Горан Радосављевић – Гури је бивши генерал српске полиције и један од првих командира српске специјалне полиције - Жандармерије

ИНТЕРВЈУ: Ђинђић је убијен када је рекао да ће ујединити РС и Србију ако нам отму Косово!

Добио сам попречно наређење из врха Министарства унутрашњих послова да бацим сузавац на народ 5.октобра. Међутим, ја сам то одбио да урадим. Био сам тада у хеликоптеру, летео сам, са мном је био пуковник Зоран Симовић Тутинац, човек је жив па може да потврди.

Разговарао: Бранко Миљуш
  • Суочавамо се са разним изазовима, мигранти, претње Зукорлићу, појачано присуство страних служби…Колико је Србија као држава безбедна и колико су грађани сигурни данас?

– Ја мислим да су и држава и грађани тренутно сигурни, међутим, увек постоји претња, поготову у светлу ових тенденција да уђемо у Европску унију. Велики број миграната пролази кроз нашу земљу, знамо и сами из извештаја безбедносних служби да међу њима има и терориста, којима је примарни циљ дестабилизација јачих држава него што смо ми. Држава као што су Немачка, Француска јер се ту подигне већа прашина.

Да направе неки терористички акт у Србији, то била би вест дан, два. Али ако се то направи у Француској, као што је направљено, ако се направи то у Немачкој, онда има другу димензију, тако да су они много више у овом тренутку у опасности него што смо ми. Али не треба занемарити и могућност да се нешто деси и код нас, зато наше службе у које ја имам поверења треба да буду спремне у сваком моменту да одговоре на такве изазове.

  • Споменули сте улазак у Европску унију, колико ће заправо то повећати безбедносне ризике, а колико ће нам помоћи у том смислу?

– У сваком случају улазимо у систем где је могућа бржа и лакша размена информација. Србија као прве транзитне земље, не рачунам земље Европске уније, у том контексту ће имати значајну улогу и наше информације ће лакше долазити до других, а и наше службе ће имати бољи приступ информацијама осталих у ланцу.

  • И у складу с тим, да ли су те информације данас заправо кључ у том рату против терориста?

– Наравно, у рату против тероризма када дође до оружја, то је задњи степеник и онда је касно. Безбедносне службе су те које прве морају да дођу до информација, да се на деси терористички напад, ако се он деси, онда је касно, онда су изгубљени животи, направљена је материјална штета. То је после реакција, то више нема везе са службама које треба претходно да ураде и спрече такве акте, у првом реду мислим ту на БИА, на војно обавештајне службе, а тек касније на полицију.

Горан Радосављевић – Гури је бивши генерал српске полиције и један од првих командира српске специјалне полиције - Жандармерије
Горан Радосављевић – Гури је бивши генерал српске полиције и један од првих командира српске специјалне полиције – Жандармерије
  • Ајде сад да се мало вратимо у прошлост. Ви сте били кључни човек у операцији “Рачак”. Након свих тих дешавања из којих је проистекло и бомбардовање, ви сте добили одликовање у штабу НАТО, а за саму акцију је речено да је била урађена по највишим професионалним стандардима. Како то коментаришете?

– Ја сам о томе причао првог дана после акције у Рачку и ја сам знао да је акција потпуно чиста, а знале су и све друге безбедносне службе, мислим и на НАТО службе, ФБИ, на све остале службе у свету. Међутим, то је ствар политике. Политичка одлука је била да се Србија бомбардује из нама знаних разлога, политичких разлога, и тражен је повод. Та акција је била најављена, Вокерови људи су је посматрали од првог до ппоследњег момента и било је јасно да је све чисто.

Међутим, требао је повод. Нико не може да ме убеди и да ми докаже да је нормално да се јединица која је остала да обезбеђује лице места да бисмо увиђај који је прекинут због мрака и напада терориста наставили сутра извуче у току ноћи, без опаљеног метка и да Вокер с екипом ујутру дође. Све ми се чини да је то била ствар политичког договора. Између кога, не бих могао тачно да кажем, али ми све на то личи.

Пре 5.октобра Легија, покојни Бошко Буха, ја и још неки официри из министарства договорили смо се да нећемо да испоштујемо наређења која су у супротности са законом. Не можемо да пуцамо у аутобусе “зољама” да бисмо зауставили људе да дођу у Београд, не можемо да пуцамо у голорук народ.

  • Касније су неки за вас говорили након те награде да сте ви амерички човек. Како ви то данас коментаришете?

– Код нас се олако лепе етикете. Нажалост. Међутим, ја никада нисам био ничији човек, једноставно био сам професионалац. О томе какав сам био, други ће да суде, али ја не могу да одбијем ако ме премијер или председник државе, ако генерални секретар НАТО одлуче да ја треба да идем на неки састанак, не могу ја да кажем да нећу да идем на тај састанак јер је то у склопу мојих службених овлашћења, послова. Нажалост, етикете се лепе и унутар саме државе, био је Ђинђићев човек, био је Коштуничин човек, био је овога човек, онога човек. Једноставно, сваки командант има министра и има политику изнад себе.

Политичари се мењају, команданти би требало да остану ако су прави професионалци и ако су чисти, не да буду смењени из неких политичких разлога и онда би на тај начин служба сама добила јер у моје обучавање, у мој живот су уложене неке паре. Не мислим у мој лично, у сваког човека који се бави овим послом. И ако се ви тог човека одрекнете, сутра треба да школујете неког другог, трећег, четвртог, петог. Немате тај континуитет. Нажалост, код нас се често политика уплиће у државне институције, то и доводи до тога да стагнирамо у многим сегментима.

  • Кад сте то споменули, логичан наставак нашег разговора је везан за 5. октобар. Ви сте тада одбили да баците сузавац, ко је дао наређење, прича се да је Улемек био с вама. Шта је права истина од тога?

– Права истина је да сам ја добио попречно наређење из врха Министарства унутрашњих послова. Међутим, ја сам то одбио да урадим, ја сам био у хеликоптеру, летео сам, није био Легија са мном. Са мном је био пуковник Зоран Симовић Тутинац. Нас двојица смо били у хеликоптеру, ја сам га повео да будемо заједно, да имам некога уз себе, да не може нико да ми каже то је тачно или није тачно. Њега могу да поменем зато што је човек жив и здрав, хвала богу. Једноставно, да смо ми испоштовали то наређење, ту би било крви до колена.

Горан Радосављевић – Гури је бивши генерал српске полиције и један од првих командира српске специјалне полиције - Жандармерије
Горан Радосављевић – Гури је бивши генерал српске полиције и један од првих командира српске специјалне полиције – Жандармерије
  • О чему човек размишља кад добије наређење да баци сузавац на свој народ?

– Претходно овом догађају је био договор између Легије, покојног Бошка Бухе, мене и још неких официра из министарства да нећемо да испоштујемо наређења која су у супротности са законом. Не можемо да пуцамо у аутобусе “зољама” да бисмо зауставили људе да дођу у Београд, не можемо да пуцамо у голорук народ, нећемо то да урадимо по цену шта год било с нама.

Ми смо знали да нама људи верују, да су то професионалци, да неће урадити ништа што је погрешно. Једино чега смо се плашили да неко не почне да пуца на нас од цивила јер онда би полицајац морао да брани свој живот и животе других људи, што по закону има право и онда би се отворила Пандорина кутија и онда би било крви до колена, мртвих по улицама.

Из тог разлога смо имали контакте с неким од тадашњих опозиционих лидера, где смо их упозорили да не употребљавају силу против полиције јер ако употребе силу против нас, морамо да се бранимо. Ми смо пробали да опструишемо та наређења која нису била у складу са законом, и то смо испоштовали и, хвала богу, мислим да нас је и бог погледао у том моменту, није дошло до крвопролића.

  • Када кажете да је било контаката са опозиционим лидерима, мислите ли на представнике ДОС-а и да ли је кључ чувени разговор односно договор на релацији Ђинђић-Улемек?

– Да, то је био кључни договор, договор између њих двојице. Ја, рецимо, нисам познавао никога од тадашњих опозиционих лидера, нисам их лично познавао, знао сам их са телевизије.

  • Касније су се многи китили тим перјем 5. октобра. Ко су заправо прави, а ко лажни хероји 5. октобра кад бисте ви сада с ове историјске раздаљине требало да кажете?

– Прави херој је народ, који се скупио у довољном броју и направио критичну масу против које не може да се интервенише на законит начин. Било шта да смо предузели, било би незаконито.

  • Поднели сте оставку 6. октобра. Повукли сте је након разговора са Зораном Ђинђићем. Шта је био ваш мотив и да поднесете и да повучете оставку?

– Мој мотив је био све то што се дешавало у том тренутку, говорим у глобалном смислу, на политичкој сцени. И свега што је остало иза мене и ратова, и тог 5. октобра и опречних наређења. То је био мој основни мотив, међутим, после разговора са Зораном Ђинђићем код мене у стану, предомислио сам се јер је успео да ме убеди да треба да останем, не ја, него и сви остали људи који нису имали кривична дела иза себе да једноставно помогнемо да ова држава настави у правом смеру да функционише, да се не затворе институције, да не дође до колапса институција.

  • У тој ноћи 5. на 6. октобар, да ли сте имали нека сазнања да у протестима учествује “сурчински клан”, “земунски клан” и да они узимају оружје из станице полиције у Мајке Јевросиме?

– Ја лично нисам имао никаквих сазнања. Опет се сад враћамо на почетак оне приче о мигрантима, то је требало службе да одраде и да кажу. Међутим, једноставно и сами читаоци знају да су у том моменту постојали и Социјалистичка партија и ЈУЛ, да су били конфронтирани, да су Јавна и Државна безбедност, које су се тада тако звале у оквиру МУП-а, биле малтене на различитим странама због политичког убеђења.

И то је све накнадно до нас дошло јер једноставно нико није очекивао, ми нисмо имали довољно података да ће се тога дана толико људи скупити у Београду. Али то је пропуст служби које је требало да брину о томе, ми смо се нашли, говорим о полицији, униформисаној полицији, нашли смо се у необраном грожђу, да ми сами морамо да одлучимо шта да радимо и како да радимо.

  • И данас мислите да сте урадили праву ствар?

– Да, мислим и данас да је права ствар јер једноставно све другачије би било погубно и по народ и по све нас који смо тада носили униформу.

  • Након свега тога, ви постајете командант Жандармерије, како је дошло до тога?

– Не одмах. Значи, када су смењени генерали Властимир Ђорђевић и Обрад Стевановић, мене постављају за команданта посебних јединица полиције које су у том моменту постојале. Те посебне јединице полиције су биле направљене по норвешком систему, по принципу окупљања, и бројале су негде око 7.500 људи.

Међутим, без праве обуке, без праве опреме. Ја сам онда у разговору са Зораном Ђинђићем, са премијером, са министром Душаном Михајловићем предложио да формирамо једну специјалну јединицу која неће бити по принципу окупљања него професионалну јединицу која ће бити обучена и за руковање минско-експлозивним средствима, тешким наоружањем и свим осталим средствима које смо ми у том моменту поседовали јер пре тога то није могао да буде случај због тог система како су формиране.

Формирањем те јединице, коју су они одобрили без речи, долазимо до ситуације да су припадници те јединице могли да буду обучавани на прави начин јер полицајац у Каменици је школован да буде полицајац, није имао додира с бомбама, минско-експлозивним средствима, са бестрзајним топовима, са свим осталим средствима која таква јединица треба да поседује, они су школовани за друге послове, школовани су за јавни ред и мир, за оно што ради полиција, саобраћај, и сад једном саобраћајцу треба да дате аутоматску пушку, бомбе и сад да наиђе на мину, он не зна шта је, не зна како да препозна.

Из тог разлога сам ја желео да имамо једну професионалну јединицу коју смо успели да формирамо и у договору с Душаном Михајловићем и с генералом Сретеном Лукићем, који је био начелник ресора Јавне безбедности. Водили смо рачуна и о традицији јер је наша држава имала Жандармерију, јер је Жандармерија по вокацији била једина наоружана полицији, тако да смо дали име Жандармерија, а то име и данас је и на истоку и на западу.

Горан Радосављевић – Гури је бивши генерал српске полиције и један од првих командира српске специјалне полиције - Жандармерије
Горан Радосављевић – Гури је бивши генерал српске полиције и један од првих командира српске специјалне полиције – Жандармерије
  • Француска жандармерија је најчувенија.

– Француска, па Бугарска, па Румунска, па Израелци имају Жандармерију…

  • У том периоду убијен је и Бошко Буха, различите приче се о томе причају?

– За Бошка Буху могу само да кажем најбоље речи, био је прави професионалац, честит, поштен, међутим, тадашњи неки кланови који су постојали у нашој држави, мислим на криминалне кланове, покушали су да дестабилизују државу и, по момм мишљењу, Бошко Буха је био најлакша мета у том моменту. Значи, убијен је полицијски генерал да се покаже да је полиција слаба, да је држава слаба, после тога је убијен премијер.

  • Који клан?

– Ја не могу да тврдим који јер немам такве информације.

  • Постојала је и та прича да су и на вас покушали атентат? Је л’ то тачно?

– Тачно је, покушан је атентат двапут. Први пут на ауто-путу код Змаја. Наравно, ја сам знао шта се дешава, имао сам добро обезбеђење и када су видели да се не шалимо, одустали су. И то су били криминалци.

  • Након тога је убијен премијер Ђинђић. Ко је заправо убио Ђинђића, каква је позадина тог убиства.

– Одређена лица су осуђена за убиство премијера и ја то нећу да коментаришем. Али је јасно да Зоран Ђинђић није убијен случајно. Зоран Ђинђић је изговорио једну чувену реченицу: “Ако нам отмете Косово, Република Српска ће да се припоји Србији.”

  • Многи заборављају да се први покушај атентата код тадашње хале “Лимес” на Зорана Ђинђића десио када је он ишао у Бањалуку да отвори прву инвестицију Србије у Републици Српској.

– Тако је, тада је био повређен, на штакама је био јер је повредио ногу на Копаонику, тада је покушан први атентат и није успео и, нажалост, у другом покушају су успели да га убију и ту мислим да су пропусти безбедносне службе.

  • А да ли је тачно да сте ви лично спречили један атентат на Копаонику. Спомињу се “зоље”, да је ту у близини био и Звездан Јовановић.

– О томе постоје разне приче. Да ли сам спречио или нисам, ја не знам. Међутим, у том моменту сам се задесио на Копаонику с породицом где је био и Зоран Ђинђић с породицом и још неки наши заједнички пријатељи, али тада је цела јединица за специјалне операције била такође на Копаонику на скијању.

Ја не могу да тврдим да је тада постојао план да се он убије на Копаонику, ми смо се дружили приватно и у кафани и тако даље, тако да нисам сигуран да ли је постојао план. Међутим, из свега осталог што је после уследило произилази да је фактички постојао план.

  • Иза тога почиње акција “Сабља”. Ви сте на известан начин херој те акције, добили сте унапређење.

– Да, не само ја, и Бора Бањац и сви остали људи који су више учествовали у акцији “Сабља”. Акцију “Сабља” је водила Криминалистичка полиција јер то је превасходно и њихов део посла. Ми смо као Жандармерија давали асистенције јер су постојали наоружани кланови где Криминалистичка полиција није могла тек тако да уђе без наше подршке и, наравно, чување и брањење свих институција, републичких и државних институција.

  • У дану убиства све је изгледало доста хаотично, неки чланови Владе су деловали уплашено.

– Па јесте, то је разумљиво, ко не би био у држави забринут ако су убили првог човека, ако су убили премијера. Значи то су људи који нису ратници, они су политичари, они многе ствари нису разумели до тог момента. Тог момента су били свесни неких ствари, да нешто не ваља ако се десило да премијер једне државе буде убијен.

Значи да би могао да буде убијен и било ко други на сличан начин. Међутим, захваљујући организацији нашој унутрашњој, успели смо брзо да успоставимо контролу над институцијама, било је тада приведено много људи, многе криминалне групе су бивале похапшене.

  • Како је реаговао, рецимо, тадашњи министар унутрашњих послова Душан Михајловић?

– Душан Михајловић је био човек из службе и он је одлично разумео службу. Захваљујући његовом мирном темпераменту, успео је да унесе мир међу све остале нас који смо радили у тој акцији “Сабља” и једноставно Душан Михајловић је имао много поверења у нас, као и тадашња влада, да ћемо ми успети да се изборимо с тим стварима.

И захвљујући том тиму, ту не можете да издвојите ниједног човека, ниједан човек ту не може да се издвоји, појединац је ту небитан. Да није било рада и сарадње у том моменту и Војне службе и Државне службе безбедности и Јавне безбедности и Криминалистичке полиције, не би било успеха.

  • Ви сте обезбеђивали логистику и када се ушло у Шилерову, шта је с тим видео-касетама, шта има на њима?

– О томе не могу да сведочим јер ја тај посао нисам радио, ја сам био командант специјалне јединице. Ја немам довољно информација, нити сам тада имао, нити данас имам о томе шта је ту могло да буде. Прво је радила Управа криминалистичке полиције и друге државне институције, једноставно ми смо били ти који смо давали фактички асистенцију. Омогућавали им да раде свој посао.

  • Да ли мислите да су они добро урадили свој посао?

– Мислим да да.

Генерал Мирков је добио наређење од Јочића да ме позове на информативни разговор и да ми постави четири питања: 1. Да ли сам вођа терористичке организације која хоће да убије Коштуницу и изврши државни удар? 2. Да ли се насилним оружаним путем враћам за команданта Жандармерије? 3. Какав је мој однос с официрима из америчке амбасаде? 4. Какав је мој однос са генералом Обрадовићем? Кад сам та питања видео, мислио сам да је нека скривена камера или тако нешто.

  • Након извештаја у коме сте описали могућност напада на америчку амбасаду, на хрватску амбасаду, на џамију…министар Јочић вас је сменио, па је онда на брзину и опозвао одлуку. Шта се заправо ту дешавало?

– То је био моменат када је Јочић постављен за министра унутрашњих послова, а Раде Булатовић за шефа Државне безбедности и они су фактички тек примили дужност и почели да раде. Ми смо као Жандармерија, наше одељење за обавештајни рад је прикупило податке где смо ми написали извештај шта ће да се деси у наредним данима.

Значи, од Београда, Србије, Ниша до Косова. И ја сам тај извештај проследио. Међутим, да ли због тога што они нису још ушли у суштину проблематике, да ли због тога што су били ново постављени или из неког трећег разлога који је мени непознат једноставно нису, да тако кажем, довољно обратили пажње на тај извештај и све је кулминирало, десио се напад и паљење америчке амбасаде и још неких. Опет кажем, то је закаснела акција. Опет су службе безбедности морале да имају информације шта ће да се деси и како ће да се деси, да на то неко више обрати пажњу.

  • Тадашњи генерал Мирков је касније оптуживао…

– Не, то је извучено из контекста. Генерал Мирков мене није оптужио ниједног момента. Једноставно, да се сад вратимо на пређашње питање, министар Јочић је сменио нас неколико официра, међу њима сам био и ја, који сам био смењен фактички пре 17. марта, када се све то дешавало, и ја сам у својој канцеларији чекао да ми дође замена. Јочић ме звао тог дана негде око 13 или 14 часова, кад је већ кулминација била на врхунцу и питао ме да ли видим шта се дешава, ја сам му рекао да видим, да сам у својој канцеларији и да све то пратим.

Он ме је питао за колико могу да интервенишем, ја сам му рекао да могу да интервенишем у року од 15-20 минута јер сам имао припремљену јединицу у Раковици, што он није поверовао. Тада су направили један штаб, у коме први пут откад се праве штабови није било команданта специјалне јединице, највеће специјалне јединице која једина може да интервенише у том моменту, него су препустили да то ради редовна полиција која није била обучена ни опремљена за такву врсту интервенција, то је радила београдска полиција.

После тога, он је опозвао то његово наређење и рекао ми да остајем и даље командант. Тако да сам остао и даље командант Жандармерије, али је било после питање дана јер су једноставно хтели да нађу неки разлог због кога би ме сменили и генерал Мирков је тада био начелник Управе полиције за целу Србију. Он је добио наређење од Јочића да ме позове на информативни разговор и да ми постави четири питања на која је требало да одговорим. Прво питање је било да ли сам вођа терористичке организације која хоће да убије Коштуницу и изврши државни удар.

Друго питање, да ли се насилним оружаним путем враћам за команданта Жандармерије. Треће питање, какав је мој однос с официрима из америчке амбасаде. И четврто, какав је мој однос са генералом Обрадовићем. Кад сам та питања видео, мислио сам да је нека скривена камера или тако нешто. Међутим, када ми је он рекао да је то тако, ја, наравно, нисам хтео да одговорим, али ни дан-данас ми није јасно ко је тај што је смислио та питања и на основу чега. Јер, велика непознаница је да се неко бавио само тиме да ме дискредитује, али су нашли погрешан пут. Наравно, нисам хтео да на то одговорим и тада сам дао отказ и изашао из полиције.

  • Реците ми да ли је могући мотив чињеница да је у акцији “Сабља” хапшен Раде Булатовић. Да је то била освета?

– Не верујем. И да је била та нека освета, ја сам једноставно могао да будем смењен. Па није мени тата направио Жандармерију, није то приватно власништво.

  • Када команданта који је дао најбоље резултате у Жандармерији дискредитује…

– Али пазите, ако ви треба да убијете председника државе и да извршите државни удар, значи мора да постоје мере. Па да су ме ухватили да с неким причам телефоном, да се с неким састајем, да правимо удружење, да правимо криминалну организацију, терористичку организацију, како су је они назвали, значи мора да постоји нешто на основу чега би то урадили. Ништа нису имали од тога. То је сулудо.

  • Они су тада спекулисали стално с тим вашим везама с официрима из америчке амбасаде.

– Ја сам имао контакте с официрима из америчке амбасаде јер сам с официрима из Кфора сарађивао на административној линији, састајали смо се и на нашој страни и на страни Косова.

Горан Радосављевић – Гури је бивши генерал српске полиције и један од првих командира српске специјалне полиције - Жандармерије
Горан Радосављевић – Гури је бивши генерал српске полиције и један од првих командира српске специјалне полиције – Жандармерије
  • Само са америчким официрима…

– Ма не. И са Норвежанима, Французима, Немцима и тако даље. Ја сам са свим официрима имао контакте. Они су долазили, једноставно, официри који су задужени да прате рад полиције, службе безбедности, они су долазили код мене на састанке, ми смо се јавно виђали на тим састанцима, ништа ту није било скривено.

  • Пре неколико бројева интервју нам је дао и Милорад Улемек. Да ли је тачно да вам је спасао живот на Косову?

– Јесте, тачно је. Ја сам о томе причао. Прво Милорад Улемек Легија је био командант Јединице за специјалне операције ресора државне безбедности. Званични официр званичне јединице. Ја сам био командант Специјалне жандармерије у ресору јавне безбедности. Сулудо је да нас двојица не комуницирамо и да не сарађујемо. Наравно да смо сарађивали и у рату јер ни његова ни моја јединица нису могле саме. Нисмо могли ни нас двојица.

Ту је била и редовна полиција и посебне јединице полиције и сви остали. На крају крајева, Јавна безбедност је добијала од ресора државне безбедности податке о кретању терориста, о могућим местима где прелазе с оружјем, с овим, с оним. Значи, ми смо тесно сарађивали и борили се на Косову заједно раме уз раме. Тачно је да је у једној акцији када смо ми били окружени, у безизлазној ситуацији, он са својом јединицом стигао и успео да нас деблокира. И ја сам поносан на то што смо ми у том тренутку радили заједно. Све после тога је оно што се већ зна, што не може нико од нас да спори или коментарише јер државни органи су урадили свој посао.

  • Постоје информације да је у тренутку предаје Легије нека група људи била на путу ка његовој кући и да је имала намеру да га убије. Он сам каже да ником није било у интересу да се он преда, да је свима био интерес да он не преживи.

– Чуо сам ту причу, немам информација да је потврдим. Али ћу вам рећи лично мишљење. Тада је било у интересу свих да Легије нема. И у интересу неких који су му можда нешто обећали и у интересу ових других који су дефакто тврдили да је он стајао иза организације која је убила премијера. Суд је донео одлуку и суд је на основу доказа њих осудио. Према томе, то нећемо да коментаришемо. Међутим, све остало ће једнога дана време показати. Ко је могао да претпостави да ће Легија да се преда, нико није ни очекивао да ће Легија да се преда, па биле су приче да је у Аргентини, да је овамо, онамо.

  • Како је могуће да нико није пронашао Улемека, он тврди да је све то време провео у кући, како да га баш нико не пронађе у тој кући?

– Ми никада, Жандармерија као Жандармерија никада није улазила у кућу. Значи, ми смо обезбеђивали око куће, све остало је радила Криминалистичка полиција: они су вршили претрес, они су радње предузимали, да ли је био или не, ја стварно не знам.

  • Колико је било тешко ухапсити Легију, како сте то лично доживели?

– Мислим, нисмо га ми ухапсили, он се предао. Он се предао, тако да ми нисмо имали никакав проблем с тим јер он је добровољно дошао и рекао да жели да се преда да би кроз суђење покушао да скине неку љагу с јединице. Ја сам увек тврдио да сви припадници јединице нису злочинци, нису убице. Убице увек имају име и презиме, не може јединица од 300 људи да буде крива за нешто што је урадило дваје, троје, петоро људи.

Не може да буде цела јединица сатанизована. Из тог разлога сам се тада договорио с тадашњим премијером Зораном Живковићем и осталим људима, са врхом Министарства унутрашњих послова, с Лукићем и Душаном Михајловићем, да један део тих људи пређе у жандармерију, један део је прешао према местима становања, и ево их данас људи раде у полицији.

  • Ви имате фирму која се бави обезбеђењем, где све радите и како то изгледа?

– Да, код нас је све то мало мистификовано и надувано. Једноставно и данас и пре 10-12 година наши људи раде у обезбеђењима разноразних фирми свуда по свету. У Ираку, у Либији некада, сада више не, јер је у Либији нека друга ситуација, у Авганистану и у осталим државама, где се траже људи одређених профила, људи који су провели неко време у ратовима. Друго, наши људи су много јефтинији него да те фирме ангажују Американце, Енглезе, који траже много више пара, а све фирме које раде обезбеђење гледају да зараде што више, да узму профит и наши људи су лакше пролазили.

  • Реците ми да ли заостају наши људи у смислу обучености, способности на тим пословима?

– Не, не не заостају ни за једном специјалном јединицом. Ја сам обишао многе јединице у свету јер ми смо имали нешто што друге јединице нису имале. Ми смо имали ратно искуство с опремом која је била мизерна у односу на опрему коју имају стране специјалне јединице. Али они нису имали то искуство које смо ми имали.

  • Ви идете у лов, љубитељ сте екстремних спортова. Где ловите, шта ловите?

– Ето откад сам завршио ДИФ, бавио сам се џудом активно. После тога, када сам ушао у посебне јединице полиције, био сам на разноразним курсевима, обукама и тако даље и свуда. Тако сам заволео, а и иначе сам волео екстремне спортове и раније. Па сам онда имао прилике да будем и падобранац, ронилац и да возим моторе и да идем у лов и та љубав према лову је остала до данашњих дана. То ми је хоби и сваки слободан тренутак.

  • Да ли је тачно да имате неки трофеј из Сибира, ловачки трофеј?

– Није неки озбиљан трофеј, али сам ловио и у Сибиру дивље свиње и сибирске срндаће. То је био сплет околности, имао сам пријатеље који су ме тамо позвали у лов, који су долазили по мене.

  • Како данас изгледа ваш дан кад се пробудите?

– Ангажован сам нон-стоп. Имам фирму за обезбеђење која ради озбиљне фирме као што су НИС, “Меркатор”, “Рода”, “Идеа”. Ујутру прво одем у канцеларију, видим шта се дешава, одрадим све што треба да се одради. Има ту пуно посла.

  • Колико имате људи?

– Добро, нећемо да причамо о броју људи. Рецимо, 350 људи, али кажем цела та организација захтева доста посла. Идем на тренинге и дан-данас. Ево седимо на месту где вежбам, тренирам. Идем у село, имам имање породично имање у селу, то одржавам, косим траву, чувам овце…

У политици нема искрености. Звали су ме из странака раније али ја сам рекао да официр не треба да се бави политиком јер ми на неке ствари гледамо другачије. Ја не могу да волим некога против кога сам ратовао, не може да ми буде пријатељ. У политици је то могуће јер они нису гинули.

Горан Радосављевић – Гури је бивши генерал српске полиције и један од првих командира српске специјалне полиције - Жандармерије
Горан Радосављевић – Гури је бивши генерал српске полиције и један од првих командира српске специјалне полиције – Жандармерије
  • Како вам данас из перспективе пословног човека изгледа све то кроз шта сте прошли? То ратно искуство и та ситуација у којој су у једном тренутку људи који су ратовали за државу стављани у један ружан контекст?

– Па ево ја на то гледам као на сваки посао. То је био мој посао. Хирург оперише, инжењер пројектује, прави зграду, мост… ми смо били ту да ратујемо. Дај боже да се никада више не понови и да наша деца, унучићи не раде оно што смо ми радили. Ја сам често читао неке интервјуе и каже: “прљав рат”. Нека ми неко каже који је рат чист, где се пуца и где се гине.

Погинуло нам је много људи, то су сигурно трауме које људи који су лабилнији или нису предодређени тешко могу да преброде. Знате, полицајац није предодређен да буде ратник. Полицајац је ишао у школу да буде полицајац, игром случаја је ушао у рат. А имате толико људи из резервног састава који су погинули, који су били месари, аутомеханичари, инжењери. Они нису били за рат, али такав систем је нажалост био. Зато подржавам професионализацију потпуну и у војсци и у полицији. Онај ко жели тиме да се бави, нека се бави тиме, нека буде обучен, школован, опредељен да се тиме бави.

Ја знам неколико људи, мојих пријатеља, који су погинули. Човек је био месар од 120 кг отишао је у рат и није био спреман. Али такав систем је био направљен у том моменту. Нису постојале такве претње које су довеле до ових каснијих ситуација. То је опет геополитика, велики интереси, ми смо мала држава. Мала у смислу броја становника, опремљености. Југославија је била нешто друго. Југославија је зато и растурена, зато што је била једна од најјачих у Европи.

Југославија је правила све типове наоружања, једна од пет земаља у Европи је била која је правила и тенкове, и подморнице, и пешадијско наоружање, и авионе, и хеликоптере, све је правила. Због тога је растурена, због тога је растурен и Совјетски Савез, али то су неке више теме, геополитичке. Да ли је то морало тако да буде? Мислим да је све то смишљено урађено да би се дестабилизовао регион. Само нека буде мира, нека наша деца не ратују.

  • А реците ми кад спомињете, јуче је био тај састанак регионалних лидера. Колико вам ти позиви на сарадњу делују искрено?

– Мислим да у политици нема искрености, то је мој став. Ја се нисам никада бавио политиком, имао сам пуно позива и од ранијих странака да уђем, рекао сам да мислим да официр не треба да се бави политиком јер ми на неке ствари гледамо другачије него политичари. Ја не могу да волим некога против кога сам ратовао, не може да ми буде пријатељ. У политици је могуће јер они нису гинули, нису то радили и на крају крајева, то је и нормално да тако буде. Међутим, знам много официра у свету који су после ушли у политику из неких разлога који су њима знани или из материјалних и тако даље. Ја нисам желео тиме да се бавим и сигурно се нећу тиме бавити.

  • Али сте у једном тренутку подржали оснивање, ако се добро сећам, када се Српска напредна странка правила, ви сте били један од људи који…

– Јесте, ја сам и дан-данас члан Главног одбора, али члан Главног одбора не мора да се бави политиком. У свакој странци постоје и Одбори за безбедност и Одбори за правосуђе, и за економију и свако може да нађе своје место и да неки допринос у оквиру тога. А кад говорим о политичарима, мислим на политичке изјаве, мислим на политику као професију. То није случај нити ће да буде икад. Када их нешто интересује из мог домена, оно што знам, они ме питају, ја кажем своје мишљење, али то није политика. То је струка. Питају економисту шта мисли како треба да расте бруто доходак, он каже начине како да ојача динар. То је професионална ствар, и то не значи да је неко политичар.

Експрес

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*