Илустрација

ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ: Турска је крива за смрт малих анђела (аудио)

Било је ужасно, језиво. Од 25 људи који су се удавили било је више од петнаесторо дјеце. То су била дјеца од по 5, 6 година и млађа. Био сам љут на турску страну, која их је укрцала. Они су само гледали на финансије, ништа друго, само су их трпали у чамце, једне на друге, каже за Спутњик Драгољуб Симић, љекар који је помагао мигрантима на Лезбосу.

Симић, по струци педијатар и породични љекар који је неколико мјесеци боравио на острву, у емисији „Спутњик интервју“ говори о томе како су на Лезбос стизали мали рибарски чамци у којима је било и по седамдесет миграната чија су се дјеца удавила на путу ка бољем животу.

Разговарала: Сенка Милош, новинар Спутњика
  • Зашто сте се одлучили на тај потез, да напустите удобан посао педијатра и породичног љекара у приватној пракси и одете на Лезбос да помогнете људима од којих свијет поприлично зазире?

То се догодило случајно, на острво је требао да оде мој син, млади лекар, али није на време добио лиценцу, уместо њега сам отишао ја. Одлазак на Лезбос је годинама била моја жеља, а испуњење се поклопило са овим што се догађа, десила се права ствар.

"Чинило ми се да је све исценирано, брод никада није приспио до обале, избјеглице су увијек искакале, то је добра слика за телевизију, али су им страдали зглобови, о посјекотинама да не говоримо", каже доктор Симић
„Чинило ми се да је све исценирано, брод никада није приспио до обале, избјеглице су увијек искакале, то је добра слика за телевизију, али су им страдали зглобови, о посјекотинама да не говоримо“, каже доктор Симић
  • Како сте се снашли тамо, судећи према извјештавању медија, на острву је владао приличан хаос, чак је било сукоба међу мигрантима, какав је ваш утисак о тим људима?

Пре свега сам их гледао као пацијенте, људе којима је потребна медицинска помоћ. Трудио сам се да се максимално посветим томе. У почетку нисам имао времена да о томе размишљам и да причам с њима, јер је број пацијената у прве две недеље био и до три стотине током једног дана. Радио сам по 12 и више сати. У једном дану сам имао чак 325 пацијената. У почетку је био хаос, Само су Уједињене нације, преко којих сам радио, биле ту. Грчке организације су се држале по страни, као и грчки народ, који је био индиспониран. Касније су схватили да је тим људима заиста потребна помоћ. А људи који су долазили чамцима били су у најмању руку јадни. Готово свима је била потреба медицинска, али и помоћ у храни и одећи.

Избјеглице из Сирије пристижу на грчко острво Лезбос
Избјеглице из Сирије пристижу на грчко острво Лезбос
  • Да ли сте имали утисак да они организовано долазе на Лезбос?

Јесам и да се можда с њима манипулише. То сам схватио током једне ужасне ноћи када је један обичан рибарски брод довезао око триста миграната. Сви су били у мору, било је хладно, падала је киша, дувао хладан ветар. Били су дуже од сат у мору, сви су били промрзли, а велики до њих је био удављен. Преминуло је двадесетпеторо. На обали су се сјатили лекари за које нисам ни знао да постоје, да су на острву. Тај ужасан тренутак је на мене оставио утисак да је било познато да ће се то десити. Телевизије, новинари сви су већ били ту и чекали. Било ми је непојмљиво да неко такве ствари ради са људима. Све је изгледало као нешто што се унапред знало.

Готово сва дjеца су била промрзла и уморна јер су преко Турске путовала данима
Готово сва дjеца су била промрзла и уморна јер су преко Турске путовала данима
  • Какав је био тај сусрет са смрћу, овдје сте се са њом сусретали, али ово је сиутација у којој у 21. вијеку људи умиру управо из ових разлога које сте навели?

Имао сам сусрете са смрћу, пацијенте којима је била потреба реанимација, али ово је било нешто заиста ужасно, зато што је у том великом броју људи било доста деце. Од 25 људи који су се удавили било је више од петнаесторо деце. То су била деца од по 5, 6 година, било је и млађих. Тај тренутак сам по себи је био језив. И сада ми је тешко да причам о томе, не бих желео да детаљишем. Тада сам схватио да је тим људима заиста потребна помоћ и да желим да се посветим том раду.

Доктор Симић каже да су културолошке разлике понекад стајале између њега и пацијенткиња, морао је да тражи дозволу њихових мужева или браће да их прегледа, али да је све прошло без проблема
Доктор Симић каже да су културолошке разлике понекад стајале између њега и пацијенткиња, морао је да тражи дозволу њихових мужева или браће да их прегледа, али да је све прошло без проблема
  • После почетног хаоса имали сте прилику да разговарате са њима, шта су вам рекли, зашто су се одлучили на путовање бродовима на коме су гинула њихова дјеца?

То нису били бродови, већ обични гумени чамци за 20 особа, али је њих било и по седамдесет. Седели су као сардине. Био сам љут на турску страну, која је то радила. Они су ту само гледали на финансије, ништа друго, само су их трпали у чамце. Деведесет одсто њих је први пут у животу видело море. То је раздаљина од 6 километара, али је за њих то било страшно. То је била невиђена траума, посебно за децу. Буквално су седели једни на другима. Питао сам их зашто то раде, где су кренули, њихов одговор увек је био, у бољи живот. Вец́ина је желела у Немачку. У почетку су то били људи који су имали новца, касније је пристизала и сиротиња.

Избjеглице из Сирије пристижу на грчко острво Лезбос
Избjеглице из Сирије пристижу на грчко острво Лезбос
  • Да ли је поред свих тим трагичних било и догађаја које ћете памтити по лијепом, као тренутке среће?

Једна од предности овог посла је што сретнете људе, волонтере из целог света, од САД-а до Аустралије стекнете пријатеље. Нешто што ће остати урезано у мом сећању, отац је на рукама донео бебу од 8 месеци која је готово била мртва, једва је дисала, рад срца јој је био потпуно успорен. Био сам сам, није било преводиоца, покушавао сам да извучем из њега шта се десило са бебом. На крају сам схватио да се ради о хипогликемији, великом паду нивоа шећера у крви. Беба није јела три дана. Отац је седео без гласа. Техничар и ја успели смо да направимо коктел који смо дали беби, знао сам да ц́е ускоро та беба да отвори очи. Рекао сам оцу, гледај на сат, за 20 минута беба ће отворити очи. Тако је и било, беба је одједном скочила, отворила очи, отоврила уста. Отац је почео да плаче од среће, да ме грли, да ме љуби. Тај тренутак никада нећу заборавити.

Спутњик/Сенка Милош

 

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*