Споменик јунацима са Цера

ФЕЉТОН: ЦЕРСКА БИТКА

Церска битка, такође знана као и Јадарска битка, je била војни сукоб вођен између Аустроугарске и Србије августа 1914. око планине Цер и неколико села у њеној непосредној околини, као и Шапца, током ране фазе Српске кампање у Првом светском рату.

Српски ратници јунаци
Српски ратници јунаци

Битка је била дио прве аустроугарске офанзиве на Србију и избила је у ноћи 15. августа када су дијелови српске Комбиноване дивизије I позива наишли нa аустроугарске извиднице улогорене на падинама Церске планине. Борбе које су услиједиле прерасле су у битку за контролу неколико градића и села у околини планине, као и за контролу Шапца. Морал аустроугарских трупа је 19. августа опао и хиљаде војника су се повукли у Аустроугарску, а многи су се подавили у Дрини бјежећи у паници. Срби су 24. августа опет ушли у Шабац, чиме се битка званично завршила.

План Церске битке
План Церске битке

У току десетодневне битке српски губици су износили 3.000 мртвих и 15.000 рањених. Аустроугарски губици су били знатно већи. Било је 8.000 мртвих војника, 30.000 рањених и 4.500 заробљених. Српска побједа над бројно надмоћнијим непријатељем је означила прву побједу Савезника у Првом светском рату.

Увод

Генерал Степа Степановић, командант Друге српске армије и најзаслужнији за побједу Србије у Церској бици, а након битке унапређен је у чин војводе.

Војвода Степа Степановић
Војвода Степа Степановић

У периоду од 29. јула до 11. августа, аустроугарска армија је започела артиљеријске нападе у сјеверној и северозападној Србији и успјела је да створи систем понтонских мостова преко Саве и Дунава. Срби су знали да је немогуће бранити цијелу аустроугарску границу, у дужини од 550 км. Због тога је војвода Путник наредио да се српска војска повуче на традиционалним одбрамбеним линијама у Шумадији, гдје су могли брзо да дејствују на западу и сјеверу. Јаки одреди су постављени у Ваљеву и Ужицу, а извиднице су постављене на сваку важну тачку дуж границе. У овој фази српска команда је могла само да сачека, док се план Аустроугара не материјализује.

Београд, Смедерево и Велико Градиште су јако бомбардовани и бројни покушаји аустроугарске војске да пређу Дунав су пропали, уз велике губитке. Српска врховна команда је знала да је велики дио аустроугарских снага стациониран у Босни и није претјерано реаговала на ове лажне нападе. Аустроугари су такође покушавали да пређу Дрину код Љубовије и Саву код Шапца, а српска команда је на ове нападе гледала озбиљније. Аустроугарски војници су 12. августа ушли у Лозницу. Ту и у селу Лешница, 13. аустроугарски армијски корпус је прешао Дрину, а истог дана 4. аустроугарски армијски корпус је прешао Саву сјеверно од Шапца. До 13. августа, на фронту дугом 160 км, Аустроугари су прешли ријеке и окупирале Шабац. Друга и пета армија су кренуле ка Београду, гдје су наишле на Прву, Другу и Трећу армију. Војвода Радомир Путник је 15. августа наредио контранапад.

Битка

Командант Друге српске армије, генерал Степановић је образовао Церску ударну групу од Моравске дивизије I позива и Комбиноване дивизије са циљем напада у долини Јадра. Степановић је схватио важност планине Цер и самоиницијативно је одлучио да заузме њене доминантне коте Тројан и Косанин град. Око 3.00 ујутро 15. августа 1914. године, кренула је Комбинована дивизија првог позива из села Бањана код Уба.Усиљени марш је био: Бањани – Вукона – Свилеува – Велики Бошњак (сада Драгиње) – Каона – Михаилов гроб (кота 255) – Криваја – Цер.

Церска битка - карта
Церска битка – карта

Око 23:00, 15. августа, дијелови српске Комбиноване дивизије првог позива су наишле на извидницу аустроугарске војске на падинама Цера, код села Текериша и тако је започела битка. Аустроугарске позиције су биле слабо брањене и њени бранитељи су одбијени са планине. До поноћи, оштри судари и борбе између лијеве аустроугарске колоне 21. аустроугарске дивизије и Срба су се водили у мраку. До јутра 16. августа Срби су заузели вијенац Дивача и отјерали Аустроугаре из Бориног села. Аустроугарске трупе су имале доста губитака и повукле су се у нереду. Како је дан одмицао, Срби су онемогућили 21. пјешадијској дивизији да се повеже са 2. армијом у Шапцу, тако што су је отјерали са падина Цера.

„Предњи батаљон је током ноћи стигао до Тројанског врха, а када смо стигли до Парлога пљусак је почео, којег је пратила вулканска грмљавина и заслепљујуће севање. Вода нас је квасила са све стране… Одједном други војник, без даха и узбуђено узвикнуо:

„Господине мајоре, Швабе!“

Тако су судари између наше Комбиноване дивизије и непријатељеве 21. Ландвер дивизије започели, а са њима и битка на планини Цер.“ – Капетан Јеша Топаловић, из српске војске, сјећајући се како се његова дивизија сударила са аустроугарским снагама на падина планине Цер.

Срби су покушали да поврате Шабац, али нису имали успјеха. Комбинована дивизија првог позива је напала Тројан и Парлог, прије него што се упутила у Косанин град. На другом мјесту, Аустроугари су успјели да одбију српску 3. армију, тјерајући је да изманеврише једну од својих дивизија (Моравска дивизија другог позива) како би заштитила прилаз Ваљеву, коме је пријетила 42. домобранска дивизија.

Рано изјутра 18. августа, Аустроугари су покренули још један напад, са намјером да потисну Шумадијску дивизију I позива са шабачког мостобрана и омогуће 5. армији да крене у напад.

Међутим, напад није успио јер су Срби уништили њихове снаге код реке Добраве, тјерајући преживјеле војнике да се повуку. На другом мјесту, контраофанзива Друге српске армије је настављена дуж Цера и Иверка, нападом Комбиноване дивизије на село Рашуљача гдје су наишли на снажан отпор код Косаниног града. Први напад Срба је одбијен, али су напади настављени и током ноћи. Изјутра 19. августа, Срби су уништили аустроугарске снаге и заузели градић. Моравска дивизија првог позива је отјерала 9. пјешадијску дивизију са њеног положаја и одбили њен контранапад нанијевши јој тешке губитке. Четврти корпус је поновио нападе против Шумадијске дивизије, чиме је натјерао Србе да се повуку са лаким губицима. Чињеница да Срби нису сломљени нападом Четвртог корпуса, значило је да аустроугарска дивизија није успјела да заустави њено напредовање према планини Цер, јер ако би то урадила, Шумадијска дивизија би напала Четврти корпус са бока. Због тога, 4. корпус није успио да се повеже са аустроугарским снагама код Цера.

Рашуљачу су заузели Срби у подне, а Комбинована дивизија је искористила овај догађај да крене према Лешници. У међувремену, Моравска дивизија првог позива је напала Иверак и успјела да потисне Аустроугаре. Село Велику Главу су Срби заузели прије подне, а послијеподне је опет заузет Рајин гроб. У ово вријеме, Аустроугари су почели да се све брже повлаче, јер им је морал опао, као и организација.

Војвода Степа Степановић на положају за вријеме Церске битке
Војвода Степа Степановић на положају за вријеме Церске битке

Трећа армија је имала сличан успјех, одбила је 36. пјешадијску дивизију и натјерала је на повлачење у нереду. Срби су затим кренули да прогоне Аустроугаре дуж цијелог фронта.

До 20. августа, аустроугарске снаге су још увек бјежале ка Дрини, а Срби су наставили да их гоне. Цијела 5. армија је била принуђена да се повуче у Босну. Многи аустроугарски војници су се удавили у ријеци бјежећи у паници.

Српски извештаји са фронта су говорили „да се непријатељ повлачи у највећем нереду.“ Радомир Путник је обавијестио српског краља Петра I у телеграму „да је главни непријатељ поражен код Јадра и на планини Цер и да их њихове снаге прогоне.“ После тријумфа на планини Цер, Срби су хтјели да поврате тешко утврђени град Шабац. Жестоки окршаји су се десили 21. и 22. августа, током којих су се српске снаге успјеле да се пробију до западне стране града. До 23. августа су опколили град и увече дотјерали тешку артиљерију. Следећег дана су Срби ушли у град само да би открили да су га Аустроугари напустили претходно вече. До 4 сата поподне, српске снаге су стигле до обала Саве, чиме је прва аустроугарска офанзива завршена.

Последице

„Историја Аустроугарске је испреплетана са импозантним поразима, а владавина Фрање Јозефа је била плодна у војним катастрофама. Али до данас, стари монарх је могао да говори да су га победиле само Велике силе, Француска 1850. и Прусија 1866. Данас је то Србија, са десетином територије Аустрије, са десетином њеног становништва, нанела је први и одјекујући пораз.“ – Француски новинар Хенри Барби, 19. август 1914.

Цер планина
Цер планина

До 23. августа, на слободној српској територији није остао ниједан аустроугарски војник. Генерал 2. српске армије, Степа Степановић је добио чин војводе, после његовог успјешног командовања у бици. Битка је доста утицала на војнике аустроугарске војске на Балкану и њихове снаге у Црној Гори су морали да напусте град Пљевља, којег су заузели 19. августа.

Успјех битке је привукао свјетску пажњу на Србију и донио јој наклоност у неутралним и савезничким земљама, јер је битка била прва савезничка побједа над Централним силама у Првом светском рату. Као последица, многи странци су дошли у Србију крајем 1914. нудећи финансијску, политичку, хуманитарну и војну помоћ. Новински чланци у одбрани Србије су постали чешћи у британским новинама, а земља је била толико цијењена да су одређене културне групе у Италији подржавале улазак Италије у рат на страни савезника, користећи Србију и Црну Гору за примјер.

У вријеме битке на Јадру и Церу, српска Ужичка војска и црногорска Санџачка војска успјеле су да спријече продор ка Ужицу. Пораз на Церу, страх од српске офанзиве и побуне пречанских Срба, натјерали су Поћорека да пређе у дефанзиву у свим фронтовима. Српска војска је под притиском Савезника покренула неуспјешну Сремску операцију, док је истовремено на Дрини текла неуспјешна аустроугарска офанзива.

Губици и злочини

Обје стране су претрпеле тешке губитке. Тачан број аустроугарских жртава варира. Џордан сматра да су Аустроугари претрпели 37 000 губитака, а од тога су 7 000 мртвих. Миша Глени говори о цифри од 30.000 рањених аустроугарских војника и 6-10 хиљада мртвих. Хорн пише да су Аустроугари имали 8 000 мртвих и 30.000 рањених, такође су изгубили 46 топа, 30 митраљеза и 140 кола са муницијом. Историчар Дејвид Стивенсон сматра да су 4 500 аустроугарских војника заробљена.

Аустроугари стријељају становнике Мачве
Аустроугари стријељају становнике Мачве

Број српских губитака такође варира. Хорн и Џордан се слажу да је отприлике 3 000 српских војника погинуло, а 15 000 рањено у бици. Глени говори о цифри од 3 000-5 000 мртвих и око 15 000 рањених. Број жртава на обје стране говори о високој цијени која је плаћена у Првом свјетском рату. Француски новинар Хенри Барби је извијестио:

„Простор између Цера и ријеке Јадар где се је силна битка догодила није био ништа друго до масовна гробница и распаднуто месо… Из сенке шуме се ширио смрад тако гадан да је прилаз врху Цера био немогућ. Број лешева је био тако велики да је Друга армија због недостатка времена била приморана да прекине њихов покоп“ – извјештај француског новинара Хенри Барбија.

Аустроугарска јавна вјешања у Мачви
Аустроугарска јавна вјешања у Мачви

На крају борби, Срби су открили доказе о страшним злочинима у градовима и селима, која је аустроугарска војска окупирала. Стотине мушкараца је насумично убијено, а многе жене и дјеца су најприје силовани, прије него што су убијани. Многе злочине су чинили други Јужни Словени (Хрвати и Босански муслимани), служећи у аустроугарској војсци.

Српски генерал Павле Јуришић Штурм је изјавио:

„Аустријска војска је починила страшна зверства на нашој територији. Група од 19 (мушкараца, жена и деце) су пронађени поред гостионице Кривајица. Свезани су заједно и затим ужасно измасакрирани. Таква група људи је нађена и код Завлаке. Мале групе убијених и унакажених људи, углавном жене и деце, су нађени широм села. Једној жени је одерана кожа, а другој су одсечене груди… Још једна група од 12 жена и деце су пронађени свезани заједно и измасакрирани. Сељаци кажу да се такве ствари могу видети свуда.“

Други српски команданти су такође изјавили да су аустроугарске снаге починиле бројне одмазде у српским селима током битке.

У Церској бици је погинуо поручник Војислав Гарашанин, син Милутина Гарашанина. Најмлађи погинули борац био је Станислав Сондермајер.

После рата подигнута је Спомен-костурница на Церу која је заштићена законом као знаменито мјесто.

У популарној култури

Српску патриотску пјесму „Марш на Дрину“ је написао српски композитор Станислав Бинички убрзо после битке. Бинички је посветио марш његовом омиљеном команданту у војсци пуковнику Миливоју Стојановићу-Брки из Гвозденог пука – Други пјешадијски пук првог позива “ Књаза Михаила „- Моравска дивизија првог позива , који је погинуо током Колубарске битке. Југословенски ратни филм такође назван Марш на Дрину је смимљен 1964. године и повезан је са битком.

Остало је забиљежено да су аустроугарски војници бјежећи и тражећи Дрину питали „Казуј, стрина, где је Дрина?“ док су српски војници спјевали пјесму „Дођи Швабо да видиш где је српски Текериш? Како ћу ја гледати, када морам бежати?“

Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*