Папа Јован Павле II у загребачкој катедрали дан прије него је Алојзија Степинца прогласио блаженим

ФРОЛОВ: “Lojzek Solunski” – или о лажима ватиканским (други дио)

  • Алојзије Степинац, матурант загребачке гимназије, регрутован је 1916. године и упућен у „частничку“ школу у Загребу, због мањка командира водова у хрватским домобранским формацијама КуК царске војске, на талијанском ратишту
  • Да би задовољио безобразне захтјеве Југословенског одбора, регент Александар је већ 1917.године распустио Вардарску дивизију српске војске (да би имао потребно наоружање и опрему) и формирао изнова Југословенску дивизију, и то од пристиглих српских добровољаца из Русије и САД, као језгро будућих заједничких оружаних формација
  • Свјесно лажући, неки београдски медији и данас описују како је као „српски“ официр ушао у униформи у Београд а притом заборављају ноторну чињеницу да је у тренутку Лојзековог пропутовања већ постојала држава СХС а ослобођење Београда примакло се својој годишњици
Пише: Владимир Фролов

Од суђења првосвештенику „цркве у Хрвата“ али ратном злочинцу Алојзију Степинцу, далеке 1946.године у Загребу, упорно се провлачи прича о његовом тобож доказаном „југословенству“ солунског добровољца, као наставак из периода заједничке државе краљевине Југославије!

Ту причу лансирали су ватикански мајстор-пропагандисти и хрватски политичар Влатко Мачек, као вођа тобожње скупштинске опозиције у Југославији а заправо сепаратистички лидер. Иза његових идеја, добрим дијелом је стајао некадашњи први министар спољњих послова краљевине СХС Анте Трумбић, који је од декларативног заједништва стигао до израженог шовинисте. Као члан Југословенског одбора у Лондону током Великог рата, залагао се он за стварање Јадранске легије као оружаног састава од ратних заробљеника царско-краљевске војске у Русији и Италији. Чак је захтјевао од регента Александра да припадници Јадранске легије не учествују у борбама за ослобођење, него након побједе српске војске буду распоређени у Далмацији као њени тобожњи „ослободиоци“ који је бране од „талијанског окупатора“ (и то све са Лондонским уговором у џепу униформе), а она тада била само једна аустријска покрајина.

Међутим, ратни заробљеници Срби одмах се добровољно јављају у српску војску, а подмукла енглеска политичка подршка овој идеји, утиче на талијанску одлуку, да заробљеници у Италији не могу бити упућени на Солунски фронт!

Агитација представника Југословенског одбора међу заробљеницима у Италији допринијела је да се католици одлуче за будућу Јадранску легију а Срби и ријетки појединци за српске добровољце, те они тако подијељени чекају нову одлуку талијанске владе.

Алојзије Степинац, матурант загребачке гимназије, регрутован је 1916. године и упућен у „частничку“ школу у Загребу, због мањка командира водова у хрватским домобранским формацијама КуК царске војске, на талијанском ратишту. Командант школе био му је потоњи усташки ратни злочинац Славко Штанцер, тада једноруки инвалид са српског фронта.

Млади заставник Алојзије заробљен је током талијанске офанзиве на Пијави, као рањеник у болесничкој постељи и упућен у логор, гдје ће одмах прихватити идеју Јадранске легије.

Чекање на њено формирање отегло се у недоглед, упркос свих напора британске владе испод жита (тако познати манир), изразито појачаних док трају „рани радови“ друга Лењина и братије, на демонтажи вишевјековне руске царевине.

После херојског пробоја Солунског фронта који су извршиле српске трупе и руска дивизија уз помоћ француске колонијалне војске, упутиће француска команда оштар протест талијанским војним властима уз захтјев, да сви добровољци смјеста буду упућени на Солунски фронт, јер српска војска наставља успјешну офанзиву, упркос британско-француског противљења томе.

Да би задовољио безобразне захтјеве Југословенског одбора, регент Александар је већ 1917.године распустио Вардарску дивизију српске војске (да би имао потребно наоружање и опрему) и формирао изнова Југословенску дивизију, и то од пристиглих српских добровољаца из Русије и САД, као језгро будућих заједничких оружаних формација.

Када су из талијанског заробљеништва приспјели у Солун, након пробоја фронта и капитулације Бугарске, добровољци Срби захтјевали су да буду упућени у борачки састав, а остали су упућени у Битољ да их тамошња посадна команда искористи за дужности у позадини, јер је тада  сваки човјек био добро дошао.

Пошто у српској војсци чин заставника није постојао, указом је признат као чин потпоручника и тако је млади Лојзек (тепање код Загораца за Алојзије!) понио српске еполете на француском копорану. Биће распоређен у позадини тек ослобођених дијелова Отаџбине, јер шиптарска побуна која избија плански увелико отежава стабилизацију и функцоналност тек  створене државе.

Барут на бојишту Лојзек ипак неће мирисати, изузев стрелишта, гдје се млади официри такмиче у гађању. Остаће он на дужности све док се побуна не ограничи и тада ће бити демобилисан као поручник, јер је донијета уредба да се резервни официри унаприједе у виши чин при демобилизацији. Пословично штедљив као Загорац, упркос официрске плате, задржаће млади Лојзек униформу у којој ће пропутовати кроз Београд, на путу за родитељски дом. Свјесно лажући, неки београдски медији и данас описују како је као „српски“ официр ушао у униформи у Београд а притом заборављају ноторну чињеницу да је у тренутку Лојзековог пропутовања већ постојала држава СХС а ослобођење Београда примакло се својој годишњици.

Када се на Загребачком свеучилишту (данас Хрватско свеучилиште) млади бруцош уписао на студиј Агрономије, откриће да већина колега нерадо гледа на његов шињел са кога су скинуте   еполете, а чиновници који одобравају студентску стипендију отворено мрзе тај шињел, као тобож „окупаторски“. После двије узалудне године, прихватиће сиромашни Лојзек понуду свога стрица, свештеника РКЦ, да даље настави студије на ватиканском теолошком факултету. Утврђено је већ у Ватикану да нема ниједан свештеник РКЦ да је био у српској војсци као добровољац и да се баш нико не може прказати као ослободилац, а новостворена држава СХС има неколико милиона католичких вјерника. Ватикан, који је током Великог рата био изразито србофобан и отворено се залагао за какав-такав опстанак Двојне монархије, морао је сада под хитно створити нову стратегију наставка своје вишевјековне доминације у дијелу нове државе.

Српски историчари имају обавезу да истраже у којој  је мјери предлог Лојзековог стрица био стварна брига за синовца а колико је то налог ватикански јер се упорно тражио изабрани кандидат, а само је он као свештеник РКЦ имао блиског рођака који је ипак макар и накратко понио побједничку униформу, и то још официрски копоран. 

Ватикански „брусачи душе“ студената својих наћи ће у Лојзеку захвално „јагње господиново“, које ће после завршених студија бити смјештено у сједиште Загребачке надбискупије гдје формално столује остарјели Антун Бауер, добро познат по својим србождерским ватреним говорима војницима-хрватским домобранима, које је благословио у касарни Боронгај (периферија Загреба) када су упућивани на српски фронт 1914. године, као КуК Strafexpetition (казнена експедиција) за затирање васцелог Српства.

Ватикански „кувари“ ће плански поставити младог свештеника Алојзија као „додатак јелима“, и одмах покренути причу о официрском копорану „солунског добровољца“. Убудуће ће све дописе властима слати млади и приљежни „пастир господинов“, да се стари и истрошени надбискуп Бауер не би сувише замарао. Током посјете краља Александра Загорју, у делегацију сељака-чланова ХСС који су поздравили свога суверена биће укључен и Лојзеков отац Јосип, из села Крашић (близу Загреба) а син му ипак био „солунски добровољац“! Ватикански планери ће истовремено покренути идеју да је дошло вријеме да Хрвати најзад добију свог првосвештеника, јер су до тада у Хрватској имали искључиво или аустријске или мађарске а у Далмацији талијанске држављане на челу РКЦ, из разлога што није ни постојала самостална држава у којој су они државотворни народ.

За именовање првосвештеника у независним државама, практикује Ватикан и да унапријед добије пристанак владара, те се зато још више појача прича о Лојзековом југословенству и то ће ићи чак дотле да он као члан тима југословенског Сокола учествује на Свесловенском слету у Прагу, као изразитој подршци тек створеној малој Антанти како се назива  Чехословачко-Румунско-Југословенски савез, чији је инспиратор краљ Александар I Карађорђевић.

Желећи да онемогући јачање усташтва и утицаја талијанских фашиста у многобројним организацијама католичких крижара, које је као модел из Француске (гдје га је плански упутила РКЦ) донио Иван Мерц, катихета у средњој школи у Загребу, упутиће југословенски монарх преко посланика у Ватикану понуду за стварање Конкордата, као државног уговора. Ово тим прије што је краљевина Србија постигла такав договор са Ватиканом 1912.године, али га сам Ватикан није никада потврдио због новонастале ситуације после ослободилачких Балканских ратова, и зато није ни заживио као међудржавни уговор.

Осјетивши повољан тренутак за наметање својих теза у будућем међудржавном уговору, у Ватикану одлучују да убрзају процес напредовања младог Лојзека и он у 36. години бива унапријеђен у бискупа, као најмлађи католички бискуп на цијелој планети.  Како би се осигурало да ће наследити остарјелог Антуна Бауера, именован је за koadjutora (вршиоца функције) чим је краљ Александар потврдио своју сагласност. Фашизам у Италији и нацизам у Њемачкој увелико су већ ширили крила на путу за Исток, камо су их упорно усмјеравали финансијери из Лондона и Њујорка. Стари снови Drang nach Osten обузимали су све поражене из Великог рата у земљама некадашње „претече ЕУ“, а Хрвати су увијек били поуздан елеменат у Дунавској монархији. Лојзек ће зато при првом службеном пријему код суверена, упорно истицати  да је највећа опасност за Југославију комунизам, а он тада столује на Истоку. Знали су ватиканци за краљеву подршку белоемигрантима, као наследницима православне империје која живи у егзилу а у Југославији има другу Отаџбину, што Ватикан није лијепо гледао. Иако се заклињао на вјерност свом суверену, Лојзек је већ одржавао контакте са терористичком усташком илегалном организацијом, којој су католички самостани и цркве увелико били „сигурна кућа“ а нацисти и фашисти увелико сигурни финансијери. Првосвештеник ће зато прегнути да приведе крају пројекат Конкордата коме помаже и његов некадашњи официрски копоран, макар и из позадине Солунског фронта, али звучи тако примамљиво за Србе, који још вјерују да је пословица Латини су старе варалице већ прошлост  само у „свијетлој“ заједничкој будућности која их чека (у предвечерје Другог свјетског рата), док ће млади Лојзек као првосвештеник РКЦ у свој дневник записати те 1934.године ове редове: „Да је већа слобода и довољно пастира Србија би била за 20 година католичка“… 

Фонд стратешке културе

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*