Са једног од протеста Анархо-синдикалистичке иницијативе у Београду

ИНТЕРВЈУ: Свијет без капитализма

Период који се еуфемистички назива “транзицијом”, а у суштини представља класичну пљачку друштвене имовине у Србији и региону, никако да се оконча. “Свијетла будућност и стране инвестиције“ o којима су трубили петооктобарски прваци не да нису дошли него 2015. године људи са носталгијом могу да се присјећају тих дана „револуционарног заноса и отворене напаљености“ коју су пумпали досовски медији. Трошкови живота су скочили, омладини је ограничено да се школује и ради, а тзв. технолошки вишак је ишутиран на улицу.

Штета је што не могу негдје да се одштампају прореформски текстови којима би се нахранили потписници. Национално ослобођење и еманципација нису комплетни ако у себе не укључују социјалну правду и право на рад. Млада Босна је у себи обједињавала борбу за национално, социјално и економско ослобођење потлачених маса, јер су ове категорије повезане и немогуће је одвојити слику и рам.

Анархо-синдикалистичка иницијатива постоји од 2002. године али је та идеја стара колико и велике политеистичке и монотеистичке религије. Гдје год је систем, ту је анархија. Гдје год је религија, ту су атеизам и агностицизам. Погрешно је мислити да су ове идеологије настале након Француске буржоаске револуције, као што је небулоза мислити да је национализам стар пар вјекова. Због конспиративно-идеолошких разлога овај пут нећемо именовати наше саговорнике, јер њих та јефтина слава не занима. Припадници АСИ-ја индиферентни су према категоријама попут партијске или било које друге врсте хијерархије. Ипак, то не значи да српски анархисти немају шта да поруче свијету. Напротив.

За Принцип разговарао: Стефан Бранисављевић
  • Како гледате на тековине АСИ-ја тринаест година након његовог оснивања? Да ли сте са ове дистанце задовољни постигнутим?

Анархо-синдикалистичка иницијатива основана је у октобру 2002.године. Тај период од тринаест година који је за нама истовремено је и кратак и дуг. Имали смо своје успоне и падове, од учешћа у таласима радничких штрајкова до сукоба са синдикалним бирократама и системским синдикатима; од иницирања студентских протеста и првих директно-демократских блокада факултета којима су управљали студентски зборови, до борбе против студентског парламента и манипулације студентима од стране младих политичара и каријериста; од објављивања више десетина књига до монтираних судских процеса и вишемесечног затварања наших чланова; од организовања кампање против НАТО конференције у Београду до сукоба са неонацистима, приватним обезбеђењима и полицијом. Од многобројних акција подршке и солидарности са радничким борбама у земљи и иностранству до медијског линча наших чланова и симпатизера…  

Они који стреме да промене свет никада не могу бити у потпуности задовољни оним што постигну. Но, сасвим је сигурно да су АСИ и многи појединци и појединке који су током година били активни у слободарском радничком покрету, утицали на догађаје и дешавања са којима смо имали капацитета да се ухватимо у коштац. Занимљив је податак да ниједна особа из групе која је првобитно формирала Иницијативу за анархо-синдикат из које је настао АСИ, није више члан АСИ-ја, иако су у контакту са организацијом и имају статус пријатеља АСИ-ја. У међувремену се променило неколико генерација у организацији, ипак многи од старијих чланова су и даље активни. Главна енергија Анархо-синдикалистичке иницијативе данас долази из споја дугогодишњег искуства социјалних и радничких борби  са енергијом и срчаношћу нових генерација. Када погледамо све оно што смо урадили и што нисмо урадили за ових тринаест година , имамо само још више знања и идеја за друштвено и радничко организовање и одлучности да истрајемо у нашој борби, у нашим борбама. Наша инспирација је идеја друштва које ће бити базирано на индивидуалној и колективној слободи, равноправности, солидарности и међусобној помоћи, лишено свих облика репресије, хијерархије и власти човека над човеком.

 

  • Србија и регион западног Балкана одавно се налазе у загрљају евро-атлантских интеграција. Како гледате на те процесе и шта мислите да треба предузети по том питању?

Ми смо свакако бескомпромисно против евроатлантских интеграција. Читав концепт Европске уније и НАТО-а заснива се на томе да унутар њих постоји неколико моћних империјалистичких земаља на врху хијерархије које спроводе колонијалну економску или војну политику, и већи број земаља које су им подређене, често и саме колонизоване, те служе само као инструмент моћних држава у успостављању империјалистичке хегемоније у свету. Балкан представља периферију капитализма и као такав он је само колонијалан плен империјалиста. Зато је и разбијен на велики број малих држава којима управљају мале локалне владајуће елите подређене силама на челу Европске уније и НАТО пакта. Тако расцепкан, Балкан је привредно и економски потпуно оронуо, док се најпрофитабилнији ресурси са овог подручја налазе у рукама великих компанија из САД-а, Њемачке, Велике Британије, Русије, итд… па некад и локалних моћника.

Са друге стране, народи Балкана тренутно су немоћни да пруже значајнији отпор оваквој политици. Поред тога што у балканским земљама не постоје организовани раднички покрети који би их могли ујединити у локалној класној борби, народи Балкана уједно су и стално оптерећени међуетничким тензијама и сукобима које им плански, под плаштом залагања за заштиту националних интереса, сервирају њихове локалне владајуће елите. Због тога преко потребна солидарност међу балканском радничком класом за сада изостаје. Сви досадашњи ратови у региону (ова констатација заправо важи за целокупну досадашњу историју класних друштава), донели су ћара само владајућим елитама, а народу патриотско уживање у свету незапослености, беде и безнађа, за који се проливала крв Хрвата, Албанаца, Срба и свих осталих народа у региону.

Као анархо-синдикалисти свесни смо да решење није могуће наћи у националним државним оквирима, као ни у њиховом везивању и подређивању не само НАТО савезу и Европској унији, него и било којој другој светској сили. Једину алтернативу видимо у стварању слободарске Балканске конфедерације наших народа, која поред тога што мора бити базирана на укидању граница и етничких подела , такође мора бити остварена једино у бескласном слободном комунистичком друштву, то јест анархији. Наравно, данас смо далеко од овог коначног циља и да би се ка њему кренуло, неопходно је најпре у балканским земљама створити масовне револуционарне синдикате који ће омогућити балканским радницима да се организују за класну борбу и међусобно се солидарно повежу на овом подручју.

  • Положај радништва у Србији и бившој Југославији најблаже речено је криминалан-људи се масовно отпуштају а они који имају какав-такав посао раде прековремено без надокнаде и трпе разна понижења. Како обуздати домаће капиталисте и лихваре?

Бахаћење капиталистичких криминалаца, разних газда, тајкуна и ратних пррофитера над радничком класом у Србији, као и на територији целокупне бивше Југославије у последњих петнаест година достигло је катастрофалне размере. Уводе се бруталне антирадничке мере, попут прошлогодишњег катастрофалног новог закона о раду који као и сваки закон погодује једино газдама и политичарима, а никако нама који живимо од сопственог рада.

Различите социјалне борбе у региону током претходних година, попут масовног таласа блокада факултета 2009.године широм Хрватске, прошлогодишњих масовних антивладиних протеста широм Босне, студентских блокада у Србији током 2011, 2012, 2014 и стотине мањих и већих штрајкова широм бивше Југославије о којима нам приватни и државни медији готово ништа не преносе , говоре нам да итекако постоји јасно схватање међу експлоатисанима да нешто не ваља са суморном и мучном капиталистистичком стварношћу у којој живимо. Оно што је један од главних проблема у борби против локалне и регионалне буржоазије јесте питање артикулације социјалног незадовољства.

Наиме, државни репресивни апарати увек покушавају да пацификују и маргинализују сваки облик социјалних борби на разне начине, од стварања раздора у покрету, преко поткупљивања истакнутих активиста обећањима па све до претњи и примењивања голе физичке силе и ове методе им често успевају  због недостатка масовне, директно-демократске, федералистичке структуре чврсто повезаних борбених анархо-синдиката на радним местима, у образовним институцијама, крајевима у којима живимо и на свим оним местима где смо експлоатисани и понижени од стране капиталистичког поретка.

Социјалне борбе које настају стихијски, без чврсте организационе структуре( кадa кажемо чврсте свакако не мислимо на ауторитарне структуре попут разних комунистичких партија које исто као и буржоаске делују у супротности са интересима радништва и које су се кроз историју показале као доследни непријатељи слободе и једнакости) , имају ограничен потенцијал који се у многим случајевима брзо истроши а покрет који је изнео борбу се полако расформира и све се врати у стару системску колотечину.

Ми сматрамо да су управо зато организација и дисциплиновани, систематични политички рад базиран на слободарским, анархо-синдикалистичким принципима без вођа и хијерархије, гарант остваривања трајног и озбиљног успеха различитих облика социјалних борби у Србији и у региону. Када смо неповезани, када делујемо стихијски, све што можемо да урадимо је краткотрајно и не може да доведе до неке дубље промене друштва, док организовани, повезани у масовне структуре, итекако можемо да променимо овај свет.

Наши ставови се темеље на практичним примерима попут слободарске Украјине крајем 1910-тих и почетком 20-тих, Шпаније за време револуције 1936-1939.године и бројних других социјалних борби широм света током 19. и 20.века које су показале да је организовани, слободарски раднички покрет способан да сам управља светом и да му нису потребне никакве државе, владе, газде и представници.

  • Какав је економски програм АСИ-ја?

Да би се могло говорити о економском програму, прво се мора говорити о садашњем стању и будућим условима за остваривање неког економског програма.

У односу на тренутну друштвену, политичку и економску ситуацију ми смо врло јасно и принципијелно позиционирани против приватизације и процеса уништавања привреде и друштвеног богатства који прате приватизацију; против отпуштања, смањења плата и лошијих услова рада. Потребан је масован и организован отпор најширих слојева становништва против приватизације ресурса од јавног значаја, као што су телекомуникације, водовод, електране, железнице, јавни превоз итд. Ово укључује како директне приватизације, попут намере државе Србије да прода Телеком, тако и прикривене процесе приватизације кроз „јавно-приватна партнерства“, која су увек на штету јавног а у корист приватног, као што је случај са градским превозом у Београду.

Сви ми који нисмо забили главе у песак него гледамо свет око себе видимо да држава нашим новцем дотира и субвенционише пословне подухвате међународних корпорација, за које се задужује код ММФ-а и Светске банке, да би касније нама смањивала плате и пензије, продужавала године потребне за одлазак у пензију и уништавала здравство и школство.

Економски програм АСИ-ја истовремено је и политички програм АСИ-ја-укидање капиталистичке друштвено-економске формације и коренита промена својинских односа и структуре друштва-социјална револуција којом ће се успоставити директна демократија радничких савета као и нови облик друштвеног уређења.

Најважније историјско искуство које су многобројне револуције оставиле иза себе, које их готово све повезују, јесте искуство радничких савета. Сматрамо да ће они бити основа будућег истински самоуправног друштва. Они се стварају на радним местима и као радна тела свих запослених, обједињују доношење одлука и њихово извршавање. Савети се путем опозивих делегата повезују у федерације (локалне, регионалне, професионалне итд.) и формирају своје, шире савете, који постају радна тела тих федерација и доносе одлуке у складу са инструкцијама које су делегати добили у својим основним организацијама. Савети путем федерализма и директне демократије између себе стварају савете локалне самоуправе који доносе одлуке везане за локалну заједницу и комунална питања.

Раднички савети стварају шире економске савете који се баве економским планирањем и координацијом привредних активности, као и посебне професионалне савете кроз које функционишу посебне привредне гране( као енергетика, железнице, услуге), и где год људи сматрају да је њихово присуство потребно. Самоуправно одлучивање је конципирано тако да предлоге и одлуке „ширих“савета морају потврдити или кориговати „ужи“савети који су их бирали и којих се те одлуке тичу. Тако се управљање истински задржава у бази и људи колективно извршавају одлуке у чијем су доношењу и сами учествовали, било као делегати, било као они који су их делегирали.

Могло би се рећи да се раднички савети (који су, истовремено, и циљ и искуство борбе) и анархо-синдикати (који постоје сада) међусобно рефлектују. На тај начин, анархо-синдикализам остварује јединство теорије и праксе, тј. циљеве и методе револуционарног радничког покрета.

  • Последњих десетак-петнаестак година дио факултетске омладине узима активно учешће у љевичарским групацијама или прибјежиште налази у клерикалном-национализму, а такође  и у пропалим расистичким идеологијама увезеним са Запада. Какво је Ваше мишљење о овом идеолошком профилисању? Чини се да ниједан од тих покрета не може да угрози партократију која се двадесет пет година смјењује на власти.

Сматрамо да студентски протести као један облик социјалне борбе против комерцијализације високог образовања у Србији нужно представљају врсту примарне политизације њених учесника, који се први пут суочавају са директном борбом за остварење својих интереса као младих људи који желе да се образују. Самим тим је неизбежно и политичко пррофилисање дела њихових учесника,  који потом ступају активно у воде политичког ангажовања, углавном левичарског типа, будући да су протести са јасним социјалним захтевима неизбежно левог идеолошког карактера, чак и када у почетку учесници наступају са такозваних ”аполитичних позиција”( будући да је аполитичност либерална флоскула, која иде на руку једино капитализму, јер појединац који је аполитичан политику третира као нешто лоше, прљаво, покварено, не схватајући да незаузимањем става само иде на руку репродукцији доминантних либералних и капиталистичких идеолошких образаца у друштву). Кроз праксу директних акција против капиталистичког система ствара се свест о томе да је протест итекако политичке природе, будући да се студенти директно сукобљавају са експонентима државаног апарата у виду управе факултета, ректором или Министарством просвете. Студентски протести су током претходних 10-15 година један од примарних извора раста револуционарне левице у Србији, јер директним акцијама, као што су протести и блокаде, у непосредној пракси политизују и револуционишу њене учеснике и учеснице у слободарском правцу.

Управо из тог разлога, либералне и разне неофашистичке идеолошке опције немају пролаза на српским факултетима, јер због своје позиције, чија главна улога јесте да представи последњу линију одбране система који почива на ауторитету, хијерархији, националном идентитету, дискриминацији и класној експлоатацији, не могу да пусте корење на студентским протестима, јер су увек, у крајњој линији, просистемски оријентисани.

На жалост, број студената и студенткиња који се активно политизују на факултетима је још увек изузетно мали у поређењу са бројем студената, али је охрабрујуће то што је из године у годину та политизација масовнија јер млади људи нису глупи, виде шта се дешава и у каквом свету живе. Млади људи су бесни и жељни квалитетног живота који се неће сводити на цркавање од посла за неку бедну плату и иживљавање неког бахатог газде над њима. Омладина све више схвата да са овим светом нешто не ваља и да није у питању ова или нека друга власт, већ сам систем на којем капитализам почива, који  омогућава богаћење и бахаћење мањине, на рачун велике већине која ради и умире како би се владајућа класа богатила.

  • У ком периоду је режим најбруталније дјеловао према АСИ-ју?

Можда делује неочекивано, али то је било за време владе коју су чиниле наводно левичарске партије: Демократска странка и Социјалистичка партија Србије, а први напади власти на нашу организацију почели су током првог мандата Демократске странке. За време владавине Демократске странке Србије, која је партија грађанске деснице, радили смо најслободније и имали најмање проблема. То наравно треба посматрати у контексту глобалне политичке и економске ситуације. Након политичких промена 2000.године које неки зову ”демократским ” , власт је желела да искористи постојећу еуфорију како би под изговором ”европских интеграција” и прокламованих ”европских вредности” провукла приватизацију, либералне реформе и онемогућавање активног синикалног организовања. Као неко ко је критиковао приватизацију и указивао на њене погубне последице, АСИ је био на удару државе, и тада су кренула прва хапшења наших чланова. Томе је допринео и наш став да убиство премијера Ђинђића није последица његове политике, већ обичног мафијашког обрачуна.

ДСС на власти био је највише оријентисан на решавање питања Косова и испуњења захтева ЕУ, који углавном нису били економски (најважније је било испоручивање хашких оптуженика). Приватизација се већ била захуктала а раднички протести и штрајкови, иако их је билo, нису деловали толико опасно да могу да уздрмају систем.

Али битна ствар је да је са доласком на власт коалиције СДС-СПС почела и светска економска криза. Раднички штрајкови су кренули да се радикализују, а систем је одреаговао крајње панично-појачавајући репресију. Тада је кренуо и највећи напад на нашу организацију: монтирана оптужница за међународни тероризам против шесторо анархо-синдикалиста, а још неколицина наших чланова били су оптужени за ометање правде. На крају нико од њих није осуђен.

Са доласком Српске напредне странке на власт репресија у друштву се генерално повећава, чак и према организацијама и појавама које уопште нису антисистемске и антикапиталистичке. Комунална полиција је добила већа овлашћења и постала практично партијска полиција. Цензура у медијима је подигнута на значајно већи ниво. Ипак , раднички покрет као да је тренутно изгубио веру у своје могућности, у дефанзиви је, неспреман чак  да одбрани нека своја већ постојећа елементарна права. Тако да ми нисмо сада на удару владајуће класе као што смо били 2009. и 2010.године.

  • Која влада је имала штеточинскију економску политику-владавина партија ДОС-а или влада модификованих радикала?

Економска политика је од 2000.године на овамо, уз мање варијације, практично непромењена. Наравно, у тих петнаест година нису владали увек исти услови, па су и потези владајуће класе били другачији у зависности од ситуације, али увек у складу са истом политиком. А та политика се огледа у : неолибералним реформама у свим сферама друштва, приватизацији, страним инвестицијама и испуњавању услова ММФ-а. Наравно да је позиција за спровођење ове политике била далеко лакша на почетку 2000-тих када је држава имала далеко јачу привреду која је трабало да буде приватизована. На тај начин се у доброј мери пунио буџет. Са крајем приватизације и економском кризом држава је морала да интензивира задуживања и да смањује плате, пензије и социјална давања. И странке бившег ДОС-а и социјалиссти и напредњаци( бивши радикали) су терет кризе сваљивали , не на капиталисте, већ на најшире слојеве друштва, раднике, пензионере, студенте… Наравно, пошто се таквим мерама друштво доводи у све горе и горе стање, мере које спроводи садашња власт су најдрастичније.

  • Какви су Вам планови у наредном периоду, да ли планирате да омасовите своје редове, да идеолошки радите са чланством и симпатизерима?

У наредном периоду планирамо да наставимо да учествујемо у социјалним протестима, радничким штрајковима, а наш Синдикат образовања АСИ наставиће да се кроз студентске штрајкове и блокаде бори за образовање доступно свима, као и против доминације неолиберала и других експонената капиталистичке идеологије у процесу образовања.

Такође, тренутно се концетришемо на синдикално организовање на малим радним местима, најчешће у услужним делатностима. Синдикално организовање у овом сектору је врло тешко и изазовно, али сматрамо да је предност то што су радници и газде врло јасно супротстављени, а бирократе жутих, системских синдиката нису још затровале и посвађале раднике сплеткама и трулим компромисима.

Што се тиче идеолошког рада са чланством, у великој мери се ослањамо на способност људи да сами уче из непосреедног искуства револуционарног, синдикалног организовања и борбе против капитализма. Када се кроз директно-демократски синдикат борите за боље услове свог живота и рада, тада на најбољи начин разумете зашто се треба борити и против капиталистичког система у целини. То не значи да смо против теорије. Управо је наша издавачка кућа, Центар за либертерске студије већ почетком 2000-тих штампала памфлете из револуционарно-синдикалистичке и анархо-синдикалистичке традиције, а након тога и књиге којима смо покушали да на наш језик пренесемо макар део великог искуства међународног слободарског покрета. АСИ је чланица Међународног удружења радника и радница-анархо-синдикалистичке Интернационале.

Конкретно, сматрамо да је у овом тренутку најбитније на сваки начин помагати стварање једног борбеног и директно-демократског радничког покрета. Покрета у који ће бити укључени сви који живе од свог рада, који ће међу људима градити нове односе засноване на принципима слободе и једнакости, који ће градити нову културу, културу отпора и солидарности, супротстављену систему и владајућој идеологији. Покрета који ће бити густо умрежен како регионално тако и на међународном нивоу. Све је распрострањенија свест да је капитализам планетарни систем и да сходно томе отпор капитализму мора бити међународни. Такав живи покрет може да помогне свима онима који су обесправљени и уништени приватизацијом, ратовима, транзицијом, ”мерама штедње”…да кроз борбу за боље услове живота и рада поново стану на ноге, исправе кичму, поврате изгубљено самопоштовање и сагледају могућност једне другачије будућности у којој неће бити експлоатације и понижења, испразног очаја и сивог безнађа капитализма. Будућност у којој неће бити капитализма, а коју само заједно можемо да изградимо.

Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*