Стонхенџ

ФОТО: Разријешена мистерија поријекла камених блокова Стоунхенџа

БРИТАНСКИ археолози су утврдили да је унутрашњи прстен чувеног Стоунхенџа изграђен од камена из два каменолома на територији грофовије Пембрукшир на југозападу Велса, наводи се у чланку у часопису Antiquity.

„Стоунхенџ је био велшки споменик од самог почетка свог постојања. Ако успијемо да пронађемо оригиналну конструкцију од које је он касније склопљен, моћи ћемо коначно да се приближимо одговору на питање зашто је Стоунхенџ био изграђен и зашто су поједини његови каменови превезени тако далеко од каменолома“ — изјавио је Мајк Пирсон са Лондонског универзитетског колеџа (Велика Британија).

Стоунхенџ је мистериозна камена грађевина у грофовији Вилтшир и један од најпознатијих археолошких споменика на свијету. За његову изградњу, која је почела око 2.600 године прије наше ере, користили су се облуци пешчара и монолити довезени издалека — 11 такозваних плавих каменова од дијабаза, прилично тврдих вулканских стијена.

Током цијелог 20. вијека археолози и геолози издвојили су неколико налазишта на територији Велса и јужне Енглеске одакле су могли да буду узети, између осталог, са брда Пресели (Preseli Hills) у грофовији Пембрукшир. При том је главним „кандидатом“ сматрано брдо Карн Менин (Carn Menyn).

По Пирсоновим ријечима, плави каменови из унутрашњег дијела Стоунхенџа и остали елементи његове архитектуре су заправо били извађени у два друга каменолома– Карн Гедог (Carn Goedog) и Крег Рос и Фелин.

Аутори чланка дошли су до тог закључка на основу хемијске и минералошке сличности стијена у тим каменолома с каменовима Стоунхенџа, а такође захваљујући пронађеним траговима човјека у тим каменоломима 500 година прије времена изградње тог споменика.

На примјер, у каменолому Крег Рос и Фелин научници су пронашли четири трага огњишта које су оставили градитељи, много испечених дјелића шљунка који су доспјели у огњиште, а такође један обрађени монолит који је лежао на много малих каменова који није био одвезен из каменолома јер је његов доњи дио био оштећен.

Научници сматрају да су градитељи Стоунхенџа изабрали та два каменолома зато што су наслаге дијабаза у њима биле дјелимично оштећене под дејством природних сила. То је значајно олакшало процес њиховог вађења из каменолома и обликовања.

Мали број одломака стијена, нажалост, за сада не дозвољава да се одреди начин њиховог вађења од стране градитеља – они су у једнакој мјери могли, како истиче Пирсон, како да одламају камен његовим загријавањем жаром из огњишта тако и забијањем дрвених клинова у пукотине у стијенама.

Монолити извађени у тим каменоломима нису, како сматрају научници, транспортовали у Вилтшир по води, како се раније сматрало, већ копном, пошто би градитељи морали да се пењу великим стрминама планина на путу од Крег Рос и Фелина до мора, што би они тешко могли да ураде с каменом од двије тоне на плећима.

Једина преостала мистерија је зашто су каменови Стоунхенџа били транспортовани на тако велико растојање. У околини Крег Рос и Фелина и Карн Гедога нема светих шума, потока и осталих светих објеката.

По Пирсоновом мишљењу, ослањајући се на 500 година разлике у старости између каменова у каменоломима и самог споменика, Стоунхенџ је првобитно био изграђен у Велсу, а тек касније пребачен у Вилтшир. Тај акт је, по свој прилици, имао веома велики политички значај за становнике и једне и друге регије будуће Велике Британије.

Агенције

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*