Папа Фрањо и Патријарх Вартоломеј

ФИЛИМОНОВ: Свеправославни Сабор у Москви треба да укине одлуке “вучијег” сабора на Криту

Пише: Валериј Павлович Филимонов, руски писац - хагиограф

Свеправославни Сабор у Москви треба да укине одлуке “вучијег” сабора на Криту…

Завршни документи и посланице апсолутно нелегитимног догађаја – Критског састанка-конгреса архијереја модерниста-екумениста публиковани су 27. јуна 2016. године. Многобројне аргументоване и разумне критичке примједбе поводом пројеката тих докумената, које су стизале на адресу организатора тог догађаја од стране представника народа Божијег, свештенослужитеља, богослова, стараца и Светог Кинота Свете Горе Атонске и чак низа Помјесних Православних Цркава, биле су безобразно одбачене. Екуменистичка тумачења учвршћена су потписима свих учесника конгреса, а сви опоненти записани су међу фундаменталисте и фанатике.

Закулисни лутководи тријумфују. Представа је била успјешна! Нанијети су тешки удари у традиционалном Православљу у 10 од 15 Помјесних Цркви. Практично је на Криту било озакоњено стварање необновљенченске црквене заједнице на челу са марионетским Патријархом “цијеле Васељене”. Хуманистички мисаони склоп, учешће у екуменистичком покрету и дјелатности Светског Савеза Цркава, постале су основа учења те заједнице. Непријтељи Православља су за још један корак напредовали по питању достизања свог главног циља – изградње јединствене свјетске религије антихриста.

О томе ко је заиста руководио процесом припреме и спровођења такозваног “Свеправославног” сабора православне мањине, већ је доста речено.

Најжалосније у свему је да су докумети Критског сабора у супротности са светоотачким традицијама, доносе извртање и принципијелне измјене у учењу и Светом Предању Цркве. Незапамћене иновације разбацане су по текстовима управо са тим погибељним циљем. Ево само неколико из њих.

Тако се у документу “Мисија Православне Цркве у савременом свијету” појављују одредбе које немају ништа заједничко са Православљем: “Јер је мир Христов зрео плод сједињења свих у Христу: феномен достојанства и величине људске личности као подобија Божијег, манифестација органског јединства у Њему људског рода и свијета, свеукупност принципа свијета, слободе и социјалне правде и на крају, доношења плодова хришћанске љубави међу људима и народима свијета”. О каквом “органском јединству” у Христу читавог рода људског, па још и читавог материјалног свијета, може бити ријечи?

Шта каже сам Христос? “Ја се за њих молим, не молим се за свијет, него за оне које си ми дао јер су твоји. И све моје твоје је и твоје моје; и прославио сам се у њима” (Јован 17. 9; 10).

Ево како ове ријечи Спаситеља тумачи свети Теофилакт Бугарски: “Молим се и залажем за њих, а не за свијет. Јер њима Ја, несумњиво доказујем да их волим, када им не само дајем то што Сам имам, него молим и Тебе да их чуваш. Дакле, Ја Тебе не молим за људе порочне и који мудрују свјетовно, него те молим за оне које си Ми дао јер су они Твоји”.

И тако, о свијету који је непријатељски настројен према Христу, о отпадничком свијету, не може бити ни говора! А ријечи о “свеукупности принципа свијета, слободе и социјалне правде” узете су из лексикона глобалиста – градитеља “новог свјетског поретка” антихристовог, који заводе наивне људе лукавим и ласкавим ријечима о још једној “свијетлој будућности”.

Још једна изрека из поменутог документа представља “бисерно” достигнуће истамбулских богослова: “Јер као што се у древном Адаму садржао сав људски род, тако је и у новом Адаму скупљен сав род људски”. На овај начин се ставља знак једнакости између јединства човјечанства у древном Адаму и јединства човјечанства у Господу нашем Исусу Христу! Волио бих да знам на који начин је “у новом Адаму сабран цио људски род”?

Да, Христос је искупио цио род људски, но од самог човјека зависи да ли ће он примити жртву Христову или неће. У решавању тог питања пројављује се слободан избор сваког човјека. Не говоре узалуд Свети Оци: “Бог је постао човјеком да би човјек могао постати Богом”. “Могао постати”, али не по аутоматизму. Сједињење човјека са Христом, то и јесте акт пројаве слободне људске воље. То је пут подвига и Крста. Као што видимо, у својој већини човјечанство је одбацило позив Спаситеља, па због тога говорити да је “у новом Адаму скупљен цио људски род” – значи противурјечити учењу Цркве.

Међутим, полет богословске мисли “састављача нове христолошке концепције” не завршава се на овоме. Пошто је “у новом Адаму окупљен цио род људски”, онда: “На тој основи је неопходно у свим правцима развијати међухришћанску сарадњу за заштиту људског достојанства и очувања мира, да би миротворачки напори свих без изузетка хришћана постали убједљивији и ефикаснији”. Мислим да овоме није потребан коментар.

Карактеристично је да у документу “Мисија Православне Цркве у савременом свијету” нема ни једне ријечи о главном, највишем циљу Цркве Христове – спасењу душа људских зарад непропадљивог, вјечног живота (Алузија на Јеванђелску причу о блудном сину, који се удаљио у земље далеке).

О екуменистичком документу “Односи Православне Цркве са осталим хришћанским свијетом” у критичким примједбама већ је више него довољно речено. Те необориве доказе можемо сумирати ријечима из посланице Каменец-Подољске епархије УПЦ Московског Патријархата: “Овај документ се налази у потпуној супротности са Јеванђељем и учењем Господа нашег Исуса Христа”.

Овај рад је у супротности и са Светим Предањем. Ријеч Божија нас учи: “Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било ријечју, било посланицом” (2 Солуњанима, 2; 15); “Хвалим вас, пак, браћо, што све моје памтите и држите предања као што вам предадох… Јер ја примих од Господа што вам и предадох” (1 Коринћанима, 11; 2, 23).

Гдје и када су Свети Оци, покретани Духим Светим, говорили о неопходности “богословског дијалога са осталим хришћанима” ради “успостављања јединства вјерујућих у Христа”?

Казуистичка поправка грчке делегације која је унијета у текст није промијенила ништа принципијелно. Умјесто: “Православна Црква признаје постојање у историји других хришћанских цркви и конфесија” стоји сада: “Православна Црква признаје историјско наименовање других, које се не налазе у општењу са њом, инославних хришћанских цркви и конфесија”.

Овдје је неопходно истаћи да би било добро провјерити тачност превода са грчког на руски у свим документима који су размјештени на званичном сајту “Светог и Великог Сабора”.

Обновљенци нису заборавили да нас извијесте ни о свом скривеном циљу и у двије посланице – “Православним људима и сваком човјеку добре воље” и “Окружном” посланицом. Поред објављених постулата у екуменистичким пасажима, у оквиру усвојених докумената додати су и нови.

“Православна Црква је од древних времена давала огроман значај дијалогу (појачаним словима), а посебно са инославним хришћанима. Посредством таквог дијалога остали хришћански свијет већ много боље познаје Православље и аутентичност његовог предања…

Наша Црква одговарајући свом дугу свједочења истине и своје апостолске вјере, придаје велики значај дијалогу, углавном са инославним хришћанима. На тај начин други хришћански свијет је дубље упознао аутентичност Православног Предања, вриједност светоотачког учења, литургијско искуство и вјеру православних. Дијалози које води Православна Црква никада не подразумјевају компромисе у питањима вјере”.

Ријечи “од древних времена”, значи нешто што се укоријенило у древна времена. То несумњиво појачава тоналитет текста, но још више појачава недоумице. Древни хришћани нису имали могућност да ступају у дијалоге “са инославним хришћанима”, једноставно – због одсуства последњих.

А признавање било каквих других хришћана изван Цркве Христове – то већ није само компромис у питањима вјере, то је удаљавање од Православља “у земље далеке”.

Добро би било састављаче критских докумената и све присталице екуменистичког покрета, упознати са фундаменталним дијелом једног од најбољих богослова-молитвеника ХХ вијека, свештеномученика Илариона (Троицког) Верејског – “Нема хришћанства изван Цркве”.

Учесници скупа на Криту не једном су проглашавали тезу о јединству Цркви, но може ли постојати јединство изван Истине?

Притом је конгрес необнобљенаца “формулисао предлог да се оснује Свети и Велики Сабор у својству регуларно дјелујуће институције”.

Каквим духом су покретани поборници новотарија? Духом овога свијета – духом антихриста!

Карактеристична је једна од закључних декларација у оквиру критског скупа. То је урадио архиепископ Нигеријски Александар из Александријске Патријаршије: “Мора се схватити да Православне Цркве у Грчкој, Бугарској, Русији, живе у православном окружењу. У осталом свијету ми представљамо мањину међу “другим црквама”. Ја не могу предложити другима – узмите кључеве од Митрополије и управљајте. Ето, говоре и други епископи који живе у Америци, у Африци и тако даље – не стварајте нам огромне проблеме. Ми живимо хармонично и боримо се с проблемима друштва као једна душа”. Архиепископ Александар је такође прецизирао да “друге цркве постоје стотине година, римокатоличка хиљаду година”, а “различитости у датом питању су повезане са конзервативизмом и фундаментализмом у неким црквама”.

“Иза кулиса” “Великог и светог Сабора” остали су важни проблеми повезани са изградњом светског система тоталне контроле и електронске идентификације личности. То није за чуђење, јер тај систем граде покровитељи Критског сабрања из наднационалних антихришћанских елита.

Овдје је прикладно сјетити се пророчких ријечи великог подвижника, стуба Православља, архиепископа Аверкија (Таушева) који је још 60-их година ХХ вијека упозоравао ревнитеље Истине: “Све што се сада догађа на највишим нивоима религиозног, друштвеног живота, у владама – није ништа друго него дјелатна припрема слугу приближавајућег антихриста за његово будуће царство и тај посао одрађују у истој мјери “хришћани” као и нехришћани…

Антихриста, као одређене конкретне личности, још увијек нема. Међутим, његове претече већ дјелују у свијету на исти начин као што ће дјеловати и он сам. Са те тачке гледишта постају нам схваљтиви сви ти савремени токови у црквено-религиозном животу, попут “екуменизма”, сви ти пламени позиви на узјамно јединство “у име хришћанске љубави”, сво то бујање чисто земаљског, које тјеши људске страсти и похоте спољне културе и цивилизације, сво то занимање “хуманитарним радом”…

Тај “екуменистички покрет”, у почетку чисто протестантски, створио је моћну организацију заиста свјетских размјера, која има на располагању огромна материјална средства и могућности, под називом “Свјетски Савјет Цркава” у који у овом тренутку улазе скоро све Помјесне Православне Цркве…

Међутим, уколико је таква организација у неком смислу и природна за протестанте и секташе који су изгубили Једину Истиниту Цркву (пошто они траже јединство које су изгубили иако не тамо и не тим путем којим би требали), утолико је улазак Православних у ту организацију противприродан и не само противприродан, него и порочан и криминалан”.

Одустајање РПЦ од учествовања на Критском састанку је апсолутно исправна одлука. Несумњиво ће следећи корак бити богоугодан: ревидирање одлука Архијерејског сабора 2016. у свијетлу учења Ријечи Божије и духовног наслеђа свештеномученика Илариона (Тројицког) Верејског, светог Серафима (Собољева), преподобног Јустина (Поповића), преподобног Пајсија (Светогорца) и других подвижника вјере и благочашћа ХХ вијека, доношење чврсте одлуке о иступању из Свјетског Савјета Цркава.

А даље – по узору на древне Саборе – окупити у Москви Сабор вјерних Православљу Помјесних Цркава са пуноправним учешћем не само првојерарха него и свих архијереја. Сабор православне већине који ће осудити све заблуде које је донијела групација неообновљенаца на Криту.

Вријеме не чека!

Фонд Стратешке Културе

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*