Велика галерија Дома Војске Србије - Изложба Надежде Петровић

ФОТО: Буди ли се културна елита Србије?

Београђане су ових дана обрадовале четири важне изложбе у престоници. Све заједно представљају европски и српски врхунски умјетнички домет и значај.

Једна од те четири изложбе се управо завршила у Великој галерији Дома Војске Србије.

Надежда Петровић. Слике из Народног музеја у Београду. Надежда спада у ред најзначајнијих умјетника Србије, прије свега јер је њено сликарство достигло врхове у сваком стваралачком периоду. Тада је у Србији, крајем 19 вијека, било 92 одсто неписмених, а почетком 20-ог 77 одсто. Њено сликарство је почело од Београда, преко Минхена, Србије, Француске, и завршило се поново у отаџбини. Била је једна од најобразованијих жена у ондашњој Србији. Жена која је сликала, маштала, држала говоре, писала критике, била учитељица, превијала борце, и била први представник умјетничке фотографије у Србији. Жена која је говорила руски, њемачки, француски и српски. На папирној новчаници од 200 динара, данас, налази се лик Надежде Петровић. Са полеђине поново она, као болничарка.

На изложби смо имали прилике да видимо 73 слике Надежде Петровић, из сва 4 њена стваралачка периода. Минхенски, српски, париски и ратни. Њен стваралачки стил припада претежно експресионизму, али се на неким сликама може видјети и импресионизам, симболизам и фовизам. Посебно су упечатљиве „Бетовенова маска“, „Жетва“, „Јелова шума“, „Стабло у шуми“ из минхенског периода. Тамо се школовала заједно са Василијем Кандинским. У Минхену је започела и пријатељство са Иваном Мештровићем, који јој касније у Паризу уступа свој атеље за рад. Из српског периода имали смо прилику да видимо „Ресник“, „Аутопортрет“ (који иначе није вољела), „Старо београдско гробље“, „Жетва“, „Сићево“, „Жена са сунцобраном“, „Острво љубави“. Из француског периода на изложби су били приказани „Плажа у Бретањи“, „Богородичина црква у Паризу“, „Мост на Сени“, „Булоњска шума“. У Паризу је постигла своју пуну умјетничку зрелост. Ратни стваралачки период је присутан са дјелима „Стари Призрен“, „Поље косовских Божура“, „Стари Шедрван у Призрену“…

Иако је остала вјерна националним темама, стилски је била окренута савременим токовима европске умјетности. Омиљена ужарено црвена боја је стално присутна на сликама, као и комплементарно зелена. Вољела је да слика портрете и пејзаже, а њен патриотизам се огледао и у честом избору тема из националне историје, као и сликању људи из разних предјела Србије.

За умјетност Надежде Петровић у Србији тог времена није било разумјевања. Њена прва изложба у Београду 1900. је дочекана са подсмјехом и несхватањем. Са малим изузетком, београдска критика се изражавала негативно о Надеждиној умјетности све до њене смрти. О томе свједоче и њене ријечи: „Бити уметником у средини некултурној, радити и борити се за уметност са многим тешкоћама, а на првом месту са сиромаштвом, које иде под руку са талентима, постало је правило“. По мишљењу Надежде Петровић, умјетници би требало да буду „културни апостоли“, који рашчишћавају незнање, неразумјевање и васпитавају публику.

Иако је студирала у Паризу код Клода Монеа, услед политичких прилика, бива повучена са студија задње године, и ускраћена за финансијску помоћ државе у школовању. Предходница њеног повлачења са студија је понуда краља Александра Обреновића Надеждином оцу, врсном познаваоцу историје, да напише биографију краљице Драге у којој би, на основу докумената доказао „племенито поријекло“ њеног деде (иначе трговца), и тиме изједначио краљицу Драгу, по роду, са Обреновићима. Пошто је Надеждин отац то одбио, Надежда је враћена са студија, а њен отац бива хитно пензионисан.

Као једна од предводница Кола српских сестара, узвикивала је: „Па шта хоће од нас бес турске трулежи, и шта Европа – која у својим недрима милионе својих рођених синова радника експлоатише за рачун силних богаташа и аристокрације? Зар се ми смемо надати да ће нам просвећена Европа дати помоћ (…) Зар је њој стало до неколико милиона Срба и других Словена (…) Отресимо се старог немара, растресимо ланце нехата, приберимо се (…) На заједнички посао, пригрлимо општу ствар као своју рођену (…) Закунимо се да ћемо друштво одржати са његовом патриотском сврхом док и једна Српкиња траје…“

Умрла је од тифуса 3. априла 1915. године.

Издавачка кућа „Дерета“ је 2012. године издала роман о Надежди Петровић. Ако имате среће да га пронађете-обавезно га прочитајте.

Принцип/Наташа Шпачек

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*