација, односно, привремена обустава када се утицаји који пријете систему отклањају путем силе, а узајамни односи унутар система строго конзервишу на бази неравноправних узајамних односа (није битно да ли између класа, слојева, каста или држава).

Метод конзервације покушали су да примијене: Кина у вријеме Минкса и Ћинга и Јапан у вријеме Токугаве. Метод је успјешно дјеловао до почетка епохе капиталистичке глобализације (у XIX вијеку). Ипак, обје источне цивилизације (изнутра довољно чврсте) нису издржале судар са технолошки савршенијом европском цивилизацијом (а отуда и у војно-политичком погледу моћнијом).

Јапан је нашао одговор на путу модернизације (реформисања) још у првој половини XIX вијека, Кина је читав вијек утонула у вртлог полуколонијалне зависности и крвавих грађанских ратова све док нова комунистичка елита под руководством Ден Сјаопина није успјела да формулише своју концепцију реформи и модернизације.

Овај примјер доводи нас до закључка: конзервација система могућа је само у случају ако је систем осигуран од свих нежељених спољних утицаја, то јест, контролише глобализовани свијет.

Противречност између концепције изласка из кризе коју је прихватила америчка елита и алтернативне концепције коју је предложила Русија и подржала Кина, затим БРИКС, а сад већ значајан део свијета – састојала се у томе што су политичари у Вашингтону полазили од тога да имају могућности да потпуно контролишу глобализовани свијет и да његов развој усмјеравају у њима потребном правцу. Зато су, након што су се сударили са исцрпљеном базом ресурса за обезбјеђивање механизама глобалне хегемоније, покушали да ријеше питање методом сузбијања потенцијалних опонената путем силе у циљу прерасподјеле глобалних ресурса у своју корист.

У случају успјеха, САД добијају могућност да понове искуство са краја 80-их – почетка 90-их година када је крах СССР и свјетског система социјализма, који је био под његовом контролом, омогућио Западу да изађе из кризе путем прерасподјеле глобалних ресурса у своју корист. На новој етапи радило се о прерасподјели ресурса, сада већ не у корист колективног Запада, већ искључиво у корист САД.

Такав слијед давао је систему продужени рок који се могао искористити за стварање поретка конзервације неравноправних односа при којем је контрола америчке елите – установљена над ресурсима силе, сировина, финансија и индустрије – штитила од опасности слома система изнутра, а ликвидирање алтернативних центара силе гарантовано обезбиједило систем од лома споља, чинећи га вјечним (у најмању руку у историјски догледном времену).

Алтернативни приступ (назовимо га условно руско-кинеским) претпостављао је да ће општи ресурс система бити брже исцрпљен него што САД успију да створе механизме конзервације своје глобалне хегемоније.

Са своје стране, то је водило ка растезању и пренапрегнутости снага које су обезбеђивале империјално сузбијање глобалне периферије у интересу вашингтонског центра и даље ка неизбјежном краху система.

Прије двеста, чак и прије сто година, политичари би дјеловали по принципу „гурни оног који пада“ и спремали се да дијеле наследство следеће у низу империја, која се руши. Међутим, глобализација не само свјетске индустрије и трговине (која је постигнута још крајем XIX вијека), него и свјетских финансија, чинила је крах америчке империје крајње опасним и скупим подухватом за читав свијет. Кратко речено, САД су испод својих рушевина могле да сахране цивилизацију.

У вези с тим, у оквиру руско-кинеских ставова, Вашингтону је интензивно предлагана компромисна варијанта која претпоставља тиху еволутивну ерозију америчке хегемоније, постепено реформисање међународних финансијско-економских и војно-политичких односа на основу постојећег система међународног права.

Америчкој елити предлагано је „меко приземљење“ уз очување знатног дијела утицаја и актива, али са постепеном адаптацијом система на постојећу реалност (усклађивање система са расположивим ресурсима), узимајући у обзир интересе човјечанства, а не његовог „најбољег дијела“ у облику „триста породица“ које су пријетиле да се претворе у не више од тридесет породица.

На крају, увијек је боље договорити се него градити нови свијет на згаришту старог, тим прије што су у свјетском искуству такви договори постојали.

У то се уклапа и пракса откупа предузећа од власника приликом национализације умјесто обичне конфискације и руска пракса општенационалног консензуса током последње деценије када су олигархе убиједили (путем конкретних казни примењиваних према необузданим и тврдокорним) да подијеле власт и приходе са народом и државом. Наравно, резултат није задовољио екстремисте са обје стране, али је тако избјегнут грађански рат и подривање државности.

Све до 2015. америчка елита (у сваком случају онај њен дио који је одређивао политику САД) била је увјерена да ће постојећа финансијско-економска и војно-политичка моћ бити довољна да се сломи сав преостали свијет и ипак очува хегемонија Вашингтона на основу лишавања реалног полтичког суверенитета и било каквих економских права свих, укључујући у завршној фази и народ САД. Њен озбиљан савезник била је европска бирократија – односно, компрадорски, космополитски дио елите ЕУ, чије се благостање заснивало на интегрисаности у трансатлантске (тј. контролисане од стране САД) структуре ЕУ (у којој је теза о атлантској солидарности постала геополитичка догма) и NATO, насупрот интересима националних држава – чланица Европске уније.

Међутим, украјинска криза која се одужила знатно више него што је на почетку планирано, нагло војно-политичко активирање Русије у регулисању сиријске кризе (на које САД нису имале адекватан одговор) и, најважније, убрзано стварање алтернативних финансијско-економских структура које доводе у питање позицију долара као фактички свјетске валуте, приморали су дио америчке елите склоне компромису да се активира (који је током последњих петнаест година био фактички суспендован из озбиљног утицаја на доношење стратешких одлука).

Последње изјаве Керија и Обаме које осцилују у дијапазону од спремности на узајамно прихватљив компромис о свим спорним питањима (чак и Кијеву стижу директиве да „реализује Минск“), до настављања курса конфронтације, потврђују заоштравање борбе у вашингтонском естаблишменту.

Резултате те борбе није могуће предвидјети – сувише је велики број политичара и утицајних породица повезао своју будућност са оријентацијом на конзервацију империјалне доминације да би одустајање од ње за њих прошло безболно. У игру су реално ушле имовина од много милијарди и читаве политичке династије. Ипак, може се апсолутно тачно констатовати да за било које одлуке постоји одређени извор могућности. Тако се, на примјер, затвара извор могућности који дозвољава меко и компромисно приземљење САД. Вашингтонске елите већ ће се неизбјежно суочити са знатно озбиљнијим проблемима од оних који су их очекивали прије 10-15 година. Али, за сада се, ипак, ради о приземљењу, иако грубљем и са расходима, али не и о катастрофи.

Поред тога, САД треба брзо да мисле. Њихови ресурси се топе знатно брже него што су претпостављали аутори плана империјалне конзервације. Губитку контроле над земљама БРИКС додаје се пузећи, али прилично брз губитак контроле над европском политиком и почетак геополитичког маневрисања монархија на Блиском Истоку. Финансијско-економске структуре које су основале Русија, Кина, БРИКС, развијају се према сопственој логици, а Москва и Пекинг нису у стању да сувише дуго успоравају њихов развој у очекивању америчког испољавања способности за договарање.

Отприлике 2016. коначно ће се прећи тачка после које нема повратка, а америчке елите више неће моћи да бирају између услова за компромис и краха. Једино на шта ће оне тада бити способне то је да – гласно залупе вратима покушавајући да са собом у бездан одвуку остали свијет.

Међутим, самоубиство ће им сигурно успјети, али проблем убиства цивилизације није тако лако решив, чак и са расположивим америчким ресурсима.

А шта ће остати након годину-двије?

Факти

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*