ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ: Силазак Благодатног огња у Јерусалиму Љета Господњег 2016. године

Сваке година на Велику суботу, управо на онај дан између голготског Распећа на Велики петак и Васкрса Сина Божјег у недељу, у Јерусалиму на земљу са неба силази Благодатни огањ. To je дан који је тело Господа, колико можемо знати, провело управо ту, у Гробу, у Кувуклији. Дан који је свијет провео „без Бога“, жртвено пострадалог на Крсту за разрешење гријехова свијета. Тај дан је и једна од могућих симболичких представа цјелокупне историје палог човјечанства, јер означава трајање између богоубилачког (богоотпадничког) суноврата у таму и васкршње побједе над побједама: побједе над смрћу и обнове богочовечанства.

Гроб Господњи је мјесто у пећини гдје је лежало тијело Христово по погребу. Сада је то Кувуклија, капела Гроба Христовог унутар Васкресењског храма у Јерусалиму. Сваке године, у суботу пред православни Васкрс када служи православни првојерарх, у Кувуклији, на Гробу Господњем, дешава се једно од највећих чуда које се понавља од давнина. Са неба силази Благодатни огањ који чудесно пали свијеће православном патријарху, а потом и осталим вјерницима.

На Велику суботу ходочасници, људи различитих националности и представници различитих цркава, долазе у Храм гроба Господњег и чекају особити Божији благослов, силазак Благодатног огња. Још са вечери у петак у храму су погашена сва кандила, врата Кувуклије запечаћена су. Око два часа после подне литија коју предводи јерусалимски патријарх пристиже ка Кувуклији. Патријарх се разодијева, остаје само у стихару, и с тридесет три свијеће у рукама, по броју Спаситељевих година проживљених на земљи, улази ка Гробу. Људи с усрдном молитвом ишчекују чудо. И наједном: свјетлост обасјава Кувуклију. Патријарх излази са упаљеним свећама. Свако тежи да о пламен тих свијећа запали своју. За неколико минута читав храм се испуњава бело-плавичастим сјајем. Људи као да се купају у неопалимом огњу, који никога не пече. Сви се радују сишавшој благодати, осећају невидљиво присуство Исуса Христа.“

„… Свети огањ је почео да да се појављује у олтару Анђела, у великој већини случајева у облику лука над улазом у сам Гроб Господњи. Понекад је огањ хитао ка пећини и као да је тамо улазио час с једне час с друге стране. Огањ има бело-плавичасту боју, као и у суботу уочи Васкрса, и појављивао се 20 пута“.

„Тог дана кад смо били крај Гроба Господњег патријарх се молио око један час. Видио сам плави бљесак у Кувуклији, а затим је он све јаче и јаче свијетлио. Пламен је мало помало, а потом разгоревајући букнуо и када је свети патријарх почео да предаје запаљене свијеће вјерницима, пламен се ширио по целом храму муњевитом брзином“.

Да би се отклониле сумње у овај чудесан догађај, појава светог Огња се збива под строгим и ревносним надзором цивилних власти. Ево биљешке о службеним мјерама које се предузимају:

„Све ватре у храму се гасе још претходног дана, на Велики петак, и храм остаје под контролом полиције. Просторија Гроба Господњег се темељито прегледа и затим се улаз у њу запечаћује. Самог патријарха прегледају од главе до пете, како би утврдили нема ли нечег запаљивог. Тек после тога скидају печат са улаза у Гроб Господњи и пуштају патријарха у њега ради добијања Благодатног огња. Кроз неко вријеме, после усрдне молитве, добивши Благодатни огањ, патријарх њиме пали свежњеве свијећа, излази и предаје огањ присутнима у храму, и сав се храм озарује морем огња.“ („Чуда на гробу Господњем“, 3-4)

Овај Благодатни огањ током првих минута апсолутно не пали и не пече. Тек после постаје уобичајени, стихијски, материјални.

О Благодатном огњу писали су још свети Григорије Ниски (4. вијек) и свети Јован Дамаскин (8. вијек), црквени историчар Јевсевије (4. вијек). Трифон Коробејников и Јуриј Георгиј Греков, московски ходочасници из 16. вијека, биљеже да су међу присутним хришћанима на Велику суботу у Храму гроба Господњег, баш овим редом: Грци, Сиријци, Срби, Ибери (Грузини), Руси, аријанци, воложи…

Из описа бројних ходочасника дознајемо да су православни првосвештеници који добијају Благодатни огањ људи високе духовности, који сами представљају узор благочестивости. У успоменама Варваре Брин де-Сент Иполит, ходочаснице из 19 вијека, она описује како је после појаве овог чуда на Велику суботу 1859. године посјетила митрополита Мелетија из Петре, који је те године примао Благодатни огањ: „Био је веома омршао и ублиједео, али је израз његовог лица зато био пријатнији и одликовао се необичним спокојем. Посматрао ме пажљиво и продорно и, погађајући моју потпуну убијеђеност у знамење Божје благодати, рекао: ,Овога пута благодат је већ била сишла на Гроб Спаситељев када сам ушао у Кувуклију; јасно је: ви сте се сви тако усрдно молили да је Бог услишио ваше молитве. Дешавало се да се дуго молим са сузама, а да огањ не силази с небеса до два часа. Овога пута сам га угледао чим су се за мном затворила врата… Кад сам изашао, био сам као слијеп, ништа нисам видио’, одговарао је. ,И да ме нису придржавали, пао бих!’

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*