Славиша Павловић, српски писац, пјесник и новинар

ИНТЕРВЈУ: Ми смо мали народ који има велике људе

Славиша Павловић, српски писац, пјесник и новинар, чији је роман „Завет хероја“ дошао и до Путина и постигао велики успјех у Русији, одговорио је на неколико питања.

Разговарала за СРБски ФБРепортер: Светлана Максовић
  • Највећи успјех си постигао историјским романом чија се радња дешава за вријеме Првог свјетског рата, „Завет хероја“. Да ли то значи да је српски народ жељан историје у неком другом облику?

Немамо ми разлога да будемо жељни историје, јер смо иза себе имамо богату прошлост, којом се ретко која нација може похвалити. Можемо чак и кроз шалу да кажемо „Имамо тако богату историју да покушавају и да је украду.“

Ми смо мали народ, али имамо велике људе. И то у сваком времену. Током Великог рата, највећи хероји су били обични људи, који су и поред трагедија сачували основне моралне и људске вредности. То је српски архетип – најбољи смо кад је најтеже, али нажалост, често просечни када нема разлога за страх или угроженост. Ја сам изабрао два хероја о којима сам писао, трудећи се да кроз њихове мисли и поступке пренесем слику о једном храбром и поштеном народу. који је победио у праведној борби против неправедних. То је победа Давида над Голијатом. Нажалост, наш Давид је од тада хендикепиран.

  • Колико се тај хендикеп осјећа данас?

Много, на првом месту у демографском смислу, а на другом месту због тадашње поделе света, због које се нисмо усрећили. Да Србија није пробила Солунски фронт, исход рата би вероватно био другачији. Нажалост, и свет се променио, а ми смо мало невино прихватили ту промену, верујући да је правда јача од глобализма.

  • Али, ако говоримо о правди, чини се да код нас некако увијек закасни?

Да се правда појављује на време, Исус не би био осуђен и разапет на крсту. Али, онда се не би догодило васкрснуће које је променило свет. За сваку неправедну казну стиже награда. Мислим да ћемо је и ми, као народ, добити, не само зато што смо заслужили, него што ће увек бити подела света, а оваква како је сад замишљена није остварљива управо због селективне правде која је све очигледнија.

Уосталом, на почетку сам говорио да је Србија као Давид. Он није велики само зато што је победио огромног ратника, него због храбрости и праведности. Док год такав Давид постоји, постојаће и Голијат који ће га нападати, али исход те исполинске битке је унапред познат.

  • Да ли се слажеш да је заједничка нит твојих романа садржана у ставу „нема предаје!“ ? Да ли то у ствари произилази из чувеног српског ината?

Мислим да је „српски инат“ флоскула коју су употребили да нам залепе неку етикету због које, наводно, вековима доживљавамо несрећу. Не бих назвао „српским инатом“, него потребом за слободом. Слажем се да своје ликове водим до крајњих граница, трудећи се да прикажем српску душу, која је намучена, али спремна да узлети сваког тренутка. И узлетеће!

Ако сагледамо историју, не постоји народ који је толико храбар да се одупре сваком освајачу, без обзира на цену, а то сигурно није настало из потребе да се инатимо, него да будемо слободни.

  • Неки кажу да се словенска душа огледа у словенском писцу и у словенском ратнику, који је увијек ратник свјетлости. Да ли мислиш да си ти и писац и ратник (свјетлости) истовремено? Да ли је твоја ријеч, ријеч једне словенске душе?

Сви смо ми ратници, само је питање против кога ратујемо. Ја сам српски писац, иако се данас у Србији више исплати бити национална мањина, јер постоје различите погодности за несрбе. А мислио сам да сви треба да будемо равноправни.

А што се тиче словенске душе, има много Словена. Не бих генерализовао.

  • Твоја књига је веома читана у Русији?

Бити читан у земљи која има тако захтевну читалачку публику и изузетну књижевну сцену представља остварење једног лепог и великог сна. Један од најлепших тренутака у животу био је када сам видео своју књигу на 10. месту листе бестселера у Москви.

Надам се да ће следеће године бити изведена и представа по роману, што је неки наредни корак. Али, оно што је мени, као писцу књиге битно, јесте да им се допао дух српског народа.

  • Какве утиске носиш из Русије, с обзиром да је предсједник ДУМЕ Сергеј Наришкин написао предговор за руско издање Завета хероја?

Изузетне. Сергеј Наришкин је велики политичар, али исто тако изузетан историчар, па је његова препорука била веома значајна. Русија је предивна земља. Осим Москве, много ми се допао град Јарослављ, где сам поред промоције, био гост руског сенатора Лисицина, који је је често у Србији и заслужан је за многе културне пројекте.  Можда је овај разговор добра прилика да апелујем на ваше читаоце да се јаве уколико знају да негде на територији Србије постоји необновљено или оскрнављено гробље војника из Првог светског рата, јер постоји један фонд у Русији који би желео да та гробља обнови.

  • Књигу су добили Путин, Шојгу и Лавров?

Да, Путин је добио књигу још током посете Београду, док сам за Лаврова и Шојгуа књигу потписао на промоцији у Москви.

  • Као писац, кога би издвојио као своје узоре?

Као део српске литературе, која је изузетно богата, најближи су ми српски писци. Дучић, Андрић и Николај Велимировић су највише утицали на мене, али и Шекспир, Гогољ и Достојевски.

  • Да ли припремаш нешто ново?

Ускоро, за који дан, завршавам нову књигу. У питању је трилер. Главни лик је новинар, али као позадину приче сам убацио организацију Црна рука, која је прерасла Србију и делује на светском нивоу. Кроз лик новинара, покушавам да изразим свој став о различитим историјским догађајима, али и садашњим дешавањима у свету. Могло би се рећи да је пред крај добио финесе политички некоректног антиглобалистичког трилера, али има одређену историјску подлогу.

  • Знаш ону познату: „Ако се не бавиш политиком, политика ће се бавити тобом“. Да ли то осјећаш и на себи?

Што би рекао Андрић „Треба издржати до краја,са осмехом стјуардесе која зна да на авиону нешто није у реду.“ То мислим о нашој политици у последњих сто година.

Али, да не гледамо само црно, политика зна да буде и занимљива, нарочито балканска, попут недавног напада хрватског премијера Милановића. Његово стање бих назвао комплексом аустријског коњушара. Они који знају историју, знају о чему говорим. Тај комплекс је безопасан и не треба га посматрати никако другачије него као добру забаву.

  • Каква је књижевна сцена у Србији?

Најбоља у региону.

  • А културна сцена?

Као и министар, невидљива, а постоји. Често небитна, неорганизована, хаотична, неподржана, али опет најбоља у региону, што није случај са министром.

  • У последње вријеме, често се појављује израз бошњачки и црногорски језик?

То је српски језик и јасно је свакоме ко нема неке зле намере. По тој логици, треба да постоји и аустралијски језик, амерички, канадски… Али, не постоје. Него само енглески. Самим тим, не треба дозволити да неко неук искористи јефтино политиканство како би једну ствар назвао на два или више назива. Уосталом, српски језик, као и култура, датирају много векова уназад, што је лако провериво и доказиво.

  • Како видиш Србију за десет година?

Као државу у којој се боље живи, са више наде и љубави, а која је, уједно, у међународној партији шаха коначно добила прилику за свој потез и одиграла добро. Као земљу која има шансу да се уједини са Републиком Српском. Можда су снови нереални, али ако их не сањамо, никад се неће остварити.

СРБски ФБРепортер

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*