Илустрација

ДУЦИ СИМОНОВИЋ ЗА ПРИНЦИП: Тероризам

  • Историјски гледано, насиље има еманципаторску димензију. Полазећи од Америчке и Француске грађанске револуције, Маркс је дошао до закључка да је „сила бабица историје“. У вријеме настанка капитализма, грађански теоретичари инсистирали на праву супротстављања владајућем насиљу, укључујући и оружану борбу
  • Сваки сегмент друштвеног живота и сваки дио природе подређени су деструктивном процесу капиталистичке репродукције. Када сам живот постане терор над човјеком, онда је бесмислено настојање да се тероризам дефинише у нормативној равни и регулише законима
  • Капитализам је довукао човјечанство на ивицу провалије и на тај начин је укинуо простор за политичке игре са којима се купује вријеме капитализму. Све беспоштедније уништавање живота приморава човјека да учини оно што је неопходно да би спријечио уништење човјечанства
За Принцип пише: Љубодраг Дуци Симоновић

Појам насиља има историјску природу. У модерном добу он се одређује у односу према основним људским и грађанским правима која су прокламована у Француској грађанској револуцији и која представљају основ модерног хуманизма. У конкретном смислу, природа владајућег поретка условљава природу владајућег насиља. У либералном капитализму владајуће насиље заснивало се на принципу bellum omnium contra omnes. У монополистичком капитализму владајуће насиље заснива се на принципу „Уништи конкуренцију!“. У њему не доминира борба између грађана, који су сведени на атомизоване приватне субјекте, већ борба између мамутских корпорација. Савремено владајуће насиље условљено је тиме, да је капитализам постао тоталитарни поредак деструкције. Оно има деструктивни и тоталитарни карактер.

Историјски гледано, насиље има еманципаторску димензију. Полазећи од Америчке и Француске грађанске револуције, Маркс је дошао до закључка да је „сила бабица историје“. У вријеме настанка капитализма, грађански теоретичари инсистирали на праву супротстављања владајућем насиљу, укључујући и оружану борбу. Лок и Кант сматрају да слободни грађани немају само право да се супротставе насиљу које угрожава њихову слободу, већ да је супротстављање насиљу њихова најважнија грађанска обавеза. За Његоша, „тиранству стати ногом за врат је људска дужност најсветија“. Лењин на трагу еманципаторског наслеђа грађанске мисли долази до теорије о „неоправданим“ (освајачким) и „оправданим“ (слободарским) ратовима. У Марксовом схватању пролетерске револуције насиље није циљ, већ је средство за обрачун с капиталистичком тиранијом. Развојем политичких институција, револуционарно насиље постаје само једно од могућих средстава за укидање капитализма. Што се тиче Енгелсовог залагања за „диктатуру пролетаријата“, оно је бесмислено јер након (истинске) социјалистичке револуције неће бити класа већ само слободних људи који живе од свога рада.

У савременом свијету насиље које је усмјерено против капиталистичког поретка и савременог империјализма добија ознаку „тероризам“. Руководећи се класним и колонијалним принципом, идеолози капитализма не праве разлику између борбе за слободу и тероризма, тачније, они своде борбу радника против капитализма и борбу поробљених народа против империјализма на „тероризам“. У освојеним земљама колонијални завојевачи борце против колонијалног јарма називају „бандитима“, „убицама“, „монструмима“… Појам „тероризам“ обједињује у себи традиционалне квалификације бораца против класног поретка и колонијализма. Истовремено, он подразумева и спонтано супротстављање гнијевних младих људи капиталистичком поретку који их је лишио будућности.

Није „тероризам“ када капиталисти, руководећи се грамзивошћу, проузрокују хаварије на нуклеарним електранама што има погубне последице за живи свијет; када дневно запале на хиљаде пожара у бразилској џунгли; када из авиона систематски запрашују отровима и тешким металима земљиште и водне токове; када свакодневно баце у океане на хиљаде контејнера пуних нуклеарног отпада и када нафтом загаде мора и обалу и при том убију милионе животиња; када фосфорним бомбама спале читаве градове и када пројектилима пуњеним осиромашеним уранијумом контаминирају ријеке и земљиште; када, захваљујући економском фашизму, приморавају људе да производе и конзумирају затровану храну и генетски модификоване житарице; када капиталисти избаце са посла милионе људи и приморају жене да се стерилишу да би добиле посао; када најразвијеније капиталистичке земље економским мјерама и политичким и војним притисцима униште економије неразвијених земаља и на тај начин узрокују патњу и смрт десетине милиона дјеце; када људи бивају гурнути у дужничко ропство и лишени основних људских и грађанских права; када амерички капиталисти изазивају ратове и када стварају ратну хистерију да би обезбиједили опстанак америчке војне индустрије; када ЦИА ствара терористичке групе које служе за изазивање грађанских ратова и цијепање постојећих држава…. – али је „тероризам“ када група незадовољних младих људи из париских предграђа, који живе на маргинама друштва, полупа стакла на луксузним аутомобилима, разбије излоге продавница у елитним дијеловима града, или гађа каменицама оклопљене и до зуба наоружане полицајце који штите владајући поредак који ствара социјалну биједу и уништава живот.

Капитализам се обрачунава с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и производи облике политичке борбе који имају деструктивни карактер. Савремени „тероризам“ је на капиталистички начин дегенерисани облик борбе против капитализма, што значи деструктивно насиље које се користи средствима и методима капитализма који само доприносе интензивирању процеса деструкције. Он је један од облика у коме се појављује владајући дух деструктивног капиталистичког ирационализма. Он не тежи стварању новог, већ уништењу постојећег свијета. То је суштинска разлика између револуционарне борбе и терористичких акција. У терористичком насиљу не доминира визионарска свијест већ фанатизам који је последица све беспоштеднијег уништавања читавих народа од стране најмоћнијих капиталистичких корпорација. Типичан примјер је „исламски тероризам“: он је неминовна последица све агресивнијег настојања Запада да уништи муслимане и овлада нафтним изворима.

Све дубља егзистенцијална криза свијета ствара услове за развој религиозног фанатизма који има фаталистички и деструктивни карактер. За фанатике који глорификују илузорни свијет „на небу“ овоземаљски свијет представља само одскочну даску за одлазак у „вјечност“. Убијањем „невјерника“ стиче се улазница за „рајске вртове“. Тероризам који је заодјенут велом религиозног фанатизма заснива се на анти-егзистенцијалном нихилизму. Међутим, само наиван човјек може да вјерује да ће искорјењивањем религије бити искоријењено насиље. Преко 99% младих „терориста“ није прочитало ни једну књигу религиозног садржаја које Мишел Онфре, у Атеолошкој расправи, проглашава за извор њиховог насилништва. Истовремено, готово свим „терористима“ на Западу главна духовна храна су производи капиталистичке индустрије забаве: холивудски филмови, компјутерске „игрице“ и спортске представе у којима је насиље добило спектакуларну димензију. Онфре „превиђа“ најважније: насилништво младих је условљено природом владајућег поретка и њиховим положајем у друштву. Оно је последица тога што су млади, поготову они који живе у гетима, сведени на „прљаву“ радну снагу и „хулигане“. Онфреова намјера је очигледна: пребацујући одговорност на религију, он лишава владајући капиталистички поредак одговорности за све веће насиље у друштву. Истовремено, он не прави разлику између насилничког карактера и насилничке свијести. Исто тако, он не прави разлику између насилништва младих као имитирања модела понашања и насилништва као израза незадовољства постојећим свијетом. Деструктивно понашање младих је на капиталистички начин дегенерисани облик испољавања њиховог оправданог незадовољства својим животом и свијетом у коме живе. Онфре, попут владајућих религија, прикрива праву природу монополистичког капитализма и посеже за „антрополошким аргументом“ који држи човјека у социјално-дарвинистичкој равни која је карактеристична за либерални капитализам.

Онфреу не пада на памет да укаже на то, да се држава и правни систем, као и друге институције капиталистичког друштва, не супротстављају  насиљу, већ су регулативни механизми капитализма као насилничког (деструктивног) поретка. Типичан примјер су правила fairplay у спорту. Под „насиљем у спорту“ подразумјева се оно понашање које прекорачује правилима утврђене границе „спортске борбе“. Није насиље уколико боксер, „на прописани начин“, ударцем у главу усмрти свог „противника“, али је насиље уколико га ногом удари у задњицу. У првом случају, биће проглашен „шампионом“; у другом случају, биће дисквалификован. Насиље није оно понашање које угрожава слободу и живот човјека, већ владајући поредак. Спорт је спектакуларна реклама деструктивног насиља и као такав је позив на насиље. „Врхунски спортисти“, који се служе најгорим облицима деструктивног насиља, постали су „идоли“ младих. Спортом се уништавају међуљудски односи који се заснивају на солидарности и визионарска свијест и млади бивају увучени у капиталистичку вриједносну и животну сферу. Није случајно што је спорт најмилије чедо капитализма.

„Борба против тероризма“ је идеолошка маска са којом наступа амерички империјализам, koja одговара нацистичкој „борби против јудео-бољшевизма“ која је била покриће за уништење Јевреја и Словена и за освајање „животног простора“ (Lebensraum) за њемачки капитал. Она је изговор за успостављање „новог свјетског поретка“ који се заснива на америчком империјализму. Они који тероришу свијет, у форми „борбе против тероризма“ настоје да се обрачунају са сваким ко угрожава њихово настојање да свијет претворе у концентрациони логор. „Борба против тероризма“ је, заправо, борба Запада да стекне монопол над насиљем, а то значи да терор постане ексклузивно средство Запада за владање свијетом. „Заштита од тероризма“ која се нуди има мафијашки карактер: онај ко не прихвати челични загрљај „свјетског жандара“ биће изложен најгорем терору. „Свјетски тероризам“ постаје „главна опасност која пријети човечанству“ – то непрестано понављају слуге америчке политике широм свијета да би се додвориле својим газдама. Кроз однос према тероризму могу се препознати праве амбиције и домашај америчке политике: „борба против тероризма“ нема блоковски и идеолошки, већ глобални и анти-егзистенцијални карактер. Истовремено, капиталисти у најразвијенијим земљама Запада настоје, путем контролисаних информационих медија, да изазову егзистенцијалну панику која треба да доведе до тога, да грађани беспоговорно прихвате такву „заштиту од терористичке опасности“ која подразумјева да буду лишени основних грађанских и људских права. На дјелу је тоталитарна „интеграција друштва“ под доминацијом најреакционарнијих политичких снага. Десетине милиона камера, прислушкивање, чиповање грађана попут чиповања паса и жигосања стоке, упадање у станове, киднаповање, мучење, „тихе“ ликвидације, тотална контрола медија, размјештање специјалних војних јединица по градовима, стварање концентрационих логора… „Борба против тероризма“ је, заправо, облик у коме капиталисти заводе огољену диктатуру.

Екоцид је напогубнији облик капиталистичког терора. То је ништеће насиље. „Потрошачко друштво“ је највиши степен у развоју капитализма као екоцидног поретка. У “конзумерској” фази развоја деструктивни потенцијали капитализма доживјели су метастазу и он је постао тоталитарни деструктивни поредак. Заправо, сам на капиталистички начин условљени живот постао је терор над човјеком. Сваки сегмент друштвеног живота и сваки дио природе подређени су деструктивном процесу капиталистичке репродукције. Када сам живот постане терор над човјеком, онда је бесмислено настојање да се тероризам дефинише у нормативној равни и регулише законима.

Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције, и у том контексту уништавање еманципаторског наслеђа грађанског друштва и човјека као хуманог и биолошког бића, представља незаобилазно полазиште како за критику капитализма, тако и за политичку борбу против капитализма. Не може политичка процјена могућег друштвеног  збивања да буде полазиште у критици капитализма. Такав приступ је неприхватљив не само због истине, већ је прије свега из егзистенцијалних разлога. Независно од тога шта у конкретном политичком тренутку може да се уради, природа капитализма мора да буде полазиште у критици капитализма. Није „волунтаризам радикалне политичке свијести“ тај који производи „јуриш на барикаде“ (Негт), већ све драматичније уништавање живота од стране капитализма намеће „јуриш на барикаде“ као легитимни облик политичке борбе против капитализма. Без спремности радничке класе да изађе на барикаде, све друге политичке опције саме по себи су произвођење политичке галаме која ништа битно не може да промијени.

Милитаризација радничке класе и младих на темељу борбе за опстанак живота на планети и на темељу хуманистичке визионарске свијести има прворазредни егзистенцијални значај. Умјесто пацифистичког васпитања, код младих треба развити вољу за борбу против капитализма и за стварање хуманог свијета. Имајући у виду да економска криза капитализма погађа све већи број људи, као и да доводи до биолошког пропадања народа који живе у најразвијенијим капиталистичким државама, „одлагање“ радикалне политичке опције може да доведе до стварања такве „политичке климе“ која ће изњедрити нови фашизам. Истовремено, без политичког организовања и свакодневног политичког ангажмана радника, јуриш на барикаде не може да има истински револуционарни, што значи визионарски, већ побуњенички и рушилачки карактер. Револуционара борба није само борба против владајућег поретка, већ и борба за хумани свијет.

Појам револуционарног насиља треба одредити по принципу да се до конкретне хуманости може доћи у односу према конкретној нехуманости. Другим ријечима, природа капитализма као тоталитарног деструктивног поретка условљава природу борбе против капитализма. Уколико се то нема у виду, залагање за „хуманизам“ постаје испразна „хуманистичка“ реторика. У савременом свијету појам насиља излази из оквира морала и политике и појављује се у егзистенцијалној сфери. Не могу више хуманистички идеали модерног друштва, који су прокламовани у Француској грађанској револуцији, да буду полазиште у борби против капитализма. Исто тако, савремена критика капиталистичког насиља не може да буде ограничена на класне и међуљудске односе, већ мора имати у виду опстанак човјечанства. Капиталистичка нехуманост има антиегзистенцијални карактер. Отуда савремена хуманост не може да има само слободарску, већ прије свега егзистенцијалну природу. Као тоталитарни поредак деструкције капитализам је дао нови квалитет развоју друштва: могућност конкретне слободе човјека не појављује се више у односу према ропству, већ у односу према све реалнијој могућности уништења свијета. Борба за слободу човјека постала је борба за опстанак човјечанства.

Капитализам је довукао човјечанство на ивицу провалије и на тај начин је укинуо простор за политичке игре са којима се купује вријеме капитализму. Све беспоштедније уништавање живота приморава човјека да учини оно што је неопходно да би спријечио уништење човјечанства. Човек постаје жртва капитализма и на тај начин, што га капитализам приморава да употреби и она средства у борби за опстанак живота која су страна његовом људском бићу и која не одговарају визији хуманог друштва. Све драматичније уништавање свијета доводи до тога, да питање револуционарног насиља постаје све мање етичко, а све више прворазредно егзистенцијално питање.

На последњем историјском бојишту остала су два смртна непријатеља: капитализам и човјечанство. Капитализам је одавно кренуо у ништећи рат против човјечанства. Ради се о томе да човечанство крене у општи рат против капитализма, што подразумјева употребу свих облика борбе који могу да доведу до његовог уништења.

Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*