Папа Јован Павле II у загребачкој катедрали дан прије него је Алојзија Степинца прогласио блаженим

ФРОЛОВ: “Lojzek Markotrški” – или о лажима хрватским (први дио)

  • Одмах по његовом приспјећу 16. априла у Загреб, посјетиће Степинац и самог поглавника НДХ Анту Павелића, да му изрази своју пуну подршку
  • Као стручно тијело Ватикана, “Света Конгрегација за Источну цркву“ послаће војном викару Алојзију Степинцу и писано упутство о превођењу „несједињених“ (православни) на „праву вјеру“, након што је Степинац именовао трочлану бискупску комисију за (насилно) прекрштавање Срба
  • Још само да се ријеши та преостала „ситница“ око броја покланих Срба током трајања НДХ, па да се ипак настави са идејом „светог Лојзека“ о католичењу Србије, јер ЕУнијати успјеше и да натјерају СПЦ да умјесто са Ватиканом као адресом за дијалог, тобожњи дијалог воде са наследницима „Максових месара“ као физичких извршилаца скривене жеље Светог Оца, који ипак понајбоље умије да опере руке, чак и од доказаног геноцид
Пише: Владимир Фролов

Бијесан на СПЦ и мислеће Србе, који су ипак спријечили да југословенска скупштина озваничи Конкордат којим се РКЦ промовише у државну вјеру, чим Славко Кватерник (бивши пуковник КуК војске и окупаторски управник града Београда у Великом рату) 10. априла 1941.године прогласи фашистичку НДХ, запутиће се Алојзије Степинац, хрватски метрополита и надбискуп загребачки 11. априла у службену посјету истакнутом усташком прваку Миловану Жанићу, члану привремене владе задуженом за унутрашње послове, док по његовој наредби Мачекова полиција по унапријед сачињеним списковима хапси Србе, дотадашње државне чиновнике, као већ освједочено „доказане непријатеље“ тек проглашене НДХ.

Већ 12.априла у после подневним часовима, посјетиће у Банским дворима Степинац са пратњом и Славка Кватерника, да би му изразио своје најбоље жеље за срећу, бољитак и напредак хрватског народа у самопроглашеној држави НДХ. Уједно ће му изразити и своје саучешће за губитак брата Петра, који је као усташки терориста организовао оружану побуну у граду Цриквеници, гдје је командант мјеста, капетан бојног брода Мирко Блајвајс, југословенски патриота иако католик, наредио војсци да пуца на терористе а међу мртвима је био и Петар Кватерник, организатор пуча. Одмах по његовом приспјећу 16. априла у Загреб, посјетиће Степинац и самог поглавника НДХ Анту Павелића, да му изрази своју пуну подршку.

Овим је радњама резервни југословенски официр Алојзије Степинац, починио дјело велеиздаје Отаџбине и то у рату, јер Југославија као држава још увијек постоји, а руше је уз спољње агресоре и унутрашњи издајници. (Србима на жалост добро позната чињеница у XX вијеку.)

Вријеме је да српски историчари то дјело тако и квалификују у свјетлости науке, а ван уплива покварене политичке интриге у доба „братства-јединства свих наших народа и народности“.

Својом посланицом од 28. априла 1941.године, дао је Степинац пуни духовни легитимитет фашистичкој НДХ и као син хрватског народа и као првосвештеник „свете цркве“. У њој ће дане њеног стварања назвати – „часовима у којима не говори више језик, него крв својом тајновитом повезаношћу са земљом у којој смо угледали свијетло Божје и с народом из ког смо никли“ – казујући тако да му је добро позната и нацистичка теорија „тла и крви“.

Цијенећи да је куцнуо дуго жељени час, именоваће Света Столица Алојзија Степинца за Vojnog vikara sine titulo цјелокупне хрватске фашистичке војске, о чему ће га лично обавијестити Рамиро Марконе, папски легат код НДХ а опширно ће описати загребачко гласило „Хрватски народ“.

Војни викар Степинац именоваће већ 20. јануара 1942.године војне душобрижнике у јединицама хрватске војске и подијелити им жупничку јурисдикцију, а за своје замјенике именоваће Стјепана Вучетића и Вилима Цецељу, као већ истакнуте усташе.

Војни свештеници у хрватској фашистичкој војсци имали су истакнуту улогу у потицању припадника оружаних снага на вршење масовних убистава, у оквиру државног пројекта геноцида над Србима. Као и остали многобројни свештеници РКЦ и они су за своје заслуге одликовани високим државним одликовањима фашистичке НДХ. Подршка РКЦ фашистичкој НДХ трајала је колико и та држава сама, о чему најбоље свједочи посланица хрватских бискупа од 24.марта 1945.године.

Као стручно тијело Ватикана, “Света Конгрегација за Источну цркву“ послаће војном викару Алојзију Степинцу и писано упутство о превођењу „несједињених“ (православни) на „праву вјеру“, након што је Степинац именовао трочлану бискупску комисију за (насилно) прекрштавање Срба. Дивљачко пљачкање имовине СПЦ, уништавање храмова и манастира од којих су многи били значајни културно-историски споменици а не само вјерски објекти, неће спријечити првосвештеник „цркве у Хрвата“ све док није донијета државна одлука НДХ да ће се основати ХПЦ („Хрватска православна црква“). Тек у новембру 1941.године, Бискупска конференција НДХ којом он предсједава, упућује захтјев свјетовним властима да се престане са даљњим уништавањем храмова СПЦ. Степинац није реаговао ни на уништавање синагога од којих су такође многе биле значајни културно-историјски споменици, на тим просторима.

Заједно са још 11 свештених лица РКЦ биће Степинац именован у Хрватски сабор 1942. године, и лично ће одржати поздравни говор, прије него што поглавник Анте Павелић крочи у Маркову цркву у Загребу. (У старом језгру града на Маркову тргу, уз истоимену цркву налази се и сабор и влада РХ.) Укључивањем у Хрватски сабор као његов члан, успоставио је Алојзије Степинац пуну свјетовну сарадњу са фашистичком НДХ, иако је већ био укључен као војни викар али по именовању Свете Столице, која је тиме заправо отворено подржала НДХ а и даље имала дипломатске односе са југословенском владом у Лондону. Као члан сабора и првосвештеник „цркве у Хрвата“, одбациваће упорно Степинац све сумње ватиканских званичника, до којих су ипак стизале оптужбе о масовним злодјелима геноцида над Србима, почињеним од стране хрватских и муслиманских војника НДХ. Без икаквог срама он ће те оптужбе назвати „србијанском пропагандом“, упорно остајући код тог става до самог краја фашистичке НДХ.

Сачекао је мирно долазак партизана у Загреб 6.маја 1945.године, давши прије тога одобрење редовницима у католичким самостанима да сакрију усташке архиве али и опљачкане вриједности и дио злата богатих Срба и Јевреја, који су убијени у логорима НДХ. Одобрио је да се терористи из покрета „крижара“ који се убацују из Аустрије и Италије сакривају у самостанима РКЦ, у оквиру успостављеног пројекта „пацовских канала“ Ватикана, гдје се доказани ратни злочинци злонамјерно преименују у борце против „комунистичке пошасти“.

Тек када је дошао у лични сукоб са Josipom Brozom (Tito), јер је одбио да подржи пројекат јачања протестантске Старокатоличке цркве у Хрвата, биће оптужен на основу стварних а не измишљених доказа, за сарадњу са фашистичким режимом НДХ, али не и за потицање хрватских фашистичких војника на дјело геноцида против Срба, Јевреја и Рома.

Хрватски су комунисти плански почели кампању за порицање геноцида који су починили Хрвати као народ, а не никакви усташки „марсовци“ како су то пласирали у својим иступима.

Иако су хрватски комунисти плански негирали геноцид, Ватикан је ипак био незадовољан самим суђењем и посебно изнијетим доказима о улози РКЦ у сарадњи са фашистичком НДХ.

Степинац је осуђен на 16 година робије и губитак грађанских права. Робијао је 5 година у затвору Лепоглава, гдје му је чак уређена и просторија за молитву, а додијељен му је и РКЦ свештеник (осуђени усташки јатак) као министрант (помоћник).

Ватикан је одмах после пресуде донио декрет о екскомуникацији свих који су морално или физички учествовали у суђењу надбискупу (разумије се католика, те то обухваћа и самог Josipa Broza, али га нису посебно именовали).

После сукоба са руководством Коминформа, да би побољшали укупни однос са земљама грађанске демократије, донијета је одлука да се Степинац упути у своје село Крашић да тамо остатак робије проведе у конфинацији. Чак му је омогућен и редован одлазак у сеоску цркву, али без његовог учешћа у миси (служба код католика). Ипак, да покаже своју моћ Ватикан је баш на највећи празник нове Југославије, Дан Републике (29.XI) 1952.године, прогласио Степинца кардиналом, упркос доказане чињенице да је ратни злочинац. То је довело до тренутног прекида дипломатских односа Југославије и Ватикана, који ће се поновно успоставити тек 1970. године.

Иако су католици мањинска вјерска заједница у Великој Британији, искористио је Ватикан британске РКЦ бискупе за покретање кампање подршке Алојзију Степинцу, добро знајући за већ испољену пословичну србофобију и антијугословенство политичара на Темзи.

Кампања је попримила толики значај и обим да је чак и књижевник Грахам Грин учествовао у њој, а 1955.године снимљен је играни филм „The Prisoner“ („Заточеник“) са Алеком Гинисом у главној улози. Степинац се у њему тенденциозно приказује само као жртва комунизма, а уопште се не помиње његова улога у насилном покатоличавању Срба, улога војног викара и јатака ратним злочинцима. Иако су многе тада свјетске личности подржале ову кампању, госпођа Елеонора Рузвелт је одбила своје учешће и јавно жигосала организаторе за злоупотребу.

Степинац је преминуо 1960.године од болести (леукемија) и супротно законској одредби о сахрани робијаша, одлуком власти дозвољено је да се сахрани у загребачкој катедрали.

Одлуком Ватикана наслиједио га је кардинал Фрањо Кухарић, који је тада у Ватикану био челник Конгрегације за пропаганду вјере. Кухарић је интензивно наставио активности на провођењу Степинчевог пројекта „13. стољећа кршћанства у Хрвата“ као и пропагирање захтјева за посвећење Алојзија Степинца, користећи чињеницу да је њега на мјесту новог челника Конгрегације за пропаганду вјере наслиједио њемачки кардинал Јозеф Рацингер, потоњи папа Бенедикт XVI. После смрти тврдоглавог Загорца Josipa Broza (Tito), већ у октобру 1981.године започет је поступак за беатификацију кардинала Алојзија Степинца. На захтјев челника РКЦ у Хрватској, у склопу припрема за беатификацију „Лојзека“, донио је сабор 30.травња (април) 1992.године одлуку, да се судски процес Алојзију Степинцу квалификује као „монтирани политички процес“, и поништава се у цјелости!

Потом, Конгрес кардинала и бискупа РКЦ, на сједници од 5. маја 1998.године, једногласно доноси одлуку о „мучеништву“ Алојзија Степинца, кандидујући га тако за свеца!

Још само да се ријеши та преостала „ситница“ око броја покланих Срба током трајања НДХ, па да се ипак настави са идејом „светог Лојзека“ о католичењу Србије, јер ЕУнијати успјеше и да натјерају СПЦ да умјесто са Ватиканом као адресом за дијалог, тобожњи дијалог воде са наследницима „Максових месара“ као физичких извршилаца скривене жеље Светог Оца, који ипак понајбоље умије да опере руке, чак и од доказаног геноцида.

Ријечи тадашњег патријарха СПЦ Германа, на освећењу обновљене православне цркве у Јасеновцу (то је било српско насеље) – ДА ПРАШТАМО МОРАМО, ДА ЗАБОРАВИМО НЕ МОЖЕМО – пророчки опомињу челнике СПЦ који ће водити тобожњи „дијалог“ (и то о умањењу броја покланих Срба) да неки Свети Отац ипак не би морао и да клекне у Јасеновцу, који су још хрватски комунисти брижно уредили као парк (за сваки случај).

Фонд стратешке културе

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*