Стевица Деђански, предсједник Центра за развој међународне сарадње

ИНТЕРВЈУ: Иза леђа Донбаса стоји моћна Русија

Политичке, економске, културне, језичке, дипломатске и војне везе Србије и Русије нису спорне и у толикој мјери прожимају последња три вијека наше историје да ни најмалициознији не могу да их оспоре. У последњих деценију и по, поново је дошло до побољшања за шта је примјер руска принципијелна подршка у Савјету безбједности по питању непризнавања косовског  НАТО протектората.

Какве су српско-руске политичке и економске везе разговарали смо са професором др Стевицом Деђанским, предсједником Центра за развој међународне сарадње. Господин Деђански предаје на Факултету за пословне студије Универзитета Џон Незбит на предметима из уже научне области економија. Објавио je преко 40 радова из области економије код нас и иностранству те више десетина текстова из области безбједности, енергетике и геополитике. Активно је учествовао на великом броју међународних скупова у Србији, Русији, Италији, Црној Гори, Бугарској, Македонији, Мађарској и БиХ. Бавећи се политиком, био је посланик у неколико манадата у Парламенту Републике Србије и Аутономне покрајине Војводине.

За Принцип разговарао: Стефан Бранисављевић
  • Како видите сарадњу српске и руске државе 2015.године?

Сарадња Србије и Русије у овој години имала  је успона и падова. Принципијелно мислим да је избалансирана и да тако треба и да остане, уз мало већи напредак по питању српског извоза у Русију. Што се политичког дјеловања тиче, ово је тренутни максимум, којим се задовољава Русија и чиме Србија показује да је свјесна ко јој је једини пријатељ међу светским силама. Уосталом, Русија је то показала ветом. Да ли би неко желео да буду бољи (односи) – то сигурно. Исто као што би неко желео и да се покваре. Али у садашњој геополитичкој ситуацији, ово је једини могући а уједно и максимални домет.

  • Које догађаје оцјењујете као успоне а које као падове у односима Србије и Русије?

На то бих могао да одговорим свеобухватно, тј. за ову и прошлу годину. Напредак у односима јесу пре свега дочек председника Русије у Београду прошле године, подизање споменика цару Николају, не увођење санкције Русији упркос великим притисцима. Рецимо, да је ово више него довољно и до скоро, за време власти режима демократа, у било ком облику апсолутно незамисливо. Да споменем још једном вето који је Русија ставила у Савету безбедности и тиме спречила да нас западне силе обележе у историји као геноцидан народ. Пад је дефинитивно највећи када је у питању Јужни ток. Мада је за то крива директно Бугарска и ЕУ али је то свакако изазвало пад у односима две земље.

  • Да ли садашњи режим може да унаприједи билатералне односе са Русијом и да ли Србија има индустрију која може да пласира производе на руско тржиште, обзиром да су јој конкуренти најпознатије руске и стране фирме?

Увек може да се унапреди, то је сигурно али је тешко рећи како у овом тренутку. Мислим да ако овај ниво можемо да задржимо, задовољавајући је за обе стране. Што се тиче руског тржишта пре свега воћа, поврћа, меса, млека али и осталих производа, ту су настала два проблема. Прво, Србија није имала стратегију да заузме већи простор на тржишту Русије. Смешно је мислити да то могу произвођачи сами. Друго, наши произвођачи су гледали прилику да краткорочно ушићаре уместо да дугорочно заузму позиције па смо тако имали раст цена воћа од 30 до 40 % и раста цена свињетине од 2 на 3 евра по килограму живе ваге 2014.године у односу на 2013.годину. Сада се враћају цене на почетак али у међувремену су друге земље искористиле шансу и пласирале се тамо. Тако да ће сада бити много теже.

  • Да ли српска привреда може да произведе робу за глобализовано руско тржиште?

Наравно да можемо. Потреба за млеком, месом, соковима, храном, лековима, вином, кондиторским производима, намештајем  још има шансу. Да не заборавимо туризам, тај неискоришћени потенцијал. Док се друге земље туку за руске туристе и прилагођавају се њима, ми као да не улажемо много труда у то. А верујем да би много Руса долазило да посети Србију када би на томе више радили.

  • Да ли би руска клијентела као платежна била добра финансијска ињекција за српски туризам?

О томе и говорим. Сигурно да постоје дестинације које би биле интересантне као Златибор, Златар, Копаоник. Па онда Београд, Нови Сад, Вршац и Суботица. Па рецимо Андрићград и Мећавник. Па Рајац и Топола. То Дунава. Све то треба упаковати у понуду од 7-10 дана одмора у некој од бања које су се мало средиле или хотела са добрим спа центрима, као Извор у Аранђеловцу. Ако томе додамо обилазак места где су живели и рођени познати Руси, као рецимо генерал руске царске војске Емануел који је освојио Париз, или академик Никита Толстој, праунук великог Лава Толстоја, који су рођени Вршчани, а има их много и у Београду, Кикинди, Зрењанину, Белој Цркви, Суботици и другим градовима, може да се заинтересује много туриста. Уз пут обилазити српске манастире и винске подруме и ево одличне понуде. Али туризам код нас заиста воде дилетанти и неспособњаковићи.

  • Када би упоредио стање у друштву сада и деведесетих какве би закључке извукли?

Ипак се окреће. Тешко је то упоредити. Санкције и ратови не дају шансу за реалну успоредбу. Шта год да похвалиш у оно време одмах ће неко рећи да смо имали санкције и ратове и да то није тачно. Али је чињеница да смо имали државу, да смо имали фирме које су тешко радиле али су биле наше. А после 2000.године имали смо највеће пљачкаше у историји Србије који су  задужили нас и нашу децу, а они се обогатили. Распродали Србију, дали Црну Гору и трговали са Косовом. Све у свему банда какве у историји били ког народа није било. Жалосно је што су сви на слободи, богати и безбрижни. Знам да ће сада неки скочити на мене али мислим да је последњих пар година почео да се уводи неки ред. И постављају правила, повукла се ручна. Наравно све ће то бити ништа ако не буде бољитка наредних годину до две.

  • Криминална приватизација која се десила за вријеме владавина ДС-а и ДСС-а спада у вјероватно највеће пљачке у новијој историји. Може ли се економија опоравити од тог удара?

Наравно да може. Предуслови који морају да се створе јесу да се тајкуни опорезују, да се натерају да плаћају порезе што сада сви и раде после хапшења Мишковића и да се покрене производња у Азотари, да се РТ Бор стави на ноге. Од ситних ствари да се натерају власници кафића да плаћају порез и пријављују раднике, а не да возе црне аудије на рачун државе. Много рупа и много посла али се надам да ће се увести ред. Колико год тешко било било би још теже да се не уведе ред.

  • Да ли садашњи режим може да изведе опорезовање “ жутих тајкуна “, као и тајкуна из Милошевићеве епохе?

Искрено верујем да може. Да не верујем отишао бих из земље. Али исто тако знам да није реално да сви буду кажњени и да сви одговарају за прошлост. Али њима ће казна бити и ако буду морали да раде поштено у будућности, јер нису навикли и не знају да раде тако. Исто тако ова власт то може да уради јер још није инфицирана тим вирусом. Али то ће се променити како време пролази зато су за Србију преломне наредне две године.

  • Како Вам се чини српска политичка сцена, гдје фактички нема праве опозиције владајућој партији? На предстојећим изборима СРС ће вјероватно прећи цензус, док ове мање националне и десне партије немају шта да траже или можда њихово вријеме тек долази? Ко ће озбиљан, рецимо, гласати за Грађанску иницијативу?

Нико наравно. Мислим да цензус неће прећи нико из опозиције сем радикала ако Војислав буде здрав. Али ту и јесте кључ да се нешто промени. Нико пристојан у овој земљи никад више неће гласати за ДС, њихове сателите и клонове због људи који их воде. И то како на врху тако је још горе  у локалним срединама где су углавном најгори људи из тих средина на водећим положајима. Њихово чланство то прича. Док су они отимали и богатили се њихови гласачи су осиромашили. Док они не нестану, неће се створити нова квалитетна опозиција. А за њу има места и потребе

  • Какве су шансе разних националних покрета са архаичном идеологијом? Чини се да се млади лијепе на ту врсту пропалих политичких теорија али да је то нека врста ријетке политичке флоре и фауне, без озбиљне перспективе и шансе да икада воде државу и друштво, сем у својим малим, скоро секташким круговима.

Млади се лепе али не гласају. Млади су увек као за неки протест док год не морају да нешто и ураде. Али то је тако. Њихова прича је празна, театрална и не значи ништа. Огадили су људима националну идеју и добро је што ће нестати. Исто као и малопре што сам рекао-морају да нестану да се појаве нови људи.

  • Мислите ли да такве организације имају неки економски план или се читав програм врти око превазиђених идеолошких лектира?

Немају они никакав план по моме мишљењу. То се види и по томе што се одмах поделе чим дођу до мало новца или утицаја. Лоше ми је када уопште мислим и говорим о њима па бих да прескочим да не губимо време на пропале националисте. Због ових сада је национална идеја у Србији на самом дну и људи беже од ње.

  • Чини се и да је тзв.грађанска идеологија такође доживјела неку врсту пораза јер су се странке које су се њоме поносиле распале, подијелиле и постале мање популарне. Чини се да је одавно прошло вријеме подјеле на класичне лијеве и класичне десне партије. Тачније, народу су досадили једни и други јер нико од тих политичких групација није испунио ни 5% предизборних обећања.

Тачно. Од њих нема шта да се очекује само да се надамо да ће отићи са сцене па да се појаве неки нови пристојни и поштенији људи.

  • Гдје видите такве пристојне, поштене, компетентне и непоткупљиве прваке?

Нигде. У томе и јесте трик. Они не желе да буду виђени док се не рашчисти ситуација. Очигледно да нису за власт јер би били ту као што неки и јесу. Ако садашњи нестану -појавиће се.

  • Пошто сте скоро боравили у Русији и годинама сте у контакту са руским политичким круговима, како Вам дјелује ситуација у Донбасу? Да ли би предсједник Путин требао одлучније дјеловати против режима у Кијеву?

Ситуација је стабилна. Никаква одлучнија реакција не би била добра. Руска дипломатија је дала резултат и сачувала Донбас тако што није направила ниједан исхитрен и сувишан потез. Донбас се може сам одбранити и не треба кршити међународно право него натерати хунту у Кијеву да то ради. Тако ће се изборити аутономија слична као Република Српска што је има. Али пут је дуг и очекујем офанзиву хунте у току новембра или мало раније. Када она пропадне доћи ће до решења.

  • Да ли инсистирање на аутономији а не потпуно одцјепљење и припајање Русији на дуже стазе купује вријеме кијевском режиму прије него што изведе војно –полицијску акцију као што је била Олуја 1995.године?

Не. Иза леђа Донбаса је моћна Русија. И то је немогуће да се догоди после потписивања споразума у Минску.

  • Да, али зар није исувише близу граница са НАТО пактом? Многи сматрају да је Русија исувише дефанзивна по питању америчке експанзије на Исток?

Украјина никада неће бити у НАТО пакту. Власт која то хоће ће врло брзо бити скинута јер ће народ тешко живети. И Русија то неће никада дозволити. На овај или онај начин.

  • Али Украјина није једина земља у окружењу која је у НАТО орбити и гдје је присутна западна алијанса. Да ли је реално очекивати припајање Украјине и Бјелорусије некој врсти нове руске државе у старим границама?

Не. Мислим да до тога неће доћи у скорије време. Када се почну дешавати неке промене у Белорусији можда ће то питање доћи на ред. Али то се неће скоро десити, нити мислим да је то потребно.

  • Какви су утисци које носите након посјете Русији ове године? Имају ли Срби разлога за оптимизам или ћемо остати заточеници евроатлантских интеграција?

То је компликовано питање, а још тежи би био добар одговор. Рецимо овако: ЕУ је чињеница коју ми не можемо да избегнемо док је оваква геополитичка ситуација. Ако се она промени и ми ћемо добити избор. Ми само требамо да издржимо да будемо што мање оштећени у променама које следе у свету. Не требамо ми да мењамо свет нити имамо снаге за то. Добри, тј. најбољи, односи са Русијом и пут ка ЕУ у коју се ја лично надам да нећемо никад ући је добар правац. Ако се Русија избори, а верујем да хоће, онда се шансе и прилике мењају. У Русији се осећају санкције али врло мало, и народ је прилично на линији јер зна да би попуштање Западу довело до нових притисака и то је тако и у Москви, и у Тули, и у Нижњем Новгороду, и у Ростову на Дону, где сам био и разговарао са људима по Русији. Наравно да има и оних који се не слажу али то је зарад личних интереса. Они не мисле на своју отаџбину. Али ми то знамо. Имали смо и ми те који су шетали под страним заставама и после дошли на власт. Код нас је муљ испливао али сам уверен  да у Русији неће.

  • Да ли ће BRICS у наредним деценијама постати контра-баланс ЕУ и САД, тј. Западу и Северу Европе и њиховим колонијалним испоставама?

Када бих то знао био бих видовит. Чињеница је да је потребан ради баланса али исто тако је чињеница да САД неће тек тако допустити да се то створи. Механизми су покренути. Проблеми на берзама, избеглице, ратови на путу свиле од Пекинга према Европи, саботирање Јужног па сада изгледа и Турског ток,а показују да све то неће проћи мирно. Искрено страхујем за будућност овог света јер господари рата преко океана  све  ће учинити и све нас жртвовати да би и даље могли да штампају доларе.

  • Малезија је после Свјетске економске кризе одлучила да прекине сарадњу са ММФ-ом а купили су и руске војне авионе новије генерације. Чини се да та алијанса постаје озбиљан геополитички фактор у свијету.

Управо сам то и рекао. Да не постаје озбиљан фактор не би се Американци узбуђивали. Говорим само о последицама које ће САД да изазивају да би то спречили. Да ли ће остатак света имати снаге да то издржи и победи, видећемо. Србија треба колико год је могуће да се држи по страни.

  • Да ли сматрате да је економски развој кључ српског националног и политичког опоравка и које мјере би требали предузети да би почели да успјешно функционишемо на том плану?

Да. Рекао сам већ раније али да поновим. Прво, опорезовати тајкуне и одузети нелегално стечену имовину онима који немају порекло. Дати им шансу да инвестирају у неразвијене делове и тамо потроше новац. Друго, опорезовати и довести у ред кафиће, спортске клубове, естраду. Треће, уложити државни новац у откуп полопривредних производа и извозити у Русију. Четврто, улагати у спорт помоћу којег ћемо поправити имиџ Србије. Али видите и ту имамо умоболнике којима сметају Новак и Ана, кошаркаши, фудбалери, ватерполисти, атлетичари, одбојкаши…Пето,  да уложимо у енергетику у нове хидроцентрале на Дрини, у нове термоелетране. Шесто, да подигнемо српски туризам као што сам раније причао. И седмо, да средимо путеве и коридоре јер без тога нема привреде и економије. Ако од мог места које је  80 километара удаљено  од Београда потребно 70 минута а у Словенији од места толико удаљеног од Љубљане 35 минута, немамо шта да очекујемо.

Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*