Масимо Рамаиоли, међународни предавач и кандидат за докторат из политичких наука на Сиракуза универзитету

ИНТЕРВЈУ: Сиријска опозиција није у стању да обори Асадов режим

Од септембра 2015.године долази до промјене односа снага у сиријском грађанском рату-руска војна интервенција и логистичка помоћ Асадовом режиму довела је до серије пораза опозиције. Ипак, захваљујући западној подршци, такозвана умјерена опозиција, коју чине новоформиране Сиријске демократске снаге заједно са џихадистима из Ал Нусре, успјели су да у јулско-августовској контраофанзиви поврате дијелове Алепа кога су држале провладине снаге. Без обзира на исход битке за овладавање читавим Алепом, грађански рат ће се и даље водити несмањеном жестином.

О ситуацији на Блиском истоку разговарали смо са Масимом Рамаиолијем, магистром политичких наука, међународним предавачем и кандидатом за докторат из политичких наука на Сиракуза универзитету.

За Принцип разговарао: Стефан Бранисављевић
  • Након скоро годину дана од почетка руске војне кампање у Сирији, како бисмо сумирали резултате заједничке акције руских, иранских, Хезболахових и режимских снага на терену?

Из перспективе Кремља и Асадовог режима руска интервенција је била веома успјешна. Са војне стране, руска ваздушна кампања је највише погодила антирежимске снаге, гдје су подједнако бомбардовани циљеви Исламске државе као и циљеви тзв. умјерене опозиције. Резултат ове војне кампање је потискивање Исламске државе на више фронтова, иако је тешко проценити колико је губитак територија озбиљан ударац за њих.

Са политичке тачке, ово је била велика побједа у односу на ЕУ и поготово САД; први су били неспособни да одреде заједничку спољну политику, а други су били неодлучни да се активније увуку у сиријски хаос. Њихова пасивност је још више дошла до изражаја Путиновим активизмом, независно од тога колико је та кампања негативно погодила сиријске цивиле.

  • Да ли Сиријске демократске снаге и тзв. умјерена опозиција има икакве шансе да побиједи у грађанском рату и каква ће бити судбина про-демократских снага које су и започеле побуну 2011.године?

Моментално се не чини да ће Сиријске демократске снаге бити у стању да оборе режим. Упркос међународне подршке (поготово западне) чини се да су режимске снаге и њихови савезници с једне, те исламистичка опозиција са друге стране боље распоредили снаге и да ће они одредити будућност Сирије. Ово наравно нису добре вијести за снаге које су у рано прољеће 2011.године започеле побуну.

  • Да ли Вам се чини да се Сисијев режим консолидовао у Египту или су џихадисти и даље озбиљна пријетња египатској хунти?

Сисијева консолидација се може учинити стабилнијом на површини него што јесте у стварности, но, што се тиче џихадистичке активности на Синају, она не може дугорочно угрозити режим али може да изазове хаос и може утицати на битне привредне гране као што је туризам који доноси велики приход египатској држави. Више ме брине Сисијев покушај да потпуно обнови механизме Мубаракове власти са неким ауторитарнијим карактеристикама од свог претходника. Надања многих Египћана који су се бунили против Мохамеда Морсија су изневјерена.

  • Чини се да се са повећањем броја пораза и губитком велике територије у Ираку и Сирији, повећава и број терористичких напада у региону и свијету?

Слажем се. Порази су указали на релативну војну слабост Исламске државе. Но, они могу да примјене тактику Ал Каиде (као и апокалиптични светоназор) те да се окрену герилској борби и нападима на меке циљеве, тј. ненаоружане цивиле. Док ово говоримо, највећи напад је извршен на ирачке цивиле у Багдаду гдје је погинуло скоро 300 људи. Не смијемо заборавити покојног Абу Мусаб Ал Заркауија који је нападао цивилне циљеве. Свакако, оваква брутална тактика одбија велики дио популације која би требала да подржи муслимански такфиристички покрет. Али, са друге стране, Исламска држава успјева да радикализује муслимане у Европи и САД овом врстом тактике те и они сами дјелују као усамљени терористи. (у некој варајанти џихадистичког отпора без воћства- примједба аутора)

  • Шта би требало да се предузме у циљу дерадикализације муслимана на Блиском истоку, као и у другим дијеловима свијета, јер након евентуалног војног пораза Исламске државе радикална, такфиристичка идеологија ће преживјети?

Ово је питање од милион долара, и искрено немам одговор на њега. Неке државе, као као Саудијска Арабија, предложиле су ре-едукацију милитаната који се покају. Иако ово може донекле да ријеши ово питање на индивидуалној или психолошкој равни, узроци су веома дубоки и комплексни па је питање да ли је то довољно на дуге стазе. У сваком случају, ове групе се појављују у контексту експлоатације, насиља, моралне и интелектуалне поремећености. Када узмемо у обзир активне групе као што су Ал Каида и Исламска држава принуђени смо да примијенимо краткорочне војне или обавјештајно-безбједносне мјере, међутим, оне могу лијечити симптоме, али не и узрок болести.

Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*