Денис Бојић, редитељ документарног филма "Дјеца"

ИНТЕРВЈУ: Пред нашим очима жигом злочинца означавају и нашу нерођену дјецу

Иако је било времена и потребе да се о српским страдањима током новије историје сниме играни и документарни филмови, стекао се утисак да су се домаће филмаџије утркивале ко ће више да попљује властити народ и ко ће од њих дати већи допринос међународној сатанизацији Срба. Већина познатих домаћих режисера дала је значајан допринос харангирању сопственог народа деведесетих и након тзв. демократских промјена. Успјешно јашући на међународном антисрпском таласу, добијали би награде на иностраним фестивалима као идеолошки подобни умјетници који су у својим дјелима приказали Србе онаквим каква их је описивала западна медијска машинерија, а у шта није вјеровао нико образован и непристрасан на том истом Западу.

У њиховим дјелима са темом грађанског рата на простору бивше Југославије Срби су приказани као манијаци, паликуће, первертити, силоватељи, масовне убице, кољачи, психопате и ништаци. Једнога дана ће се проучавати разлози зашто су многи српски режисери, сценаристи и глумци исписали ову историју бесчашћа. Можда је узрок у клановско-кастинској селекцији која је потпуно обесмислила ту професију и гдје само уколико је некоме родитељ режисер, сценариста или глумац та особа може да се упише на ФДУ, а ако је члан неког од водећих кланова може да снима филмове и за телевизију као и да наступа у позоришту.

Ко зна колико је талентованих режисера, сценариста и глумаца пропало да би се ови паразити, антисрби и медиокритети устоличили.

Ипак, да не буде све обојено антисрпским колоритом постарао се новинар РТРС-а Денис Бојић, који се последњих година истакао својим репортажама. Овај разговор смо обавили непосредно након што је његов дугометражни документарни филм „Дјеца“ о страдању српског народа на простору БиХ приказан у Стразбуру.

За Принцип разговарао: Стефан Бранисављевић
  • Након бројних филмских фестивала и награде „Златни витез“ за најбољи дугометражни филм, документарни филм „Дјеца“ приказан је и у Европском парламенту у Стразбуру. Колико је тај догађај значајан за Републику Српску и за српски народ у цјелини?

– Прије него што одговорим на Ваше питање дозоволите ми да се и на овај начин захвалим посланичкој групи у Еврoпском парламенту, Европа нација и слобода те професору Ненаду Крстићу из Новог Сада који су несебично помогли да се тема српског страдања прикаже пред европским посланицима. Чињеница да смо први који су икада успјели да прикажу филм на тему српског страдања у Европском парламенту несумњиво даје осјећај поноса али исто тако апострофира неколико чињеница. Прва од њих је да овај несумњиво важан тренутак и за Републику Српску и за српски народ није медијски адекватно третиран. За западно јавно мњење овај догађај не само да не представља ништа важно већ спада у категорију инцидента којe је пожељно што прије заборавити и ту је ствар јасна. Симптоматично је одсуство регионалне медијске пажње али и дијела српских медија који у чињеници да је српско страдање по први пут откшринуло врата највишег институциналног тијела у Европи није видјело ништа посебно.

Друга чињеница се односи на то да Срби у Европском парламенту ипак имају одређен број пријатеља који су омогућили да се чује и наш глас. Из Стразбура смо се вратили без илузије да једна пројекција мијења била шта, али са јасним осјећајем да за праве ствари никада није касно.

Са пројекције документарног филма "Дјеца" у Европском парламенту у Стразбуру
Са пројекције документарног филма „Дјеца“ у Европском парламенту у Стразбуру
  • Како коментаришете основну поруку филма „Дјеца“ – „Рат је велико зло“ у 21. вијеку неолибералног капитализма који проузрокује бројне сукобе широм свијета?

– Филм Дјеца демонстрира узалудност и бесмисленост рата са акцентом на бол и губитак независно од тога како се зовете и гдје живите и то је та универзална порука за човјечанство која би требало да се једнако разумије и чује, од Париза до Дамаска. Есенција филма Дјеца је архетипски образац, родитељ – дијете. Када родитељ изгуби троје дјеце тешко ћете пронаћи човјека који неће занијемити пред том чињеницом. Ипак, игнорисање ове стварности и једнообразно поимање комплексности ратног ужаса у БиХ само подсјећа да изван наше свакодневице постоје читаве нације које и даље не знају или неће да знају да је најкрвавији облик рата, грађански рат, оставио жртве на све три стране. Нажалост , игнорисање једних а фаворизовање других жртвава није само искуство рата на подручју бивше Југославије. И данас када свијет у којем живимо све више личи на војни полигон, кад у ратним сукобима и терористичким нападима широм свијета гину људи свих конфесија, ствари се нису пуно промијениле. Једна истина доминира над другом чиме се ствара простор за нова крвопролића. Медијска неравнотежа и недостатак могућности да глобално и равноправно изнесете своју страну приче неминовно ствара амбијент у којем је даљи сукоб и више него извјестан и то је оно што додатно забрињава. Неприкосновесност западне цивилизације на истину шири пукотине у савременом друштву које временом могу довести до његовог урушавања.

Са снимања документарног филма "Дјеца"
Са снимања документарног филма „Дјеца“
  • Филм „Дјеца“ приповједа трагичну причу о четири родитеља која су преживјела исти бол проузрокован oдбрамбено-отаџбинским ратом – губитак своје дјеце. Можете ли да нам кажете нешто више о тематици и настанку филма?

– Од мајке девет Југовића, преко Стојанке мајке Кнежопољке, генерацијски, циклично и по неком црном правилу, у српском народу остају уписане судбине мајки и очева који су у разним биткама и ратовима губили по троје и више дјеце. Тако је и последњи рат у БиХ иза себе оставио пустош у којој на посебан начин сву српску трагедију симболизује 18 српских породица које су изгубиле по троје дјеце која су погинула као припадници ВРС. Борећи се против заборава , филм Дјеца тематизује судбине четири последња преживјела српска родитеља. Три мајке које су изгубиле по три сина и оца који је изгубио два сина и кћерку.

Филм оваквог садржаја вас сваким својим сегментом увлачи у механизам одлучивања у којем ви, притиснути између немјерљиво тешког емотивног садржаја и читавог спектра одговорности, који ће се манифестовати у финалном производу, тражите баланс. Сјећања породица нису само сјећања, то су отворене, живе ране. То је непребол с којим почиње и завршава сваки дан живих овоземаљских мученика који су неким страшним усудом доживјели то да сахране по своје троје дјеце. Више пута сам нагласио да сам дубину филма дјелимично спознао тек кад се родио мој син. И сада, сваким даном његовог одрастања, још више сам зачуђен како су те мајке и ти очеви уопште остали живи?

Нагласићу да овај филм није сниман по плану и прорачуну који ће му омогућити вјечно трајање. Он је рађен из срца, из исконске потребе да се документује и забиљежи највећа људска и једна од највећих српских трагедија. Једна од мени битних претпоставки је да ипак ни жеља ни убјеђење нису најважније ствари из којих се рађа дјело. Искуство потврђује да је опсесивни немир једини прави императив који умјетничком остварењу даје снагу и експресивност. Управо та врста немира натјерала ме да у филм, осим сурове судбине ових људи, уврстим и слојевиту симболику која на нивоу појединца отвара ниску питања – од филозофских, метафизичких, религиозних па све до оних елементарних. Појединац, породица, друштво, патриотизам, нација, држава… питања и одговори о вриједности и употреби сваког од ових појмова ће кроз филм код сваког мислећег бића изронити сама од себе. Наравно, та питања не извиру из уређености и праведности свијета у којем битишемо, већ из наглашеног осјећаја неправде који је један од разлога за настанак овог филма.

Са снимања документарног филма "Дјеца"
Са снимања документарног филма „Дјеца“
  • Свједоци смо да је снимљено више филмова који су Србе приказивали као реметилачки фактор и злочинце током грађанског рата у бившој СФРЈ, а не као жртве геополитичких махинација. Колико се српска кинематографија бавила страдањем српског народа у последњем рату?

– На искрен начин мало, премало. Утисак је да је српска кинематогарфија потпуно подбацила. На прсте једне руке могу се избројати играни и документарни филмови који се баве српским страдањем. Разлога је наравно више. Озбиљна филмска дјела се не могу радити без новца. Када је ријеч о српском страдању држава је та која би требала иницирати и помоћи ствари од националног интереса. Не можете очекивати да ћете новац за филм о српском страдању наћи ван матичног простора. Очигледно да се од стране институција та врста садржаја не дефинише као приоритет.

Са друге стране, проблем је и у ауторском приступу. Није наодмет упитати се зашто је једна овако важна тема одбачена као инспирација? Први свјетски pат је покривен Маршом на Дрину, идеолошка подлога партизанских филмова није подразумијевала јасан однос према српским жртвaма, а последњи рат је до сржи оголио инертност умјетника када се поведе прича о српском страдању и потврдио да су велике националне теме погодне за избјегавање. Са једне стране имате згражавање читавог низа домаћих стваралаца над могућношћу да Србин (у последњем рату) буде представљен као жртва, док са друге стране стоји читав низ остварења тих истих домаћих аутора у којима се Срби представљају као лудаци, убице, манијаци, силоватељи. Страх афирмисаних филмских радника је релативно разумљив . Филм о српским жртвама не пролази на фестивалима, ту нема пара, тема је неисплатива, имате огромну шансу да створите завидан број непријатеља, млађи опет не желе да запечате каријеру прије него што су је и започели. Далеко је лакше бавити се лаганим штивом, тражити узроке зла и распада Југославије у српском национализму, ту и тамо умјетнички критиковати све што има везе са ратом и потенцирати став да је рат наравно ствар непросвијећених балканских дивљака (углавном Срба) насупрот којег стоји идеал грађанског друштва који би да није тих и таквих Срби био остварен. Уосталом зашто би неко помињући кости својих сународника ризиковао да буде означен као антиевропски српски националиста? Дугорочно се губи из вида да је истина на већој цијени ако није уперена против нечијих интереса а поштована је и уважaвана ако и када се за њу појединац бори и на сопствену штету. Отвара се питање колико нам је стало до истине о нама самима…

Са друге стране док Срби ћуте наше комшије не муче овакве бриге. На темељу филма, ту поред нас пред нашим очима пише се нова историја у којој се жигом злочинца означавју и наша нерођена дјеца. Уз помоћ филма стварају се нови савезници, мобилише се свјетска јавност, шири се ореол жртве. Уз холивудски филмски канибализам који кроз плитке и негледљиве садржаје фабрикује лажи о Србима ово и није нарочито тежак подухват. Користи се свака могућа тема да се Срби прикажу као злочинци без права на сопствену жртву. Ми послије грађанског рата нисмо снимили нити један честит филм о српском страдању , док се са друге стране налази начин да се српски злочини пропагирају чак кроз комедије. Нама не треба та врста еуфоричног залагања за митски смисао националног битисања у коме се сврха постојања поистовјећује са улогом жртве насупрот које стоји мрски непријатељ. Довољно ће бити да поштујемо сами себе те да филм користимо као дио политике националног идентитета који искључује реваншизам.

Са снимања документарног филма "Дјеца"
Са снимања документарног филма „Дјеца“
  • Какво је Ваше мишљење о томе да сте екранизацијом овог документарца породицама и заједници оставили трајни запис о једној трагедији и уопште како се друштво односи према фамилијама палих бораца и како је могуће надокнадити те економске, културне и биолошке губитке?

– Ово је не само свједочанство једне трагедије већ је ово и својеврстан тестамeнт једног времена и једног народа чија се судбина кроз ту и такву трагедију манифестује на више начина. Наравно ово је филм и о култури сјећања а она подразyмијева и своје жртве и своје злочине.

Не улазећи у компаративне размјере страдања мислим да је изузетно важно да сваки етнос спремно прихвати чињенице из своје историје. Страдање другог народа је неуралгична тачка која, ма колико прикривена и игнорисана била, притајено пулсира и представља трајни подсјетник на злочине вашег народа. Мислим да потискивање оваквог садржаја не оставља темеље за здраве односе генерација које долазе. Зато је важно да се након деценијског акцентовања и инсистирањима на српским злочинима довољно снажно чује глас српских жртава.

Што се тиче односа заједнице према жртвама, а када кажете друштво предпостављам да мислите на институције које у ствари и креирају цјелокупни друштвени однос, ствар је подједнко комплексна. Ми смо снимали филм о родитељима који су изгубили по троје дјеце и сама та чињеница да је неко доживио такву трагедију поставља оправдано питање како и може ли се заједница адекватно одужити тим људима. Конкретно ови родитељи примају националне пензије, стамбено су збринути и са те стране институције Републике Српске су урадиле своје. Наравно мајци која изгуби три сина у једном дану новац и кућа помажу али суштински не значе ништа. Осим чињенице да је Република Српске трајна категорија у чије су темеље уграђене кости њених синова, њен непребол се блажи у митологизацији њене дјеце а то је категорија на којој тек треба радити. Наравно све опет полази од институција које одређују хоће ли неки догађај и на који начин постати дио културе сјећања. Проширићу контекст на свесрпско страдање у последњем рату. Чини ми се да код Срба доминира протоколарно обиљежавање важних датума, које је често празна форма без истинског садржаја. Нама недостају другачији облици памћења који имају моћ да се утисну и колективно сјећање. Ту филм игра веома важну улогу. Сва четири родитеља из филма су кроз сву своју муку провукли једну констатацију. Хвала вам. Нека се памти. Нека свијет види. И управо ту се огледа наша могућност да им се одужимо.

Има још једна интересантна ствaр када помињете надокнаду губитка. Колега Дарио Чегар је у анализи филма примјетио да је фаталистичка симболика овог филма у томе да се он бави породицама које су у рату изгубиле троје дјеце а да оне припадају народу које сопствено изумирање може зауставити само ако просјечна породица буде имала трочлано потомство. Можда се управо ту и крије одгoвор на Bаше питање. Бригом државе о нама живима ствара се претпоставка да жртве не буду узалудне. Омогућавање услова у којима ће млад човјек моћи основати породицу можда је и најадеквтнији одговор државе и својеврсна надоканда за све пале животе.

Са снимања документарног филма "Дјеца"
Са снимања документарног филма „Дјеца“
  • Како бисмо могли да сумирамо 20. вијек у контексту физичког страдања српског народа на простору не само Републике Србије, већ цјелокупне бивше Југославије?

– Чини ми се да је одговор на ово питање conditio sine qua non цјелокупне српске историје или ако баш желите цјелокупне српске будућности. 20 вијек је у овом случају само дио континуитета страдања Срба и као таквог га треба посматрати.

Опстајање и остајање Срба на наведеним просторима би се у грубим цртама могло свести под редовно плаћање цијене. Та цијена изражена у жртвовању милиона живота, губљењем и прекрајањем територија , наметањем политичких и друштвених оквира у којима се Срби по неком (не)писаном правилу нису сналазили, увијек је била виша од онога што смо заузрат добили.

Кроз епохе сваки период српске крваве историје би се могао анализирати и оправдавати кроз империјалистичке амбиције окупатора, неразумијевање српских елита за дате околности, политичку наивност народа, спољне факторе, унутрашње подјеле, стране плаћенике, издајнике,.. ипак, ако би смо морали да издвојимо један заједнички именитељ који објашњава како је могуће да се народ који је за слободу Европе можда платио и највећу цијену нађе на њеним маргинама, обесправљен и понижен, онда је то-православље.

Живојин Павловић наш познати режисер је у предвечерје рата у бившој Југославији развио комплексну и луцидну теорију о кристалној и аморфној цивилазцији. Та теорија сеже до цијепања хришћнске цркве у Cредњем вијеку када дио европских народа подлијеже католичкој инвазији на штету праискона у себи а сузбијено паганство перветира у мржњу и злочин што је историјски највидљивије у мржњи Хрвата према Србима и Пољака према Русима.

Неагресивно, толерантно и сакрално православље увијек се налазило на мети фанатизованих и милитантних религијских струја које су у њему видјеле непријтеља, било да причамо о исламу или о оном што нам је ближе, католичанству, које је Бога поистовјетило са пријетњом а гријех са страхом живота и од смрти али са могућношћу да гријех буде откупљен и опроштен.

За разлику од православља које је остало доследно темељним начелима хришћанства, суштински без промјена, без развитка , без амбиција и прогреса , архаично и усклађно са природом, религије под чијом смо чизмом највише патили никада нису анатемисале агресију. Напротив, пљачкшке походе, крвопролића, освајање туђих простора не само да су вијековима толерисана већ су кроз њих подстицана и оправдавана до данашњих дана.

Са снимања документарног филма "Дјеца"
Са снимања документарног филма „Дјеца“
  • Ако би се ово могло подвести под сумирање, остаје пуно важније питање, шта и како даље када причамо о односу према српском страдању?

– На ово питање наслања се својеврстан друштвено-историјски парадокс.

Са једне стране имате историју утемљену на слободарским идејама, легитимно право да као народ будете уважавани и цијењени док са друге стране иритира реалност која каже да су Срби у очима других главни кривци за све, од који се безмало очекује и извињење зашто уопште и постоје. Чини ми се да смо олако пристали (али да и даље пристајемо, бар када причамо о последњем рату) на замјену теза у којој нам је пришивен појам национализам са свим својим пежоративним асоцијацијама а одузет нам је појам национални идентитет. За разлику од национализма који у себи крије демонске потенцијале, национални идентитет подразумјева право на историју, биографију, наслијеђе. Без тог и таквог формираног осјећаја националног идентитета, данас имате уплашену и резигнирану младу генерацију у којој је убијена свијест да се прво брани граница па тек онда кућни праг. Наметање и безрезервно прихватање друштвених форми од заједнице јужних Cлавена преко комунизма до еврофанатизма довело је до тога да је суштина српског идентитета данас једноставно расточена.

Поред фрагментираног српског националног бића, бесрамног фалсификовања историје те читавог спектра медијског дјеловања који вас тјера да се стидите што сте Србин, назире се права слика будућности у којој вјерујем неће бити толико мртвих српских синова али у којој би све наше досадашње жртве могле бити ништавне и узалудне.

У суштини српском народу недостаје један кохезивни фактор који би објединио епохе и држао нас на окупу. Чини ми се да је то и у контексту вашег питања и контексту чињеница, свијест да је над Србима кроз историју извршен геноцид. Треба се присјетити jерменског народа над којим је током првог свјетског рата извршен геноцид од стране Турака. Од 1915 до данас, Јермени са невјероватном упорношћу покушавају да гану свјетску јавност пред међународним тијелима. За разлику од Срба који су питање свог страдања игнорисали или гурали под тепих Јермени су прецизном и кохерентоном националном политиком довели до тога да амерички конгрес, француски парламент , њемачки Бундестаг данас усвајају резолуцију о геноциду над Јерменима. Без обзира на на то што је прошло стотину година временска дистанца не умањује степен ангжовања било којег Јермена када је ријеч о њиховом страдању. У јерменској заједници њихово страдање се зове „живе ране“ које ће како они кажу, зарасти када Турци признају злочин и затраже опрост за геноцид.

За разлику од Јермена, ми смо дошли до тога да се у тим истима парламентима усваја резолуција по којој су Срби геноцидни. Или да ствар иде до границе апсурда и здравог разума, Хрватска која је једина на свијету имала концетрациони логор за дјецу, у сваком тренутку може да услови пут Србије ка Европској унији. Без инсистирања на истини не можемо ништа ни очекивати.

Вођене својим интересима велике силе су имале интерес да чују оно што је јерменска политика деценијама привидно узалудно понављала. Када су се међународне околности промијениле донијете су одлуке које су ишле у прилог јерменској истрајности. На трагу jерменског искуства решење би било да сваки појединац унутар српског народа развије лични однос према геноциду над Србима, што је главни предуслов за стварање културно-историјског обраcца који једног дана можда могао резултурати дјелимичним исправљањем неправде. Ипак, бојим се да, када је ријеч о Србима, ствари иду у суротном правцу.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

  • Какви су Ваши даљи планови са документарним филмом „Дјеца“ и радите ли тренутно на неком сличном пројекту?

– Идеја је да филм Дјеца прикажемо што ширем свјетском аудиторијуму. То је својеврсна мисија али и обавеза која захтјева потпун ангажман не само нас који смо радили на филму, институција Република Српске већ свих оних којим је истина императив.

Што се тиче новог пројекта у току је монтажа филма Лица Лафоре. Документарни филм Лица Лафоре тематизује борбу за проналазак лијека за једну о најтежих дјечјих болести на свијету. Ова изузетно ријетка болест напада тинејџере и како за њу не постоји лијек, болест на крају доводи до фаталног исхода. Један од разлога зашто је овај пројекат важан јесте и породица Гајић која је отишла корак даље финанисирајући проналажење лијека за ову болест. Ни једна породица из развијених земаља са много већим могућностима није омогућила овакав подухват.

Витомир и Сњежана Гајић из Бањалуке, годинама су једни су од највећих финансијера клинике Сик Кидс у Торонту и тима Др Минасаина који је врло близу проналаска лијека за ову болест. Овај филм представља важан искорак за човјечанство уопште, јер осим тога што документује невјероватну борбу једне породице, екранизује и скори проналазак лијека за ову ријетку болест која односи животе дјеце широм свијета стотинама година уназад.

Податак да је једна мала породица из Бањалуке својом десетогодишњом борбом и финансирањем истраживања успјела оно што нису владе и фармацеутске компаније широм свијета оставља без текста. Оно што је исто тако важно, тим професора Минасиана је радећи на лијеку против Лафоре открио механизме настанка још некиолико ријетких болести што је у медицинским круговима равно Нобеловој награди.

  • Може ли публика очекивати приказивање вашег филмског подухвата и у Црној Гори?

– Наравно. Ваше је смо да нас позовете.

Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*