Стефан Симић, социолог и књижевник

ИНТЕРВЈУ: Мисија умјетности је да буде друштвено ангажована

У времену опште трке за новцем, луксузнијим животима о којима медији даноноћно трубе, трујући наше душе и стварајући лажну слику свијета, све је мање простора и времена за суштинске теме и искрену међуљудску комуникацију. Било да је то виртуелни или непосредни контакт, у питању је површно ступање у пословне, политичке, културне, личне или љубавне односе. Свака страна у тим односима покушава да насанка другу или да се силом наметне, максималистички спроводећи своју вољу без уважавања тобожњег партнера и његовог мишљења. Никад није било више материјалних добара, а никада мање искрених емоција. И као у дворани кривих огледала, данашњи људи живе у различитим, самонаметнутим илузијама о сопственој величини, племенитости, памети, образовању и човекољубљу.

Стефан Симић је истовремено и социолог и књижевник који је последњих година објавио двије књиге -„Пустите нас“ (2012.године) и „Одјеци људског“ (2013.године). Овај рођени Параћинац нема везе са кретенима које гледамо у ударним терминима, нити спада у припаднике млађих генерација којима су естрадни кич и систем погрешних вриједности обликовали свијест, лектире и умјетнички сензибилитет. Са њим смо разговарали о ангажованој књижевности, капитализму, потреби да се реафирмише хуманизам, међуљудска солидарност и стваралачки потенцијал како појединца, тако и читавих нација.

За Принцип разговарао: Стефан Бранисављевић
  • Како видите себе у савременом српском друштву, као социолога и као књижевника који је већ објавио двије књиге?

Не доживљавам себе ни као једно, ни као друго, временом сам развио своје методе, властити однос према стварности и то нити сам научио на факултету, нити као књижевник. Ради се о сензибилитету који кроз изговорену и писану реч реагује на оно на шта, верујем, треба да се скрене пажња. Српско друштво је помешано, подсећа ме на раштимовани оркестар где свако пева своју песму, неко урла, неко лелече, неко даноноћно лупа бубњевима, сви мисле да знају да певају, свирају, док се они који то заиста знају или не чују или раде нешто сасвим друго.

Што се тиче моје улоге, доживљавам себе као једно од огледала, а моји читаоци могу да Вам кажу шта виде у том одразу.

  • Има ли смисла бавити се друштвеном проблематиком и умјетношћу у једном друштву у коме одавно не постоје јасно дефинисане норме?

Сви се баве друштвеном проблематиком, човек као друштвено биће, ко год да је, неминовно ступа у друштво, размишља о њему, људима који га окружују, доноси одређене закључке. Овде се ради о позицијама моћи- човек може да буде не знам колико стручан и талентован али ако не може да утиче све то пада у воду. Медији вођени профитом, привантим интересима избацују оно што доноси непосредну корист. Не постоје више интереси друштва, заједнице, ради се о интересу групација и појединаца који профитирају на свему томе. Ствари су у систему, и никакво моралисање ту, као што људи раде преко Фејсбука и разних форума, не доноси бољитак. То су све емотивна пражњења. Догађа се нешто што се, бојим се, у претходном веку није дешавало а то је да се ствара утисак у јавности да апсолутно ништа не може да се промени. Човек се осећа сувишно, као да се ништа не пита. Људи се прилагођавају таквој слици, гледају како да преживе, опстану…Постоје хиљаде оних који ће рећи да се боре, жртвују, међутим то или су узалудне апстрактне борбе које служе том неком да изживи своју несрећу, или се ради о чистом интересу. Без организоване борбе у реалном животу са реалним људима бојим се да су све друго стрампутице.

Наравно, човек пре свега наступа као појединац, својим примером, и тај ниво је важан али ако се занемари друштвени оквир, и тежња да се укључи у организовање друштва, бојим се да се све остало своди на причање празних прича.

  • Када сте почели да објављујете и шта Вас је привукло писању?

Око двадесете. Мене писање као такво не занима, ради се о процесу где човек изражава себе, и тим путем ослобађа себе, а , успут, и људе који то читају. Писање је разговор, писање је исповест, писање је вапај. Временом, човек, пишући изгради свој стил, форму….Одувек сам веровао да могу да променим како себе, тако и друге. Писање је један од начина. Верујем у човека, верујем у људско. То што живимо у условима у каквим живимо не значи да је то једина реалност. Све се мења. Ми смо систематски затрпани разним смећем, притом је материјална ситуација катастрофална, човеку једино преостаје да се изражава преко интернета-да се ту доказује као интелектуалац, љубавник, комичар. Што је погрешно, наравно. Људи када би бар трећину живели у реалном животу онако како представљају да живе на Фејсбуку Србија би била много срећније друштво.

  • Како гледате на савремену књижевност?

Савремена књижевност је оно што се управо чита, а не оно што се управо пише. Достојевски и остали класици су савременији него икад. Човек данас нема много времена за пуно експериментисање са писцима већ чита оно што му држи пажњу и у чему проналази одговоре. Књижевност је постала индустрија као и све друго. Ви данас ако анализирате тржиште тачно можете видети шта се тражи и да стварите такву књигу која ће бити хит. Исто тако и у музици. Зар је могуће да је Марина Туцаковић тако добар текстописац кад је аутор толиких хитова? Није. Већ она штанцује по једном индустријском принципу-зна шта се тражи, колико се плаћа и то је то. нема ту спонтаности већ проучиш тржиште, видиш шта се тражи, створиш себи име и готово.

Не може човек књижевност да гледа као засебну сферу друштва која нема везе са економијом, маркетингом, тржиштем. Све је то повезано. Да ли би Јелена Бачић-Алимпић продала сто својих књига да није познати ПИНК водитељ? Или Весна Дедић? Ви имате у Србији на десетине хиљаде квалитетнијих писаца од њих две за које нико никада неће чути, међутим тржиште има своје принципе.

А и са друге стране, сви би хтели све, створена је таква атмосфера у јавности да нема више оног доказивања у својој улици, школи, селу, граду, не. Сви би хтели да су најбољи у држави, на Балкану. Људи пишу сами своје биографије, рецензије, праве сами себи своје фан групе-не ради се на изградњи аутентичне личности него на стварању утиска о аутентичности. Све су то привиди и човек када не жели да постане део тог света оде у самоизолацију, и готово.

  • Како гледате на интелектуалну сцену код нас?

Код нас сви мисле да су интелектуална сцена. Од Фејсбук теоретичара завере до префесора на факултетима. Све је мање ауторитета у јавности због којих би човек издвојио време, сео испред телевизора и послушао њихове речи. Када су сви паметни и када сви све знају онда нема паметних. Ми смо прихватили једну лажну демократску флоскулу “ да су сви у праву“ уз коју иде оно формално климање главе и уважавање. Недостају интелектуалне расправе, свестрано образовани људи, просветитељи који неће бити опседнути собом већ ће им људско просвећење бити примарни циљ. Данас доминирају модни принципи-допадљивост, заводљивост, слаткоречивост, шарм, остављање доброг утиска. Примећујем да то интелектуалце опседа када излазе пред гледаоце, а не да изложе суштину суштине.

Драстично опада ниво. Људи не знају ко су прави интелектуалци, људи који су деценије провели мислећи и учећи. Интелектуалцима се сматрају људи чији су клипови најгледанији на интернету, који нападају “ овога или онога“, који прозивају, покрећу афере, нема ту никаквог квалитативног искорака из постојећег. Нама је потребна идеја будућности, сасвим другачији однос према економији, педагогији, култури, сасвим другачији међуљудски односи. Темељи су погрешно постављени, ми градимо кућу на литици, а тзв. интелектуалци од тога праве представе. Све је то један циркус у коме свако иоле паметан нема шта да тражи.

  • Шта је по Вашем мишљењу истина?

Истина је, управо то, просвећење човека. Стварање таквог друштва које ће омогућити развој човека, развој људског у њему, емотивни, интелектуални и духовни развој…Колико год СФРЈ у политичком смислу била тоталитарна држава када човек анализира разне аспекте друштва не може а да не призна неупоредиво хуманије међуљудске односе. Радило се о једном већем поштовању и бризи за човека. Солидарност је била на знатно вишем нивоу. Социјализам је управо та истина којој треба да се тежи. Социјализам са својом педагогијом, филозофијом, уметношћу. Нису то “ свете“ ствари, „свете“ истине и ништа не треба прихватати здраво за готово, међутим баш у том обрачуну са капиталистичком стварношћу човек јасно може да види колико је социјализам хуманији.

Недавно сам ходао по рушевинама фабрике штофа у Параћину, то је некада био европски гигант, а сада је руина. Ту су ми радили родитељи, деда, баба, готово пола моје фамилије, пола града. Док сам разгледао тај опустошени простор размишљао сам о времену благостања, о стотинама хиљада људи који су посредно или непосредно од тога живели, заљубљивали се, организовали радничка славља, колективне годишње одморе. Србија има богату радничку и самоуправну традицију, то није наша прошлост већ будућност, под условом ако желимо да живимо као људи, да поштујемо једни друге, а не да скачемо једни другима на главу.

Истина је, на крају, управо то, људска потреба да се не искоришћавају људи већ да стварају себе и друштво које ће да слави човека и да створи такве услове и атмосферу где ће рад бити задовољство, студирање, у крајњем сусрет човека са човеком. Данас је сусрет човека са човеком, парафразирам Дуција Симоновића, нешто најгоре што може да се догоди човеку, човек човеку постаје непријатељ. Што не говори о људској природи већ говори о природи владајућих односа који доминирају…

  • Да ли умјетност треба да буде друштвено ангажована или да се прилагоди брзој и лакој заради?

Капитализам је „машина“ која усисава све пред собом и од свега прави профит. Све увлачи под своје и спорт, и друштвене науке, и музику, и филм. Ради се о процесу који се све брже одвија. Свака књижевност је ангажована: чим пишеш о нечему самим тим се ангажујеш за то нешто. Није проблем борити се данас за одређене идеје, политички систем, Ви на интернету можете видети милионе бораца који у име не знам све кога пласирају своје идеје. Ради се о немогућности промене, посебно код нас. Ми смо разноразним сплеткама емотивно потрошени, нико никоме не верује, и када се изађе на улицу ту нема братске атмосфере и заједничког интереса, све то делују поприлично јадно. Не значи да нешто што је прилагођено брзој и лакој заради није уметност-погледајте људе који цртају портрете, ту се брзо и лако заради, а опет уколико ваш портрет ради прави мајстор, не може да се порекне да се не ради о уметности.

Поента је да се уметност врати на социјални, просветитељски терен. Ви сте имали у Русији још у 19.веку Белинског, Доброљубова, као и код нас Светозара Марковића, који су поставили темеље социјалне књижевности. Код Толстоја такође у његовој последњој фази. Он се у делу „Шта је уметност“ обрачунава са целокупном европском умjетношћу, у крајњем и са својим делима, и говори о потреби да умjетност служи народу, тачније да не забавља већ да просвjетљује, оплемењује.

У томе, у крајњем, видим своју шансу, да се човек здраворазумски обрачуна са свим оним појавама које разарају човека, и да се објасне процеси који томе воде. Књижевност је средство да се путем монолога, дијалога, монодрама, романа, есеја, песама све то обради и изнесе људима на увид. Ако постоји историјска мисија писца, онда је то да се обрачуна и опише појаве у свом времену које дегенеришу људски лик. Зато је Балзак велик, или Емил Зола, Достојевски, Толстој. Зато су они представници епоха у којима су живели. Ви сте и тада имали на хиљаде писаца али, верујем, да је остало само оно најбоље. Проблем данашњег времена је што рекламе и присутност у медијима одређују читаност, а и свеопшта релативизација и банализација која једе све пред собом…

Међутим, човек не треба да јадикује већ да у складу са својим могућностима отвара просторе и да се бори за човека. То је моја мисија. То је мој принцип.

Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*