Масимо Ромаоли, италијански политиколог

ИНТЕРВЈУ: Лоша времена за секуларизам

Блискоисточни мировни преговори одавно су стопирани, а стиче се утисак да никада нису били озбиљно примjењивани на терену, бар када је израелска страна у питању. Довољно је упоредити број јеврејских насељеника 1983. године на Западној обали и у Источном Јерусалиму (106 000) са бројем последњих година (771 000), па да се схвати шта се у ствари дешава и колико су приче о двије државе обична пропаганда и маска за даљу колонизацију палестинских територија. Ко контролише границу између Јордана и Палестинског националног ауторитета (израелска армија) стварни је господар на терену.

У међувремену, након формалног окончања Друге интифаде, избило је Арапско прољеће које је бацило на кољена читав регион. Скоро да нема дијела Блиског истока кога није захватио грађански рат, немир, хаос и милиони избјеглица. Економије земаља које су прихватиле избјеглице из ратних подручја су на издисају, а безбједносна ситуација је веома експлозивна. Потребно је веома мало да би насиље ескалирало и да би се ратови проширили.

О суспендованим палестинско-израелским преговорима разговарали смо са младим италијанским политикологом Масимом Рамаиолијем. Овај младић, рођен у околини Милана прије тридесетчетири године, више од десет година проучава политичку ситуацију у Сјеверној Африци и на Блиском истоку. У међувремену је постао магистар Афричких и Азијских студија на Павијском универзитету, да би након боравка у италијанској амбасади у Најробију постао магистар Блискоисточних студија на Школи за афричке и оријенталне студије у Лондону. Тренутно је кандидат за доктора наука на Сиракуза универзитету и предавач Максвел школе.

Његова интересовања се крећу од међународних односа, социологије, Политичког ислама, Грамшијеве школе и друштвеног конструктивизма. Занимало нас је и како види Арапско прољеће, секуларизацију региона и утицај салафистичке исламске школе на радикализацију муслимана у свијету.

За www.princip.me
Разговарао: Стефан Бранисављевић
  • Како бисте сумирали првих сто дана Нетањахуове коалиције? Какав је био утицај његове владе на блискоисточне мировне преговоре?

Нетањахуу се поново исплатило коцкање како би издејствовао нове изборе. Иако је био притиснут од непринципијелне коалиције из прошле владе, док су истовремено довођена у питање његова популарност и легитимност, успио је тако што је још једном инсистирао (овај пут агресивније него прије) на политичкој платформи која га је довела на премијерско мјесто у три наврата – на сигурности Израела и на немогућности било какавог дијалога са Палестинцима (ако се узме у обзир регионални однос снага).

Према овом сценарију договор са Ираном био је најважнији што је показала његова запањујућа посјета САД и његов говор у Конгресу. По мом мишљењу, не могу се сјетити неког сличног потеза, вођења изборне кампање користећи се скупштином супер-силе. Цио говор је био о угрожавању регионалне безбједности, свјетског мира и прије свега израелске безбједности од стране евентуалног нуклеарног Ирана. Овај потез му је омогућио да још једном представи Иран глобалном баба-рогом.

Према очекивању, последице мировног процеса ће бити кобне до мјере до које, наравно, Нетањаху може да буде укључен у њега. Веома сам скептичан по питању оба предлога. У сваком случају, иранска нуклеарна пријетња или иранска улога у подршци Хезболаху или Хамасу, или подршка и једном и другом покрету, довољна је да се садашње израелско воћство дистанцира од било каквих смислених преговора са Палестинским ауторитетом.

  • Изгледа да је тренутна нестабилност у региону дала више маневарског простора Израелу. Шта америчка дипломатија треба да уради да би обновила преговоре између израелске и палестинске стране?

Израелске безбједносне бриге – праве или исфабриковане –бивају напумпане са потпуним колапсом региона од како је прије четири и по године почело Арапско прољеће. Сирија, Ирак, Јемен и Либија су постале образац за државе у расулу: политички вакуум је попуњен организацијама попут Исламске државе, Ал Каиде, племенским милицијама или класичним бандама.

По овом сценарију не видим које карте треба да потегне америчка страна да би обновила преговоре. Обама је пожурио да јуче на конференцији за новинаре (у јулу п.а.) увјери Израел да се америчка подршка неће промијенити ни за педаљ након договора са Ираном. Међутим, ово изгледа само показује колико су САД спремне да угађају Израелцима који, као што сам већ рекао, нису заинтересовани , нити им је у интересу да уђу у преговоре са Палестинским ауторитетом. Можда ће доћи до задњег напора током последњих мјесеци Обаминог предсједниковања, гдје ће покушати да се директно лати преговора (као Клинтон у Кемп Дејвиду 2000.године и Буш Јуниор у Анаполису 2007.године). Међутим, треба да знамо да је САД вјероватно изгубила реалну могућност да издејствује договор између двије стране јер никад нису биле поштени и непристрасни медијатор. Једини начин да се поново покрену преговори је да се заврну уши Израелцима што се неће скоро десити-поготово у контексту великог отпора у Конгресу према Обамином договору са Ираном.

  • Шта мислите о такозваној заједничкој држави умјесто двије одвојене државе? Да ли је јужноафрички сценарио могућ на Блиском истоку?

По мени је неправедно решење имати двије независне државе. Ово рјешење је настало према међународном консензусу када је погрешно схваћена Рабинова позиција, који са своје стране никада није ни мислио да Палестинцима да државу у Ослу. Већ је прошло 22 године, а да је овај план икада функционисао видјели би до сада на терену. Једноставно, то није изводљиво решење нарочито када се узме у обзир изградња нових насеља на Западној обали. Израелци то знају те су зато убрзали и повећали колонизацију Западне обале након Осла., умјесто да су је успорили или потпуно зауставили.

Заједничка држава је праведније решење али Израел и САД се томе непоколебљиво супротстављају тако да не видим да ће се остварити макар умјерена варијанта једне државе. То нас доводи до јужноафричког сценарија са којим се често пореде Палестина/Израел. По мени, неке паралеле постоје али и очигледне разлике (демографија, радна снага и економски односи, ниво мобилизације, међународна перцепција и однос снага). Да поновим, песимиста сам и не вјерујем да ћемо ускоро видјети нешто што подсјећа на јужноафрички сценарио.

  • Да ли ће предстојећи амерички предсједнички избори имати било какав утицај на блискоисточни мировни процес?

Веома сам скептичан и према томе. Моментално Хилари Клинтон дјелује као сигуран кандидат. Берни Сандерс, њен ривал који је из Вермона, постаје популарнији на ранг листама. Главна израелска опција, ако не за све Израелце, а оно за Нетањахуов Ликуд- републикански кандидат – не долази у обзир као мировни преговарач. Хилари је толико проционистичка и произраелска колико је то неопходно за демократског кандидата. Њено отворено писмо гдје је критиковала БДС кампању (мирне, масовне протесте против израелске окупације) јасан је показатељ тога. Сем Сандерс, колико год да је либералан и прогресиван, скоро социјалдемократа по европским стандардима, не може са тим да се избори.Он се и даље залаже за двије независне државе и не одступа од устаљеног, проционистичког погледа на проблематику. То је веома забрињавајући знак уколико чекамо да САД промијене  приступ сукобу како би се успоставила било каква опипљивија солуција- чак и најлевљи и најпрогресивнији предсједнички кандидат који се појавио у последњих неколико деценија није у стању да размишља ван предоминантног америчког погледа што неће довести до дугорочног решења постојећих проблема.

  • Након скоро пет година од почетка тзв. Арапског прољећа какве закључке можемо извући из серије револуција, грађанских ратова и побуна?

Чак и након пет година од почетка тзв. Арапског прољећа  веома је тешко доћи до потпуног или коначног закључка о догађајима чији смо свједоци. Неколико главних теза се могу извући:

– резултати Арапског про1ећа, његове динамике и путање међусобно се разликују  што показује колико је Арапски свијет хетероген регион.

– друштвене карактеристике- у смислу етничких и вјерских одредница – као и уређеност држава, нарочито у смислу историјског поријекла и  историјске укоријењености – изгледа да су најважнији разлог зашто су неки региони избјегли најгори сценарио. Тунис и Египат, на примјер, имају релативно солидну државну традицију и релативно хомогена друштва. Тунис је донекле био предодређен да развије либерално -демократске институције за разлику од Египта, док су обје земље избјегле директан грађански рат за разлику од Либије, Сирије или Јемена.

– из историјске перспективе, Сајк-Пикоова мапа савременог Блиског истока се поцијепала на ситне комадиће, откривши сву бесмисленост тог пројекта. Ирак и Сирија (посебно) више не постоје као два државна ентитета створена од Британаца и Француза након Првог свјетског рата, а имамо разлога да вјерујемо да се те државе скројене по том моделу (Сајк-Пикоов план п.а.) неће обновити. Либија и Јемен, иако нису биле директна последица тог политичког плана показују сличне тенденције и облике пропалих држава. Да не говоримо о израелско-палестинском сукобу или избјегличкој кризи у Јордану и Либану.

  • Да ли је Арапско прољеће промијенило регион набоље или нагоре?

Укоријењени државни ауторитаризам који је постојао прије Арапског прољећа представљао је неке од најрепресивнијих и најбруталнијих режима на свијету, пркосећи већини западних процјена из раних деведесетих о потреби да се демократизује регион. Арапски свијет је у цјелини  исказао прилагодљивост и робусност  ових ауторитарних институција (као у случају Египта или заливских монархија). А такође се потврдило на примјеру Јемена, Либије и прије свих Сирије, како ови системи не могу да се реформишу.

У сред ове непрекидне трагедије можда постоје два изузетка: један је туниски пројекат, који  надам се неће бити опструиран последњим таласом терористичких акција, као и други, масивни народни устанци под заставом исте пароле кириме (достојанства) који су показали да чак ни најрепресивнији режими не могу да сматрају своју власт загарантованом, чије су се тиранске методе коначно исказале у свој својој моралној нискости. Можда је исувише рано рећи у ком правцу је Арапско прољеће промијенило регион, али га је свакако промијенило

  • Шта можете рећи о поријеклу такфирских исламских школа и њихових оснивача? Током историје ислама увијек је постојала тенденција подјеле муслимана тако што су различите школе тврдиле да су теолошки чистије од других  што је доводило до крвопролића. Да ли можемо повући паралелу између старих и нових вјерских сукоба у оквиру Арапског свијета?

Већина модерних такфирских школа у Арапском свијету се могу класификовати као салафистичке. Они покушавају да оповргну исламски туратџ или баштину као непримјерено гомилање људских интерпретација које су настале током вјекова од настанка Корана тако што се враћају на радове пробраних ауторитета и теолога који се уклапају у њихов светоназор. Први од таквих мислилаца је Ибн Тајмија, теолог из 13.вијека који је развио такфирску доктрину да би оправдао борбу против Монгола, који су такође били муслимани. Његови радови су били изнова примјењивани и поново тумачени до данашњег времена и данашњих околности. Данас такфиризам или милитантни салафизам (два термина која се доводе у везу са истим концептом) није само понављање старе исламске суштине , већ је више изговор за потпуни стратешки и модерни приступ новим потребама. Он је комбинација два принципа те стога подсјећа на два најкрвавија сукоба у новијој историји (Руанду и Балкан) и свакако је артикулација посебног светоназора у исламу.

  • Да ли вјерујете да ће бити исцртане нове мапе Сирије и Ирака пошто мирна коегзистенција између Курда и Арапа, као и сунита и шиита не дјелује као реалан концепт у овом тренутку?

Имамо de facto нову мапу Сирије између режима који држи алаувитске територије и Дамаск, побуњеничке територије и дио који је под контролом Исламске државе. Тешко је тешко то превести  у de jure подјелу Сирије (ако претпоставимо што је вјероватно да ће ова подјела земље опстати неко вријеме). Алауити сматрају да неће моћи нормално живјети у поновно уједињеној Сирији под новим режимом (уколико алауити нису доминантан политички фактор). Оно што би у том случају могло да их снађе је у бољем случају масовно напуштање територије, етничко чишћење, а у горем случају геноцид.

У Ираку је ситуација другачија. Режим у Багдаду се не бори за свој опстанак и до сада је успио да се учврсти на предоминантно шиитским територијама на југу, док Курди уживају широку аутономију и успостављен је баланс са централном владом. Главни проблем је Исламска држава и назадовољство сунитског становништва кога је Маликијева влада одбила од себе својом агресивном анти-сунитском политиком. Успјех ИД у Ираку – који се чини као највећа опасност за земљу – може се тиме објаснити.  Имајући у виду последњи војни неуспјех када је ИД била нападнута од комбинованих снага које су чиниле регуларна војска, шиитске милиције, курдске трупе, ирански командоси, потпомогнути  коалиционим ваздушним ударима, може се претпоставити како ће ићи поновно припајање трећине Ирака у састав државе.

  • Да ли ћемо бити свједоци стварања прве курдске државе у историји?

У Ираку Курди скоро имају фактичку државу, с тим што не штампају свој новац и нису међународно признати. Ако негдје постоји прилика да се установи курдска држава то је у курдским дјеловима Ирака. Догађаји из 2014.године када је Курдска регионална влада заузела “спорне територије” од Багдада показали су колико мало ирачки режим може да учини, не само по питању заустављања напредовања Исламске државе, него и по питању контроле сјеверних, не-арапских дјелова Ирака. Међутим, знамо колико се јако Турска противи таквој идеји. И док Турска нема ништа против да  економски сарађује са Ербилом независна курдска држава је нешто на шта турска страна тешко да може пристати. Не заборавимо да је као изговор борбе против Исламске државе турска авијација бомбардовала курдске положаје у Сирији.

  • Да ли вјерујете да је у наредним деценијама могућа секуларизација Блиског истока? Из тренутног хаоса можемо примијетити да су друштвени сукоби укоријењени у вјерском фундаментализму. Да ли је могуће држати их под контролом  без репресивног државног механизма?  

Тешко да је Блиски исток секуларније мјесто за живот сада него што је био прије 40, 30 или чак 20 година. Овај регион је оповргнуо многе модерне теорије о повлачењу религије пред модернизацијом. Напротив, можемо рећи да је савремени свијет у коме живимо религиознији нарочито ако погледамо колико су значајни покрети који своју идеологију базирају на вјерским догмама, учењима и фразама. Вјерски фундаментализам је водиља свих ових покрета. Узроци овог феномена су веома комплексни и вишеслојни да је веома тешко видјети у будућности боље дане и поновни успон секуларизма. И заиста, велики број режима у региону (Египат, Саудијска Арабија, Јордан) морају да потврде свој исламски карактер угрожени од стране још исламскијих политичких покрета. Избор је између државно спонзорисаног ислама  и опозиционог или антирежимског Политичког ислама. Уколико је неко присталица секуларизма и одвајања религије и политике ово нису добра времена за њега.

Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*