Новак са супругом Хајом, поред једне од јама у које су бацане жртве

ИНТЕРВЈУ: Усташтво мора бити сасјечено без милости

СПРЕМАО сам се да говорим на мјесту страдања моје породице, када сам видио да нам се приближава човјек са дјететом. Држао сам слике мајке и тетке у рукама, а он је почео да виче: “Овдје се ништа није догодило! Одлазите! Идите смјеста!”

Овако о својим помијешаним осјећањима за “Новости” прича Дени Новак, пензионисани професор математике на Итака колеџу, по повратку из Хрватске, у чијем главном граду је зачет прије 67 година. Иако је на свијет дошао у Израелу, гдје је три године служио војску, а од 26. године са супругом Хајом и двоје дјеце живи у Америци, проговорио је прво хрватски, како су говорили и његови родитељи када су се 1948. године преселили у Хаифу. Тим језиком говорили су и бројни чланови његове породице, страдали у четири усташка логора – Јасеновцу, Јадовном, Метајни и Сланом.

Новак је прешао Атлантик да би на острву Пагу, као један од актера израелског ТВ документарца о страдањима Јевреја у Југославији, говорио о мајци и тетки које су силоване и убијене у Метајни. Дочекали су га гнијев мјештана и полиција.

„Паркирали смо кола испред куће у Метајни, и нас седморо смо почели да износимо опрему, када нам је пришао човјек са дјететом и почео да нам говори да се склонимо и да се овдје ништа није догодило. И ја сам подигао глас, говорио да није истина да се ту ништа није десило. Створила се напетост. У првом тренутку ме обузео гнијев, а онда сам покушао да схватим шта ми говори. Говорио је да има дијете, да не жели да оно одраста оптерећено… А онда се догодио невјероватан тренутак. Погледао сам га у очи, и он мене. Видео сам нешто у тим очима. Онда смо се руковали“.

Разговарала: Дубравка Савић
  • Са којим осјећањима сте се вратили из Хрватске?
Главно осјећање је захвалност. Никада нисам ни сањао шта ће се догодити у Метајни. Добро је то што се десило, јер оно што је било скривено, избило је на површину. Волио бих да се вратим и подучавам људе. Имам доста пријатеља у Хрватској.
  • И наставили сте снимање?

Отишли смо и одлучили да снимамо на другом мјесту. Када смо дошли у Слано, зауставила нас је полиција и тражила нам документа. Питали су нас да ли имамо дозволу за снимање, што нисмо имали. Узели су нам документе и неко вријеме смо возили иза њих. Онда су нас пустили, уз упозорење да не снимамо и да одемо у хотел. Када смо стигли у хотел, дошла је поново полиција. Извинили су се и питали да ли намјеравамо да некога тужимо. Питали су да ли желимо да се вратимо и снимамо. Рекли смо да желимо и наредног дана смо рано снимили све – и кућу, и мјеста око Сланог. Снимали смо три-четири сата.

  • Више нисте имали никаквих проблема?

Овог пута не, јер полиција је стајала уз нас. Пратили су нас све док нисмо напустили острво.

  • Поново се појављује и нетрпељивост према Јеврејима?

И међу Јеврејима постоје они који нису етични и добри, али они који оптужују све Јевреје су људи племенске свијести, какав је био Хитлер.

  • Шта сте осјећали тих дана, сати?

У филму говоре преживјели логораши, или њихова дјеца. Моја мајка је једина преживјела од цијеле породице у Загребу. Изгубила је у логору оца, мајку и сестру, а мој отац већи дио фамилије. Мајчина мајка и сестра, Елза и Мира Штајнер, умрле су у Метајни. Отац Фриц Брихта и његов брат Ханс су одведени у Слано. Мој деда је одведен у Госпић, па у Јасеновац. Моја тетка која живи у Београду у мемоарима је написала да је мој стриц погинуо у Јадовну. Моја мајка је написала књигу о томе како се спасла. Мој отац је био ратни заробљеник у Њемачкој. Ходао је из Њемачке до Загреба, до куће. Није могао да уђе, јер је његова прва супруга убијена 1945. Као адвокат се са мајком упознао помажући јој да поврати имовину коју су јој узели комунисти. Комунисти су затворили и мог оца. Ипак, мој циљ није да говорим само о трагедији своје породице, већ да оставим свједочење да се овакве ствари више не понове.

  • Да ли сад страхујете да би, ипак, могле и да се понове?

Могу да се понове, и управо зато сам дошао. Нисам дошао да направим мали споменик за баку. У Хрватској постоји облак мјешавине незнања и страха. Када сам у разговору са неким људима у центру Загреба употријебио ријеч усташа, брзо су ме упозорили: “Тише, не говори то, не говори то овдје”. Закључио сам да постоји бојазан да около има усташа. На другом мјесту сам разговарао са учитељицом, католкињом, и електричарем, православцем, који су жељели да се вјенчају. Тужни дио приче је да је она без посла, јер нема дјеце. А дјеце нема јер су разорене куће које су припадале Србима… Усташе и екстремисти желе раздвајање.

  • Шта мислите о онима који себе данас називају усташама?

То је зло које мора бити сасјечено без милости. Уколико су усташе заиста католички вјерници, треба да прочитају 10 божјих заповјести, посебно ону: “Не убиј!”

Новости

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*