Илустрација

ФРОЛОВ: „НАТО чојство“ – мјера и мјерачи

  • Под тешким и надљудским бременом одговорности, донио је сердар Јанко Вукотић ипак одлуку да се попут Леониде супротстави злу антисрпском, јер је знао да три прста покривају образ као светињу, која се у слободарском народу не продаје
  • Комунисти ће предвођени једним који је пасија гробља увео као модел борбе са антифашисти ма ЈВуО а данас га другосрбијанци славе као првенца књижевног у борби са једноумљем и изразитог хуманисту (циљ оправдава средство!) што је и независност давно трасирао, порадити на темељним припремама за толико жељену „независност“
  • Притом, заборављају да је Црна Гора брдовита, планинска земља, са много кривина те је лако могуће и да америчком хамију лако пукне осовина, те ће се и они низбрдо савести, све до мора које им већ Шиптари отимају као много хваљени натоовски првопартнери на брдовитом Балкану
Пише: Владимир Фролов

Прије једног вијека Срби из Црне Горе уписали су се у незаборав, бранећи одступницу дијелу српске војске која је одбила срамну капитулацију пред двије свјетске силе, и пошла у Албанску голготу али и побједу за стварање заједничке државе јужних Словена.

Под тешким и надљудским бременом одговорности, донио је сердар Јанко Вукотић ипак одлуку да се попут Леониде супротстави злу антисрпском, јер је знао да три прста покривају образ као светињу, која се у слободарском народу не продаје.

Учио је војне школе у модерном училишту, гдје се патриотизам тумачи као категорија морала на којој се војска изграђује, да брани своју земљу и свој род.

Јанку Вукотићу род је био српски а све земље српске Отаџбина његова, што није ни мало умањивало искрену љубав према Црној Гори и понос да је Црногорац српског рода. Док су војници његови већ четири године ратовали раме уз раме са српском војском, играле су се прљаве и покварене игре на двору господара Николе, тако жељног власти и почасти.

Још крајем XIX вијека, уочили су аустријски дипломати да господар Никола воли и власт и моћ, али не воли да их дијели, што се тако јасно видјело у устанку Срба БиХ, названом „Невесињска пушка“ гдје је војвода Лука Вукаловић исказао сву вјештину ратничку и умјешност предводничку, а описивачи догађаја са Цетиња само о свијетлом господару казују.

Учешће Петра Мркоњића (потоњег краља Петра I Карађорђевића) иако је зет Николин, и његова запажена улога у устанку, изазвало је лавину лажних оптужби код аустријских представника, док га нису у Русију отјерали као и војводу Луку Вукаловића.

Од тог времена датира стално истицање приче да је Никола завршио француску војну академију „Сен Сир“, што није тачно. Никола је био полазник једногодишњег семинара за владаре и високе државне чиновнике, да би могли разумети сву сложеност ратне вјештине, ако икада за таквим решењем и посегну.

Петар Карађорђевић међутим, завршио је редовно школовање на тој војној академији и био и официр у легији странаца, јер је само тако могао бити француски официр који нема француско држављанство.

Пишући пјесме о Српству и удајући ћерку за великог кнеза Николаја Николајевича, наметнуо је Никола себе као доказаног кандидата за свесрпског владара, користећи погодност да тадашњи српски краљ Обреновић нема мушког потомка, а престо се упражњава.

Избор његовог зета Петра за легитимног владара био је жесток ударац, и отада почиње континуитет антисрпских потеза свијетлог господара и додворица му, обилато помаган од аустријских и британских играча прљавих игара на брдовитом Балкану.

Иако је обилато помаган од руске државе и снабдјевен и модерним пјешадијским оружјем, за које ће народ у Црној Гори и име „московка“ од миља за пушку надјенути, сањајући да њом и Косово освети и ослободи, Никола је потајно одржавао блиске везе са бечким двором.

Његова улога у афери која је изазвала такозвани „велеиздајнички процес“ Србима у Хрватској је неспорна, јер су докази преко Цетиња у руке аустријске полиције доспјели, а млади официр Милан Прибичевић је био присиљен побјећи у Београд, како би се војног суда и стрељачког вода спасао. Афере од којих је најпознатија „бомбашка“, красиле су његову владавину, мада доступни документи у српским архивама ничим не потврђују те спекулације, изузев чињенице да их прате аустријски списи у тајној служби и планови за спречавање зближавања двије српске династије родбински повезане. Ипак, власт Никола није ни са унуком својим дијелити желио, те је то јачало како је унук Александар стасавао (крв није вода а дедино наслеђе је све више долазило до изражаја!) и престонаследник српски постао.

Аустријски чиновници користили су ове мане Николе, и цијелу групу око њега на двору су вјешто и умјешно користили зарад материјалне користи њихове, о чему детаљно извјештава дугогодишњи руски представник на Цетињу, посебно пратећи прљаве игре током два Балканска и Великог рата, док га Никола није срамно напустио одлазећи из земље, а остављајући сердара Јанка Вукотића да изврши тешку и срамну наредбу да распусти војску и преда оружје окупатору.

Пролазећи, на путу за своја сједишта где су у магазине морали оружје предати, видеће исцрпљени војници да су успутни магазини пуни и муниције и хране а они су у свему оскудјевали, док су додворице свијетлог господара против Србије и Русије на сва уста викали, да договорене преузете обавезе не испуњавају. Иако је дуг и тежак пут од луке Прахово до границе Црне Горе, српска позадинска служба уредно је достављала и опрему и муницију, јер су и сами упрегнуте волове руским сијеном и овасом хранили.

Српска влада уредно је влади црногорској плаћала утврђену суму за дневну исхрану сваког војника, договорену са руским генералштабом у оквиру српског контингента помоћи, али је црногорска влада шпекулисала у набавци хране, упорно лажући о непостојећој српској кривици, а руски војни аташе на Цетињу је уредно извјештавао великог кнеза Николаја Николајевича о томе иако је био зет краља Николе, али су депеше шифроване те их ни свијетли господар ни додворице нису могли прочитати (нису им помогле ни аустријске наочари!).

Са Николом ће земљу напустити и кавалкада додворица, који ће сви заједно после рата бити у талијанском градићу Гаети, гдје ће им се придружити и избјегли божићни побуњеници које данас модерни монтенегрински историчари називају борцима за „независну“ Црну Гору!

Додуше, „независну“ Црну Гору ће под окриљем талијанских фашиста 1941.године помпезно прогласити Секула Дрљевић, доказани србождер и писац садашње монтенегринске химне!

Када га је гнијевни народ српски општенародним устанком отјерао, побјећи ће код Анте Павелића у Загреб, гдје ће упорно радити на антисрпским активностима против првог герилца окупиране Европе и ЈвуО, у сарадњи са усташама, балистима и фолксдојчерима.

Комунисти ће предвођени једним који је пасија гробља увео као модел борбе са антифашисти ма ЈВуО а данас га другосрбијанци славе као првенца књижевног у борби са једноумљем и изразитог хуманисту (циљ оправдава средство!) што је и независност давно трасирао, порадити на темељним припремама за толико жељену „независност“!

Деведесетих година прошлог вијека, када је избила оружана побуна „младе хрватске демокрације“ у НАТО гаћама и са њемачким савјетницима, народ се одазвао позиву да брани Отаџбину, али су потомци некадашњих додворица свијетлог господара одмах плански покушали да тај патриотизам облате пљачком и паљевином, те и гласовир (клавир) Терезе Кесовије евакуисаше да га морска влага не оштети.

Иако је позната и призната, узалуд је Тереза тражила гласовор, тамо гдје је на сувом и зрачном евакуисан не смије нико да га нађе, а можда је за све ове године неко најзад и научио барем солфеђо да одсвира!

Не чуди стога да су београдски монтенегрини листом подржали трећи (успјели) покушај „независне“ Црне Горе, све са Партизанским споменицама 1941. својих предака, и бланко позивницом НАТО да их од претеће српске агресије заштити.

Мањина, туђих плаћеника и додворица, већ вијек један упорно намеће народу свој модел као тобож општенародни и једини могућ, са којим се ето и ЕУ и НАТО једино и слажу, као свијетлом будућности.

Генеза им је свима заједничка, кроз цио прошли вијек су на антисрпству пунили и џепове и желудац, притом за интерес Ватикана и разних србомрзаца свјесно радећи.

Господари и налогодавци су им се мијењали, али су додворице оставши без три прста и образа , остали тврди у издаји свега народу светога.

Додворице свијетлог господара, гле чуда (или није?!), преци су данашњих горљивих „монтенегрина и НАТО ђетића“ као тада доказане антисрпске али и антируске перјанице, додуше све помно кријући од народа своје ставове и политичке идеје. Народ, исконски непромијењен, није им се препустио иако су му они и синови њихови током владавине бравара и другова, упорно српску кошуљу тргали и латинске хаљине навлачили, све тобож свијетле будућности ради.

Искуство народног гнијева и следујуће реакције њих данас не брину, ту је НАТО да заштити, нахрани и усмјери, за нове ране радове на брдовитом Балкану!

Заборављају притом на стих из „Горског вијенца“ – „пуче колан свечевој кобили“, који се на тада најјачу свјетску силу односи.

Историја је учитељица живота и мудрима је за наук, али бахатим и осионим који се на туђим колима возе, није.

Притом, заборављају да је Црна Гора брдовита, планинска земља, са много кривина те је лако могуће и да америчком хамију лако пукне осовина, те ће се и они низбрдо савести, све до мора које им већ Шиптари отимају као много хваљени натоовски првопартнери на брдовитом Балкану.

Још кад се католици у Котору попишмане а љуте санџаклије свој дио тора ограде, као прекограничну регију будуће турске авлије, од „независне“ Црне Горе лако је могуће ни дугмићи неће претећи, ако се ипак не буде питао народ српски!

Фонд Стратешке Културе

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*