Љубодраг Дуци Симоновић

ИНТЕРВЈУ: Где год се људи боре против капитализма а за хумани свет – то је НАША БОРБА

Иако деценијама под цензуром те спријечен да наступа на званичним медијима, Љубодраг Дуци Симоновић представља вјеродостојни примјер истрајног и поштеног борца за вриједности хуманизма и еманципације. У савременом добу гдје се медијски простор систематски додјељује идиотима, пропалим забављачима, полусвијету и дебилима свих профила, веома је мало људи који плијене својом појавом. Суштина медија би требала да буде еманципаторска, едукативна и прогресивна, а она је насупрот поробљивачка, заглупљујућа и ретроградна. Умјесто да су новине, радио и телевизија полигон гдје ће се укрстити различите идеје, различити интелектуалци и њихови концепти за унапређење свијета, свједоци смо да је медијски простор у читавом свијету загађен најнижим слојем циркузаната којима се додјељује неограничено вријеме да у најударнијим терминима трују необразовањем и примитивизмом.

О Љубодрагу Симоновићу све је речено као о врхунском спортисти, кошаркашу и репрезентативцу. У вријеме снимања филма о освајању златне медаље у Љубљани нико се није сјетио да га контактира, иако је био један од најбољих играча те генерације. Међутим, то је и било за очекивати јер се никада није уклапао у фото-робот врхунског спортисте-климача главом, чији је примарни циљ да забави масе како би им скренуо пажњу са правих друштвених и егзистенцијалних проблема.

Свака власт у савременом свијету користи корумпиране јавне личности како би сузбила независне, образоване и елоквентне људе. Праве се да они уопште не постоје док се истовремено указује максимална пажња онима који су спремни да продају своја увјерења (ако су их икада имали).

Није било потребе питати Дуција о темама које су више пута објављиване било кроз његове текстове и књиге, било у ријетким наступима на радију и телевизији. Дуцијева интелектуална улога је неупоредиво важнија од његових спортских достигнућа од којих многа још увијек нису надмашена на кошаркашком терену. Интелектуалци попут Симоновића увијек имају шта да кажу у вези савремених свјетских проблема и поремећених међуљудских односа. Дужност људи који раде у медијима је да свакодневно обезбиједе простор за ову врсту наступа како би се квалитетне мисли подијелиле са што већим бројем људи из читавог свијета.

Свједоци смо да деценијама уназад свака власт у региону користи врхунски спорт као оруђе затупљивања народа у бившој Југославији. Оно што је започела титоистичка власт са успјехом настављају режими који су је наслиједили. Како који тим освоји неку медаљу, како неки индивидуални спортиста одскочи, тако се од тог резултата направи вишедневни циркус чији је циљ лоботомизовање маса. Може се рећи да је Србија (а и бивша Југославија) успјешно пресликала овај глобални тренд. Што је нека држава сиромашнија, што је народ обесправљенији и бесперспективнији – то се успјеси спортиста више истичу у први план.

За www.princip.me
Разговарао: Стефан Бранисављевић
  • Како бисте упоредили хистерију око врхунског спорта која је владала у доба Вашег активног бављења кошарком са овим што имамо од половине деведесетих година прошлог века?

Пре свега, није у „титоистичко” време започела политичка манипулација спортом ради држања „радних маса” у покорности. То је било присутно и у Краљевини Југославији, тачније, од када је спорт потиснуо телесне облике вежбања који су се заснивали на народној традицији, као и „соколски покрет” који је имао пан-словенски карактер и био усмерен против пан-германизма који се појавио у облику Јановог Turnbewugunga, који је имао империјалистички карактер. Још је Краљевина Србија, 1910.године, постала члан Међународног олимпијског комитета.

Треба имати у виду да је спорт као институција настао у Енглеској у другој половини 19.века када су се радници изборили за осмочасовно радно време. Тада је створен стадион и енглески капиталисти нису крили да је спорт „средство за колонизацију доколице радника”, што значи средство за њихово деполитизовање. Поред тога, енглески колонијалисти користили су спорт као средство за „цивилизовање дивљака”, што значи за уништавање културних традиција колонијализованих народа и тиме њиховог слободарског достојанства. Званично „отац” модерног олимпизма француски барон Пјер де Кубертен није крио да је спорт  „ефикасно средство у колонизацији”, истичући британску империју као узор који треба да следе француски колонизатори.

Оно што је од прворазредног значаја за разумевање идеологије рекордоманије је да је она непосредно отелотворење прогресистичког духа капитализма који је изражен у олимпијској максими citius, altius, forties. Ради се о на капиталистички начин мутираном социјалном дарвинизму који у спорту добија спектакуларни појавни облик: победа постизањем већег резултата, с тим што је рекорд тржишна мера резултата. Другим речима, спорт је идеологија капитализма у чистом смислу. То је најважнији разлог што је спортивизација света најважнији облик капиталистичког овладавања светом. Европске империјалистичке државе успеле су путем спорта да постигну што Католичкој цркви, као водећој духовној сили Запада, није пошло за руком: да изврше духовно колонизовање света. Олимпизам је прва и најважнија „мондијалистичка” идеологија и као таква владајућа (квази) религија савременог света.

У „титоистичкој” Југославији спорт је имао прворазредан значај као средство за стварање „социјалистичких грађана”. То је, пре свега, значило да се путем спортских резултата доказивала „прогресивна снага” владајућег поретка. Поред тога, репрезентативни спорт био је средство за стварање интегративног „југословенског духа” – будући да је Југославија била вишенационална заједница и да је националистичка хистерија у Другом светском рату, подстакнута пре свеге од стране нацистичке Немачке, довела до стравичних злочина.

Већ после сепаратистичког „масовног -покрета” у Хрватској, са почетка седамдесетих година, „врхунски спорт” постао је средство за стварање  „Потемкинових села”, што значи да је средство власти за стварање илузије да је Југославија и даље стабилна мултинационална заједница. Другим речима, спорт је постао средство за прикривање узрока који су довели до распада Југославије.

Продором капиталистичких односа у виду тржишне привреде, средином шездесетих година, дошло је до комерцијализовања и професионализовања спорта. Спортисти постају трчећи рекламни панои, а спорт show-business и као такав најјефтинија забава за „радне масе”. Настаје класично капиталистичко класно друштво, долази до све већег социјалног раслојавања и спорт почиње да функционише по Јувеналовој максими panem et circences. Све мање новца улаже се у образовање младих, а све веће суме улажу се у професионални спорт. Спортски show-business постаје најважнија духовна дрога за раднике и младе незапослене људе и као такав је најважније политичко средство капиталиста за држање обесправљених у покорности. Стадиони и спортске хале постају савремени концетрациони логори у којима се уништава критичко-мењалачка свест младих и они се претварају у савремене хорде варвара. Овде треба рећи: патриотизам без културне свести је варваризам.

  • Да ли идеолошки свесни појединци и групе могу да створе паралелни систем који ће бити што мање повезан са постојећим лихварским поретком?

Полазећи од Марксовог става да је идеологија искривљени поглед на свет, не бих рекао идеолошки, већ идејно свесни људи. Оно што је најважније, капитализам је постао тоталитарни поредак деструкције и стога је критика капитализма која инсистира на пљачкашкој природи капитализма превазиђена. Проблеми се више не налазе у сфери морала и слободе, већ у сфери егзистенције. Борба за слободу и друштвену правду имају смисла једино уколико су, истовремено, борба за очување живота на Земљи. У  „потрошачкој” фази развоја капитализам је превазишао Марксову критику капитализма. Она је нужан, али не и довољан услов за развој савремене критике капитализма.

  • Како гледате на тзв. Арапско пролеће и насилне смене власти, као и распиривање међурелигијских сукоба који умногоме подсећају на ратове на Балкану?

„Арапско пролеће“ је појава која има светски значај. То не значи да су интелектуалци са Запада ти који треба Арапима да држе предавање о томе шта је „арапско пролеће“. Мене пре свега занима мишљење арапских интелектуалаца о „арапском пролећу“. То мишљење је најмеродавније да бих формирао своје ставове, а не мишљење Чомског и других Западних интелектуалаца који чак и када су добронамерни полазе од предрасуда које су последица колонијалне идеологије у којој су стасали као интелектуалци.

Пратећи развој догађаја у арапском свету са ове дистанце, оно што се намеће као закључак је да владајући капиталистички центри моћи са Запада настоје да униште све облике политичког организовања Арапа који пружају могућност стабилног развоја арапског света. Западу је стало да изазове сталне сукобе између Арапа и на тај начин створи хаос који ће их уништити. Ради се о „контролисаном“  хаосу који има геноцидну природу.

Што се тиче религије, она је увек коришћена као средство за фанатозовање људи, али и као параван иза којег се крију економски и политички интереси одређених група моћи које делују из сенке.

Верујем да ће Арапи препознати праве непријатеље и да ће се ујединити у борби против њих-за опстанак арапског света и за слободу Арапа од нових колонијалних господара који настоје да их униште.

  • Како коментаришете ујдурму око избора председника ФИФЕ, корупционашких скандала унутар те организације, Блатера и његових против –кандидата? Да ли је Блатер мање зло од Платинија који се сада помиње као најозбиљнији кандидат за ту фотељу?

Ујдурма око избора председника ФИФЕ и корупционашки скандали стални су састојак историје ФИФЕ, као и Међународног олимпијског комитета и других „међународних“ спортских асоцијација. У суштини, све су то организације које „послују“ по мафијашким принципима и које никоме не одговарају. Готово да нико не помиње да је Блатера у редове ФИФЕ довео Жоао Авеланж-који је преко 30 година био неприкосновени господар светског фудбала.

Авеланж је стекао богатство као један од највећих продаваца америчког оружја војним хунтама у Јужној Америци. Он је био „анђео чувар“ фашистичких диктатура Пиночеа и Виделе. Ради задобијања „мирољубивог“ имиџа, војне диктатуре у Чилеу и Аргентини добиле су могућност да организују јуниорско и сениорско првенство света у фудбалу. Авеланж је одиграо главну улогу у томе-уз свесрдну помоћ Запада, поготово САД.

Рушење Блатера нема везе са корупцијом, већ се ради о настојању САД да спречи да се фудбалско првенство света организује у Русији. Сви говоре да „спорт нема везе са политиком“, а увек изнова се показује да је спорт прворазредно политичко средство и то у међународним размерама.

Евентуално довођење Платинија треба схватити у контексту борбе светских капиталистичких група за доминацију над ФИФА.  Исто је када се ради о сменама на челу МОК-а, као и других „међународних“ спортских асоцијација. У коначном, ради се о борби за контролу светског спорта који је постао огроман извор зараде и један од најважнијих механизама са којим се обезбеђује престиж у свету и обезбеђује контрола све сиромашније радничке популације.

  • Одакле кренути ка промени постојећег капиталистичког система јер је очигледно да он уништава све око себе – људе, флору и фауну те да на крају сам себи постаје циљ?

Одговор је увек исти: политичко организовање и политичка борба потлачених радних људи и потлачених народа. Она данас мора да има изразито међународни карактер јер је капитализам постао глобални поредак деструкције, што значи да једино борба уједињеног човечанства може да доведе до уништења капитализма и стварања поретка који ће имати рационалнији однос према природи и где ће духовно богатство, а то значи развој културног бића човека и на тој основи развој међуљудских односа, бити мера људског богатства.

Нема више „центра“ и „периферије“ у борби против капитализма. Сваки део планете где се води борба против капитализма представља савремени центар „светске револуције“. Где год се људи боре против капитализма а за хумани свет – то је НАША БОРБА!

Борба Арапа против америчког империјализма и израелског фашизма је истовремено борба свих слободоумних људи против империјализма и фашизма.

  • На који начин се економски може ојачати опозиција и где је излаз из постојећег ћорсокака?

Највећи квалитет опозиције није новац, већ бројност и политичка воља да се уништи капитализам и створи нови свет. Све драматичнији егзистенцијални проблеми са којима се сучељава све већи број људи покренуће вал промена који ће уништити постојеће центре моћи који претварају свет у капиталистички крематоријум. У Европи се ствара пред-револуционарно стање из којег може да проистекне „нови“ фашизам , али и нова цивилизација која ће бити реализација еманципаторских потенцијала грађанског друштва.

  • Шта мислите о геополитичком блоку Бразил-Јужна Африка-Индија-Кина-Русија? Да ли поново улазимо у мултиполарни свет и да ли се назире крај америчкој хегемонији?

Успостављање новог блока на челу са Русијом и Кином има изванредан значај пре свега за „мале народе“ који су били препуштени на милост и немилост „новом светском поретку“ чију кичму представљају САД. Међутим, прерасподела светске моћи неће сама по себи решити најважније егзистенцијалне проблеме са којима се човечанство све драматичније сучељава. Супротстављање геноцидном и екоцидном тероризму Запада може да буде успешно једино уколико је оно усмерено на укидање „потрошачког друштва“, а то значи на укидање капитализма.

Не више производња за профит, већ производња за задовољавање истинских људских потреба која ће се заснивати на саживоту са природом-представља егзистенцијални императив који мора да буде поштован да би човечанство опстало.

Борба за животворни хуманизам треба да постане идеја-водиља савременог светског анти-капиталистичког покрета.

Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*