Бранко Радун, историчар и политички аналитичар

ИНТЕРВЈУ: Америчке елите још увијек контролишу Европу

Полако су се приближила два значајна јубилеја савремене српске историје -петнаестогодишњица тзв. демократских промјена и двадесетогодишњица Дејтонског мировног споразума. Оба датума су повезана са личношћу и влашћу Слободана Милошевића уоквиривши задњих пет година његове власти, који је тај круг започео као “мировни партнер” и “фактор балканске стабилности” а завршио као свргнути а недуго затим и “екстрадирани диктатор”.

Од обећања вођа петооктобарског преврата остали су текстови у архивама дневних и недељних новина, као и снимци на телевизијама. Добар дио народа у Србији сада живи још горе него деведесетих, а како ствари стоје то стање се скоро неће промијенити. Јер да би дошло до озбиљне и корјените промјене неопходно је промијенити себе, а то је оно што најтеже пада просечним српским бирачима. Увек је најтеже радити на себи, а најлакше водити кафанску политику пратећи омиљене политичке прваке на њиховим наступима у скупштини, у међународним трибуналима, у популарним квизовима и естрадно-хумористичким емисијама.

Историчар Бранко Радун је политички аналитичар одавно познат, не само стручној већ и широј јавности, коментаришући за неке од најзначајнијих медија у земљи. С њим смо разговарали о неким актуелним домаћим и страним политичким темама, од руске интервенције у Леванту до статуса РС, од страначке сцене у Србији до америчке политике у Европи, од улоге домаће елите до будућих српско-руских односа.

За Принцип разговарао: Стефан Бранисављевић
  • Како као историчар видите Србију и Србе последњих сто година, да ли смо успjели да се као нација консолидујемо или и даље срљамо?

Ако је 19.век био век потврђивања српског историјског пута не само кроз стварање две српске државе, Србије и Црне Горе, већ и целокупне афирмације српске културе и идеје, 20.век је био негација свега тога лутањима кроз различите идеологије од којих су најтеже последице биле од југословенства и социјализма. Ако је 19.век био српска теза, 20.век је био антитеза и као век одступања од свог националног пута и историјског искуства, али и као век невиђеног страдања и мучеништва. Двадесет први век може да буде и век синтезе али и антитезе, то јест спајања оног најгорег из два претходна века са најновијим светским модама. На жалост, за сада комбинујемо само оно лоше од Истока и Запада стварајући рогобатни хибрид оријенталне корупције и западног неолибералног култа новца. У некој мери смо се и консолидовали јер је ослабио догматизам деструктивних идеологија којима се клања наша елита, барем њен добар део. Срби су више од других народа угрожени ударима глобализације а за сада немамо адекватан одговор на такве изазове.

  • Имају ли Срби аутентичну интелектуалну елиту која би их повела ка каквом-таквом економском просперитету, афирмацији аутентичне културе и политичком уједињењу?

Срби имају елиту али је она углавном у унутрашњој и спољашњој емиграцији и на маргинама друштва. Псеудоелита која има моћ и утицај а нарочито у политици, економији, медијима и култури испод је сваког нивоа, чак и у балканским оквирима. Мало који народ има тако слабу, поводљиву и лењу „елиту“. Српска интелектуална класа је или дезорјентисана или пак припада одрођеној псеудоелити која се лажно представља као Друга Србија, а која је заправо анти-Србија јер је против свега традиционалног и народног. Наша „елита“ је најчешће реторички модерна и глобалистичка, а у суштини отуђена од свог народа, малограђанска, „јефтина“ и неспособна. Уколико није и нешто горе од тога – да директно ради за странце против интереса свог народа и државе. На жалост, код нас је мало оних који су квалитетно хуманистички образовани (квалитетнији нам је кадар техничка интелигенција) а заиста верују у нешто и спремни су за то да се упорно боре. О спремности на жртву да не говоримо. Спремност на борбу и жртву је мерило праве елите. Тако и идеја уједињене Европе нема будућности без обзира на количину богатства и новца ако нико није спреман да се бори за њу и умре за њу.

  • Двадесет година након Дејтонског споразума да ли је статус Републике Српске бољи или гори?

У годинама после Дејтона постепено је демонтирана дејтонска РС која је тако изгубила кључна овлашћења и институције, а то износи и преко осамдесет различитих овлашћења. Остало је мало од оног што је била дејтонска Српска. Но ни то мало није занемарљиво. Милорад Додик јесте стао у одбрану Српске последњих година и успео је да је реанимира из коматозног стања. Но корупције у Српској је велика и она прети да поведе људе против Владе Српске и да као жртва тог социјалног незадовољства, али и мешања, странаца буде и Српска угрожена. Лоповлук искоришћен као повод за опозициони став може Српску скупо коштати.

  • Да ли би Србија требала да одбаци евро-атлантске интеграције и покуша да се у потпуности приближи руској и евро-азијској сфери утицаја?

Србија после Петог октобра постаје англоамеричка зона утицаја и то је чињеница коју респектују све велике државе али и политичка елита Србије. Немачка је најјача економија Европе, но, подређена је Америци у домену спољне политике и безбедности, па шта тек онда очекивати од мале и слабе Србије. ЕУ је у вазалном односу према САД у областима од стратешког значаја. Ми смо под двоструким притиском да се крећемо ка „европској будућности“ и од Вашингтона и од Брисела. У великој мери процес евроинтеграција није спонтан и слободан процес већ је пун условљавања, уцена и притисака на мале земље да прихвате правила игре које одговарају великим и богатим земљама. Сиромашне чланице ЕУ су нека врста колонија оних богатих које предводи Немачка. Но то никако не значи да треба пристати на све притиске и условљавања. Баланс између Запада и Истока у овом моменту подразумева да не уведемо санкције Русији, да не уђемо у НАТО и да развијамо добре односе са Русијом. Ко год би у овом моменту помислио да одбаци евроатлантске интеграције би довео земљу која нема адекватну војску и систем одбране до руба пропасти. Није патриотски довести свој народ и земљу на танак лед. Чак и они који то на речима заговарају не би то у пракси радили јер знају да то у овом моменту није реално и да је изузетно опасно. Исто тако би била катастрофа ако бисмо увели санкције Русији. Између тих идеолошких и концепцијских крајности је реална политика. Потребно је избећи Сциле и Харибде на које може да се разбије наш нејаки српски чамац и довести га до мирне луке. То није нимало лако.

  • Да ли очекујете битније промjене на српској политичкој сцени након предстојећих локалних и парламентарних избора?

Не. Данашње стање у коме доминира СНС биће мање или више стање у коме ће бити политичка сцена и након тих избора. Но, за оне изборе после њих су могуће веће промене на политичкој сцени и садашњи политички актери се настоје позиционирати за те друге изборе. Поред СНС и СПС а можда и ДС-а на овим изборима ће се други борити за цензус и опстанак на политичкој сцени.

  • Како гледате на успон десних партија у ЕУ и назире ли се крај америчкој хегемонији на том континенту?

Као што је левица тако је и десница (иако су ове поделе релативизоване) у великој мери под контролом проамеричких снага у Европи. Оне десне партије које нису пристале на америчку хегемонију ни не могу доћи на власт. За сада не видимо политичку снагу која би могла да доведе и до слабљења присуства САД у Европи. То би евентуално пре могао бити неки унутрашњи конфликт у самој Америци, но нарастање некаквог антиамеричког покрета у Европи која је изузетно хетерогена. Европа више није субјект историје она је постала субјект. Најјаче европске силе су Америка и Русија и то је украјински рат најбоље илустровао. Немачка је економски џин и политички патуљак, а слично важи и за ЕУ. ЕУ је амерички пројекат коме је као и НАТО-у био циљ да Америка буде унутар, да се Русија држи ван (западно)европског простора а Немачка да буде под контролом.

  • Арапско прољеће је увелико начело пету годину – да ли отворено руско војно ангажовање у Ираку и Сирији може да донесе превагу и престанак рата?

Русија се тренутно ангажовала директно у Сирији. Запад је поводом тога подељен, неки су скептични, други подржавају Путина у нападу на ИД. Ово је огромна промена од прошле године када је Путин поређен са Хитлером и оптуживан за све и свашта. Чини се да је и интерес САД да ИД не ојача превише тако што би освојила Дамаск јер би се онда прелила и даље на Средоземље. Формирање великог и уједињеног Калифата свакако није ни интерес Израела. Фракције глобалистичке елите имају различите интересе око ИД и Блиског истока. Руску акцију у Сирији нескривено подржава и Немачка и Француска јер се надају да ће тако спречити нове милиона миграната да похрле у ЕУ што може довести до социјалних ломова у богатим европским земљама. Поред тога, што је много важније видимо да су британски премијер Камерун и главни републикански кандидат Трамп подржали Путинову војну акцију спасавања Асада, а то ипак нису људи који говоре ствари случајно нити у своје име. Одређени кругови у САД су креирали ИД да генерише хаос на Блиском истоку, док други ипак желе да се тај хаос и тероризам ограничи. Те разлике у интересима користи Путин да се убаци и јаче позиционира Русију и спасе свог савезника Асада. Осим тога вероватно је договорена и промена статуса санкција према Русији. Зелено светло за Северни ток 2 спада у те уступке Русији.

  • Да ли протести који су отпочели у Црној Гори могу довести до промјене власти и свргавања Мила Ђукановића, политичког-диносауруса?

Протести који су почели у Црној Гори су тек почели те је рано да се процени да ли ће они довести до краја Ђукановићеве власти. До сада је више пута најављиван његов крај но он се као мачка са девет живота увек успевао извући домаћим и страним противницима. Крај његове власти ће пре доћи од његових људи који су моћни у структурама власти и од странаца, но од опозиције. Стога треба више пратити шта се дешава у његовом окружењу но на опозиционој сцени.

  • Како видите предстојећу годину што се тиче српске економије и тзв. реформи?

Генерално гледано рецесија је глобална појава и лоши економски резултати су карактеристични за регион. Не очекујем неке значајније промене, иако је геополитичка позиција Србије у којој се настоји балансирати између Истока и Запада шанса и за нашу привреду. Привући инвестиције и технологије из Европе, пре свега Немачке и онда покренути извоз на друга тржишта која су нам отворена попут руског. Но питање је колико је наша руинирана и корупцијом исцрпљена привреда способна да искористи ту шансу.

Принцип

2 Коментара

  1. Рече ми један човек; „У Србији има 44 000 полицајаца са све администрацијом…“ а 65 000 амери плаћају као приватне полицајце, своју војску, и зову их „сикурити“… На коју ће? они страну? када буде требало бранити државу Србију???

  2. Интересантан текст г. Радуна. Очевидно да има пуно знања и пуно података са свих страна.

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*