Наташа Шпачек, умјетник и пијаниста

ИНТЕРВЈУ: Дјеловање на базу нације

Врхунска умјетност представља надградњу у сваком друштву. Ипак, то не смије да послужи као изговор сиромашних друштава да у њу не улажу јер се величина сваке нације мјери њеним достигнућима у сфери науке и културе. Као што се према највишим врховима мјере планине, тако се успјешна нација оријентише према духовној вертикали коју чине научници и умјетници. Срби су били велика нација док су као своје узоре имали ратнике, свештенике, просветитеље и духовне горостасе.

На жалост, последњих деценија ствари су попримиле карикатурни облик-што неко о нечему мање зна то се више гура у медије, што је неко неинформисанији то је његов наступ агресивнији, а што су теме о којима говори или пише прозаичније то су му термини на телевизијама дужи. Критеријум је да се преко таквих јавних личности с којима се лако поистовјећује просјечни лумпенпролетер систематски шире глупост, неморал, незнање и простаклук.

Наташа Шпачек је пијанисткиња из породице у којој је бављење класичном музиком ствар традиције и доброг укуса. Деценијама се бави музиком а дипломирала је у класи професорке Јокут Михајловић са дипломом најуспјешнијег студента клавирског одсјека. Магистрирала је на Факултету музичке умјетности у Београду код професора Алба Вадме. Усавршавала се код великих имена попут Кемала Гекића, Сергеја Доренског, Рудолфа Керера, Евгенија Малињина, Владимира Чинаева, Антона Писарева, Александра Штаркмана….

Од априла прошле година свира у квинтету Алтро сенсо кога још чине Теа Петровић-Балинт, Мила Мирковић, Јован Стојановић и Душан Кочишевић. Наравно, о овим образованим и музички поткованим људима нећете читати у штампи, нити ћете имати прилике да их често видите на телевизији. У друштву наопаких вриједности они не дају добар примјер јер су приоритети наопачке постављени. Ипак њихово дјеловање и постојање показују да у Београду и Србији нису сви шенули с ума и да постоје и особе које се не уклапају у медијски фото-робот подобног Србина и Српкиње.

Разговарао за Принцип: Стефан Бранисављевић
  • Који су Ваши први контакти са класичном музиком?

Још као беба сам слушала деду како свира виолу. Био је члан оркестра војске( данашњи Станислав Бинички). Цела татина фамилија у Чешкој бавила се музиком. Онда сам, као девојчица, са пет година, тражила родитељима да ме упишу у музичку школу јер ћу бити учитаљица клавира. Пошто сам била убеђена да морају да ме приме у музичку школу, нисам хтела да певам песмицу на пријемном. Послали су ме кући као незрелу. Следеће године, на пријемном, нисам хтела да изађем напоље док нисам отпевала цео репертоар научен у обданишту.

  • Да ли сте одржавали физичке везе са домовином Ваших предака и да ли су Ваши рођаци у Чешкој такође музичари?

На жалост нисам. Знам да су сви музичари и данас сигурно има неки Шпачек у неком од оркестара у Чешкој.

  • Како гледате на заступљеност класичне музике у медијима, рецимо на телевизији? Стиче се утисак да су такви садржаји резервисани само за комеморације и државне дане жалости?

Ми музичари у шали кажемо: „Док свима не смркне-нама не сване.“ На жалост, има истине у томе. Класична музика је на Балкану јако мало присутна. Док је Јохан Себастијан Бах стварао, Срби су имали другу историју. Ето, многи не знају податак да је кнез Михаило Обреновић аутор романсе „Што се боре мисли моје“. Код нас су Вивалди, Шопен и Бетовен спомињани у другом контексту.

  • У ком контексту су спомињани дотични аутори?

У контексту необавештености, лажних етичких норми и површних инспирација.

  • У односу на период одрастања и стицања првих спознаја како доживљавате последње двије деценије у Београду?

Иво Андрић би сигурно имао свашта рећи да је данас са нама. Нушић и Душко Радовић свакако. Интелектуализам се миноризује зарад јефтиних моралних поена. Они који су до јуче ћутали данас су гласноговорници. Велики брат је у пуном замаху. Но, није све тако као што се чини. Нове генерације рођене 2000-те, и млађе, дају наду да ће друштво ићи у другом смеру. То говорим из искуства педагога. Еклектицизам је у медијима највише присутан. То је, чини ми се, одраз брзог начина живота. Сви некуда јуре а ништа не постижу. Озбиљне теме немају медијски простор. Делује и да се већина не дружи са квалитетном књигом.

  • Како је текла иницијација у педагога? Да ли сте одувијек себе видјели као професора клавира?

Шкакљиво питање. Парадокс Србије је што смо сви који завршимо ФМУ дипломирани музичари-пијанисти, виолинисти, трубачи…Не постоји одсек за инструменталне педагоге( то постоји на пример у Немачкој), те смо сви извођачи. Педагогија испада нужно зло оних који јесу извођачи, а не могу живети од тога и оних који не желе да су педагози, али немају тај таленат и способност да буду извођачи. Мали је број оних који су се тенденциозно школовали да буду професори. Друго, спој педагогије и извођаштва је прилично захтеван. А захтевност подразумева ангажовање, жртву и време. Отуда мало педагога спада истовремено и у извођаче.

  • Каква су искуства са осталим музичарима, да ли постоји некаква сарадња између пијаниста, виолиниста, харфиста и других медијски незаступљениx умјетника?

Народна изрека лепо каже:Ко жели- налази начин, ко не жели-изговор. Лично нисам престајала да се бавим пијанизмом након Академије. Задњи солистички концерт сам имала у Москви, паралелно сам свирала у квалирском дуу Алтро модо и један само од оснивача клавирског квинтета Алтро сенсо, са којим задњих годину дана активно наступам. У мом случају, квинтет је нешто што доказује да сарадња постоји. Музика мора бити та која нас води и која руши све границе. Све остало је ствар организације.

  • Какве утиске носите из Москве?

Русофил сам па и славенофил, могло би се рећи. Велика нација, још већа култура. Они са тихим поносом носе своју културну историју. Видела сам оригинал партитуру Чајковског, његове Шесте симфоније, рукописе Мусоргског, клавир Рахмањихова у музеју Глинка, чак су ми понудили концерт кад су чули да долазим из Србије. Много нас воле. Обичан народ брине за своје српске пријатеље. Музеј Прокофјева посебно су отворили за мене када су чули да Српкиња жели да посети њихов музеј( био је затворен због предстојећег реновирања). Чак сам имала ту част да су ми дозволили да свирам на његовом клавиру. На Новодевичјем манастиру сам се поклонила моштима Алфреда Шниткеа, Кабалевског, Рубинштајна, Тањејева, Ростоповича, Шаљапина, Прокофјева, Рихтера, Шкрабина, Шостаковича… Моји руски пријатељи су ми приуштили могућност посете дом-музеју Чајковског у Клину, 80 километара од Москве. Свест да је том земљом ходао Чајковски, да му је то био последњи дом, „Годишња доба“и клавирски трио у мојим ушима је нешто што нема цену. Мој скромни омаж мом омиљеном композитору је аранжман „Дечијег албума“за клавирски квинтет којим смо светском премијером ове године обележили његов рођендан(7.маја), а даље и 175-годишњицу његовог рођења.

  • Звучи невјероватно да нико од баштиника класичне музике у Београду није обиљежио тај јубилеј. Како то тумачите?

Оркестар РТС-а имао је један концерт посвећен Чајковском, то је тачно, 12.марта. И то је све. Квинтет Алтро сенсо је на једанаест концерата у току ове године свирао Чајковског. Сада ћемо у Ваљеву, крајем септембра, свирати по дванаести пут.

  • Колико су посећени Ваши наступи и како људи реагују, нарочито у унутрашњости?

Наши концерти су лепо посећени. Томе је заслужна реклама и наша анимација публике. Данас није довољно само доћи и одсвирати концерт. Морате бити и нешто комплекснији уметник. На концерту се обраћам, у име квинтета, публици, кажем нешто о томе шта ће чути, историјату дела. Публика воли тај вид неформалне комуникације. А људи из унутрашњости су жељни таквих концерата. Квинтет има своју књигу утисака, у којој публика слободно пише коментаре. Све то објављујемо и на нашој Фејсбук страници квинтета. Оно што читамо у коментарима је : “ пуне су нам очи суза“, „фасцинантно“, „вратили сте ме у детиљство“, „музичко откриће домаће сцене“, „са много емоција и радости“, „добар одабир композиција“…Морате бити задовољни после оваквих речи.

  • Када се родила идеја да формирате квинтет?

Квинтет је некако природно настао из клавирског триа. Теа, Душан и ја смо били база. После паузе, коју су нам обавезе наметнуле, једне ноте Шниткеа и Бородинов квинтет су нас спојили и проширили смо ансамбл. Друга идеја ка квинтету је била да будемо једини у Србији у том саставу. Клавирских триа има. Моја жеља да свирам са школским другарима и жеља да виола нађе место у ансамблу ( нека сентименталност ка мом деки) донела је коначну реализацију.

  • Да ли постоје медији који би код нас популарисали класичну музику?

Све је питање Вас новинара, не медија. Ако прикажете теме, људе и вредности које интригирају читаоце на прави начин-ето нама културне сцене. Док дозвољавамо каменмозговићима и неморалним особама да заузимају медије-нећемо ићи напред.

  • Медији треба да имају едукативну улогу те да кроз промовисање правих вриједности едукују читалаштво/гледалаштво. Да ли у Србији постоје такви медији и новинари?

Слажем се, исто је и са школством. Постоје такви медији у Србији, као и новинари. Али су у мањини. Зашто, то је већ питање за уреднике истих.

  • Који су Ваши омиљени композитори и да ли имате пијанистичке узоре?

Чајковски, Рахмањинов и сви руски композитори. Од европских волим Баха и Шумана. Узори…од старијих пијаниста волим Гилелса и Рихтера, а од данашњих су то свакако Борис Березовски и Денис Мачујев

  • Какав став гајите према опери као најзахтјевнијој музичко-сценској форми?

Волим оперу. Моцарт ми је ту најдражи. Проблем може настати код лоших извођача. Сваки вид музике је захтеван сам за себе. Нити је лако изводити оперу, још мање неку симфонију, камерно дело или солистичко дело.

  • Да ли сте некада мислили да можете да се окушате као композитор неке од музичких форми?

Мене су као средњошколку професори наговарали да упишем композицију. Из тог периода имам неке хорске композиције и клавирски трио који сам, ето круга, свирала са Теом и Душаном. У току студија сам написала неколико каденци за клавирске концерте које сам свирала. Касније аранжмане за клавирски дуо, клавирски нонет и сада за квинтет.

  • Да ли планирате да компонујете у будућности?

За квинтет-свакако. То је један од начина уметничког израза и могућности да оригиналност израза буде само наша.

  • Још је Платон приметио да се стање једног народа рефлектује кроз музику коју слуша. Какав закључак онда можемо извући о стању српског народа и српске државе на основу музике која је популарна протеклих деценија?

То је тачно, али ако народу сервирате џез сви ће слушати џез. Ако мали Руси мирно слушају концерт класичне музике, док им ногице висе на столици, не видим зашто и ми то не би могли. Ствар је приступа. Овоме у прилог иду коментари деце и младих људи који су били на нашим концертима и који су постали наша верна публика. Проблем је тај што музика која се свира на медијима нема садржај и потребy да се разуме. Те мелодије биће врло брзо заборављене. А класична музика опстаје вековима.

  • Какве планове имате за крај ове и почетак следеће године?

Планови су везани за наступајуће концерте. Чека нас наступ у Ваљеву, у Београду ( Цвијета Зузорић), тренутно преговарамо за концерте у Стокхолму и посвећујемо се деци ове године-сарадњом са основним школама и вртићима. Јер мора се деловати на базу нације.

Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*