Холандски војници у Сребреници

ФЕЉТОН: Холандски војници су тврдили да у Сребреници није било геноцида

  • Сам „неспоразум“ холандске владе са својим војницима званично је почео када је одлазећи са службе у Босни, пуковник Томас Кареманс заповједник батаљона, у Загребу на пригодној конференцији за штампу 25. 7. 1995. похвалио припаднике Војске Републике Српске за веома добро испланирану и изведену акцију ослобађања Сребренице
  • Непосредно по паду Средбренице око тридесетак страних новинара боравило је на том подручју и ниједан није потврдио причу о било каквом масакру. Особље УН, које је пристигле избјеглице са подручја Сребренице интервјуисало у Тузли о кршењу људских права, није наишло ни на једно сведочење о злочинима из прве руке
  • Како је рекао овај холандски војник: – „У јулу 1995. године, 450 војника холандског батаљона, лоше наоружаних, требало је да „брани“ добро опремљену, читаву 28. дивизију Армије БиХ, која је бројала око 10.000 бојовника! Што се сами нису бранили? Увијек сам се питао зашто сви штите муслимане, а нико Србе“
Пише: Драган Вујичић

У хронологији новинских текстова о догађајима у Сребреници пада у очи да су војну операцију Војске РС против бошњачких снага, као геноцид окарактерисали холандски политичари и њихови медији. Први који је изашао са оваквом тврдњом био је тадашњи холандски министар за помоћ и развој Јан Пронк, а за њим министар одбране Јорис Ворхуве и то одмах пошто је сребреничка операција Војске РС завршена.

Холандски војници у Босни који су све гледали својим очима одмах су се супротставили медијској хистерији о етничком чишћењу и геноциду над Бошњацима из Сребренице, која је кренула као лавина. Њима су се касније прикључили и осталих 1.200 припадника Холандског пјешадијског батаљона, који су у три ротације служили у енклави Сребреница од 1993. до 1995.

Сам „неспоразум“ холандске владе са својим војницима званично је почео када је одлазећи са службе у Босни, пуковник Томас Кареманс заповједник батаљона, у Загребу на пригодној конференцији за штампу 25. 7. 1995. похвалио припаднике Војске Републике Српске за веома добро испланирану и изведену акцију ослобађања Сребренице. Пуковник Кареманс је нагласио да је та акција била усмјерена искључиво против муслиманских јединица, а никако против припадника 13. пјешадијског батаљона из Холандије, који је био стациониран у Сребреници. Срби су вјешто надмудрили муслиманске војнике, закључио је Кареманс.

На питање загребачких новинара да објасни своје гледиште о наводном етничком чишћењу у Сребреници, пуковник Кареманс је одговорио да су муслимани попалили 200 српских села око Сребренице и побили становништво које је у њима живјело.

Ова његова изајава „шокантно“ је дјеловала на стране новинаре који су спремни дошли да нападну Кареманса. Холандски пуковник је наиме овом приликом само поновио оно што је рекао дан раније у високотиражном холандском листу „NRC Handelsbiad“ да „у Сребреници није било геноцида“ јер је (како су малициозни уредници дописали) „покољ у Сребреници од стране Срба био коректна војна акција“.

Тако је почео „медијски топли зец“ за холандске војнике. Убрзо је смијењен и Каремансов претпостављени холандски генерал Кузи. Он је изјавио „да након пада Сребренице српско-босанске трупе нису починиле геноцид над муслиманима“ („Di velt“ 12. 7. 1996). Додатни Кузијев гријех је био у томе што је у међувремену Кареманса из чина потпуковника унапредио у пуковника због заслуга и понашања у Сребреници када га је НАТО оставио самог, и то усред борбе далеко моћнијих војних јединица.

У холандској штампи у јулу 1995. године тражен је одговор на питање да ли су холандски војници били кукавице у управо завршеном сукобу. Друго важно питање било је шта се стварно догодило у Сребреници после уласка српске војске.

Дневник „Het Farool“ је 27. 7. 1995. пренио изјаву капетана М. Схутена, јединог официра УН који је више дана био очевидац на локацијама наводних крвопролића и који у потпуности негирао причу о геноциду:

„Свако брбља о свакоме, али нико не показује чврсте доказе. Запажам да холандски народ хоће по сваку цијену да докаже како се збило крвопролиће. Ако су се збивале егзекуције, Срби су их прикривали проклето добро. Отуда у то ништа не вјерујем. После слома Сребренице 13. јула 1995. дошао сам у Братунац и тамо остао осам дана. Могао сам да одлазим свуда где сам хтио. Припадала ми је свака могућа заштита, нигдје ме нису заустављали“.

Непосредно по паду Средбренице око тридесетак страних новинара боравило је на том подручју и ниједан није потврдио причу о било каквом масакру. Особље УН, које је пристигле избјеглице са подручја Сребренице интервјуисало у Тузли о кршењу људских права, није наишло ни на једно сведочење о злочинима из прве руке.

Њемачки лист „Di velt“ је 25. 7. 1995. извијестио да су се репортери новина распитивали код холандских војника, који су се вратили из Сребренице, и увек добијали исти одговор – У Сребреници се није догодио геноцид!

Дословно је тада написано: „Ни подофицир Пранк Стројк ни други војници УН стационирани у Сребреници неће јавно да потврде оно што су тврдили, прво министар за помоћ и развој Јан Пронк, а потом и министар одбране Јорис Ворхуве да се у Сребреници догодио геноцид“.

Војник из редова холандских плавих шљемова Арнолд Блом је пред државном комисијом Холандије био изричит: „Када смо патролирали у енклави, муслимани су провоцирали српску ватру. Они су пуцали преко нас и тиме хтјели да постигну да Срби погоде неког од нас како би спољни свијет опет на њих свалио кривицу!“ – Ову изјаву пренио је и дневник „NRC Handelsbiad“.

Пред хитно формираном државном холандском комисијом војник Карел Мулдер је изјавио: „Много тога што се говори о Србима јесте лудост. Био сам три дана са избјеглицама и Срби су са њима добро поступали“.

Под каквом су баражном ватром били холандски војници по повратку у земљу свједочи податак да су морали да направе веб-сајт www.dutchbat3.NL како би одговарали на сумње и оптужбе.

Говорећи о разлозима постављања презентације, припадник батаљона Марко ван Хес обаснио је да тако желе да сперу љагу са свог војничког имена и да помогну да свијет сазна истину и о страдању Срба у то вријеме. У међувремену, у разговору за франкфуртске „Вести“, овај војник је рекао и следеће: „Федерација Босне и Херцеговине је изгубила спор у тужби против Холандије због наводних пропуста холандског батаљона. Они су нас тужили, а док смо боравили на пунктовима око Сребренице и у њој, нико од муслимана није страдао“ – причао је Марко ван Хес.

„То што је изгубљен спор, међутим, не значи да су војници добили било какву сатисфакцију“.

Како је рекао овај холандски војник: – „У јулу 1995. године, 450 војника холандског батаљона, лоше наоружаних, требало је да „брани“ добро опремљену, читаву 28. дивизију Армије БиХ, која је бројала око 10.000 бојовника! Што се сами нису бранили? Увијек сам се питао зашто сви штите муслимане, а нико Србе“ – наставља Хес.

„Наши пунктови били су и у спаљеним српским селима, Залазју, на пример. Могли смо да уочимо каква су звјерства муслимани чинили над Србима. Наш батаљон су чинили младићи од 19 до 20 година, неспремни за било какве окршаје. Тешко нам је пало да нас туже они којима смо помагали скоро двије године. Они који су нам крали храну и гориво, псовали нас, вријеђали… Па, нисмо ми криви што су они изгубили битку. Наш задатак је био да их бранимо од Срба, а они су нас нападали. Убили су једног нашег војника, а неколико ранили.“ – додао је тада Хес.

„Када смо се вратили кућама, холандски медији су се утркивали ко ће више да нас облати, уз констатацију да смо баш ми одговорни за догађаје у Сребреници“ – говори Ван Хес.

„Напала нас је Влада, све друге државне институције. Многи припадници батаљона, најмање 100, тада су тотално – пукли! Полудјели су. Неколико њих се убило! Нисмо добили никакву моралну подршку, сатисфакцију за боравак међу муслиманима. Већина војника је због психичких проблема трајно неспособна за рад. Узгред, више од 90 одсто њих није завршило никакву школу прије одласка у Босну“ – закључује Хес.

Ветерани из Сребренице су тужили своју државу, тражећи и сатисфакцију и новчану помоћ. Међутим, и даље трпе понижавања. Марко каже да и девојке одбијају да буду са војницима који су боравили у Сребреници. Сматрају да „нису успели“.

Фељтон

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*