Ненад Ускоковић, љекар и књижевник

ИНТЕРВЈУ: Власт је одраз народа у огледалу

Тренд  да се јавне и полујавне личности баве продајом сопствене интиме широком аудиторијуму није нов, а од осамдесетих година прошлог вијека он узима маха. Сви се сјећамо драмских умјетница које су биле познатије као заговорнице „здравог начина живота“ и мијењања што већег броја мушкараца него што су у својим књигама, чланцима и јавним наступима посвећивале пажњу својој званичној професији. Њихово јавно дјеловање нема буквално никакву краткорочну или дугорочну корист за ширу заједницу, већ , напротив, служи додатном слуђивању људи, скретању пажње са правих проблема на јефтино забављање и глупирање економски и политички обесправљеног народа. Скоро је једна пропала пјевачица објавила љубавни роман-првјенац, а са нестрпљењем очекујемо наставке књига етаблираних списатељица. Без њих наша књижевна сцена не би била иста а када не би знали која је од њих путовала на неку ексклузивну дестинацију, шта једу а шта пију, која има паметно и лијепо дијете, коју мушкарци салијећу а коју варају, која је набавила нову хаљину а која шик шешир, наши животи би били празни и бесмислени.

Паралелно са појавом ових хроничара националне пропасти  школство и здравство, једни од стубова сваког друштва, доживљавају даљи суноврат.

Лоше стање у српским болницама и домовима здравља често се користи за прикупљање јефтиних политичких поена у предизборним кампањама. Последњих недеља медији су малтретирали јавност сликама из српских здравствених установа, као да се неко ко је тежак болесник и следи му операције треба преждеравати. Већини после тих третмана и није до јела и пића, али је  тема хране једна од омиљених код Срба.

О овим а и другим дешавањима причали смо са доктором Ненадом Ускоковићем из Београда, који се поред љекарске професије бави и књижевношћу.

За Принцип разговарао: Стефан Бранисављевић
  • Последњих недеља у српским медијима је осванула нова афера-слаба исхрана у болницама. Колико је та афера мотивисана дневно-политичким игрицама, а колико су услови заиста тешки?

Тај несрећни тањир болничког оброка се слика од деведесетих година у свакој предизборној кампањи. Навике наших људи и њихова схватања су таква да уколико у свако доба дана и ноћи ниси у стању да поједеш пљескавицу нешто са тобом није у реду. Исхрана у болницама није сјајна али бесмислена је прича да тамо неко умире од глади. Сјећам се своје професорке ургентне медицине која је говорила да јој је мука више од гојазних пацијената које не може да припреми за операцију. Српско здравство има много већих проблема од те хране којом се маше по медијима народу који гаји култ „крканлука“.

  • Дакле, ријеч је о демагозима који покушавају да на јефтин начин блате услове у болницама и нутриционисте који тамо раде?

Не бих био преоштар и рекао да су у питању све демагози, али нешто мора бити јасно. Пацијент не иде у болницу да би поправио килажу већ да буде подвргнут дијагностичким и терапијским процедурама. Често те терапијске процедуре буду и хируршке. Након тога пацијенти добијају адекватну терапију која поред лекова садржи и електролите, глукозу, витамине и друге ствари које су им неопходне тако да никаква обилна храна не би имала позитиван ефекат, напротив. Ипак нутриционистима, а не породици и пријатељима, треба препустити бригу о тим стварима.

  • У односу на период када сте почели да радите, да ли се стање поправило и да ли су кадрови компетентнији или се и даље наставља одлив стручњака?

Одлив стручњака је на жалост нешто што не престаје. Лични утисак, који дуго носим у себи, је да последње генерације врхунских лекара у Србији полако силазе са позорнице, а да није довољно учињено да се припреме нове генерације које би на адекватан начин заузеле њихова места. Разлога за то је много, али главни су непотизам, страначка запошљавања и напредовања те негативна селекција.

  • То о чему говорите присутно је у свим професијама-од оних гдје од (не)компетенције зависи глава до других гдје то (не)знање није тако кобно.

Свакако, али здравство је нешто где грешке највише боле јер су увек у питању људски животи. Ови процеси у здравству трају изузетно дуго тако да су корени веома дубоки и подрили су систем који је већ малаксао због неприлагођености тренутној економској и демографској ситуацији.

  • Као награђиваном књижевнику какви су Ваши утисци са управо завршеног сајма књига?

Наша књижевност већ дуго времена проживљава тешку кризу. Доминација стране књиге је апсолутна. Домаћи класици, сем Андрића, били су заступљени у траговима. Савремени писци негде у запећку, док су изузетан публицитет добили естрадни уметници, блогери, неки људи веома далеко  позиционирани у односу на књижевност. Издавачи су искључиво финансијски оријентисани и не интересује их ништа друго сем зараде, тако да су спремни да издају било шта ако доноси профит. На жалост, тако се уништава један од носећих стубова одржања овог народа, али то никога није брига.

  • Како се на ефикасан начин супростравити овом тренду дебилизације читалаштва?

Тај тренд заглупљивања друштва траје поприлично дуго и тешко је то решити „чаробним штапићем“. Генерације расту и живе у том културном „вакууму“ где се путем медија агресивно популарише псеудокултура. Дошли смо до тачке где људи не знају ни ко је рецимо један Милош Црњански, а далеко од тога да су нешто од његових дела прочитали. Мораће изгледа све од почетка, неки нови Свети Сава , Доситеј или ћемо заувек остати колонија стране културе која нам се сервира са сваке стране.

  • Раније генерације су хтјеле –не хтјеле морале да читају лектиру у основној и средњој школи, тако да је већина до негдје 18- 19 година имала идеју шта је то класична књижевност. Да ли је заказао образовни систем?

Образовни систем је сигурно заказао, али није то једини узрок проблема. Наставници су лоше плаћени, демотивисани. У исто време на часовима се слабо ради не би ли се што више деце довело у ситуацију да узима приватне часове код истих тих наставника. Ту су наравно интернет и скраћене препричане верзије књижевних дела која дају сурогат знање. Друштво је генерално материјално оријентисано са скоро па презиром према култури и књижевности.

  • Чини се да је узрок у приватизацији здравства и образовања, када говоримо о проблемима који су присутни деценијама а који су кулминирали последњих 25 година. И у свијету је приватизовање здравства и образовања довело до појаве праве мафије у овим  областима.

Поред лобија и „мафије“ наши грађани  плаћају најскупље здравствене и образовне системе јер издвајају средства за фондове, а због лоших система морају исте услуге и приватно јер издвајају средства за фондове, а због лоших система морају исте услуге да плаћају од ниских примања.

  • Да ли постоји начин да се здравство и школство од негдје финансирају? Чини се да за све има пара сем за виталне ствари.

То су велики системи који траже константна улагања јер се морају стално модернизовати ако желимо да буде испуњен један од услова за квалитетне резултате. Здравствени систем је неодржив у облику у ком сада постоји и треба га мењати. Здравственом је потребна модернизација. Најважније би било престати са праксом да грађани двапут плаћају један систем, па или ће сами плаћати или ће држава те системе довести у ред. За тако нешто мора се наплатити порез свима од Савамале до аутомеханичарских радњи и милиона станова који се издају у црној зони. Такође, приватници морају изаћи из сиве зоне, такозване пола на руке пола на рачун филозофије.

  • Новца има и у Србији, иначе се он не би вртио по кафићима, ноћним клубовима и ресторанима овог или оног типа који су нон-стоп посјећени. Да ли сматрате да треба преусмјерити постојећа средства на важније секторе у које спадају здравство и школство?

Докле год се не уведе финансијска дисциплина него то буде популистичка прича живећемо у оваквом друштву. Е сад ту је велики проблем да се то изведе а да се не замери милионерима који су читавог живота живели од државне плате или приватника у џиповима и луксузним колима који пријављују да зарађују минимални лични доходак.

  • Да ли видите неку власт која је кадра да то изведе у догледној будућности?

Не. Међутим, оно што бих желео да додам јесте да није само власт одговорна иако носи највећи део одговорности. Друштво у целини, као и појединци, морали би да реагују на сваки вид криминала и неправилности које уоче. Држава би морала да буде та која ће им пружити безбедност у таквим ситуацијама и санкционисати неправилности. Тако би се стекло поверење у државне институције које сада не постоји. То је као куповина лажног пасоша и фалсификатор и наручилац су задовољни и удружени у криминалном делу.

  • Да ли то значи да грађани треба да подигну ниво друштвене свијести и да се међусобно испомажу у ситуацији када државне институције управо поспјешују криминал?

Једино тако, без тога ћемо или пропасти или уз сваког грађанина треба да буде један полицајац. Морамо бити свесни да ову земљу остављамо својој деци и да смо дужни да им оставимо нешто што вреди. Ово сада не вреди готово ништа мерено људским квалитетима. Да ли ће се то променити зависи од нас и власти која је наша слика у огледалу.

Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*