Чувари Христовог гроба

ДОГОДИНЕ У КНИНУ: Чување Христовог гроба — српска традиција стара пет вјекова (фото)

Један од најнеобичнијих и најживописнијих обичаја у вези са Васкрсом је обичај чувања Христовог гроба. Стар готово пет стотина година, забиљежен је само у Јерусалиму и Врличкој крајини у Далмацији. Рат је Чуваре довео у Србију, па и тај древни обичај који се преноси са кољена на кољено.

Срби из Врлике, који су у „Олуји“ морали да напусте своја огњишта, пренијели су обичај чувања Христовог гроба у Београд. Традиција, која је његована чак и током Другог свјетског рата, прекинута је 1995. године, али је обновљена у београдском насељу Батајница десет година после егзодуса.

Основано је и Друштво Чувара Христовог гроба које чине људи из тог краја, јер једини услов да будете Чувар је да сте рођени или имате поријекло из једног од села из округа манастира Драговић, подигнутог давне 1395. године.

Стража испред Христовог гроба смјењује се на сваких три до пет минута када то нареди „харамбаша“
Стража испред Христовог гроба смјењује се на сваких три до пет минута када то нареди „харамбаша“

 

Чувари су се и ове године окупили на Велики петак и изабрали харамбашу, најбољег и најодговорнијег — вођу гарде. Овога пута то је Петар Арамбашић који се први пут, како се то каже, „обукао“ после војске. Бити харамбаша је велика част, каже Петар за Спутњик.

„Сви који дођу имају право да бирају или да буду бирани за харамбашу, то је демократска процедура. Моје задужење је да уводим стражу у цркву, али и да обучим младе момке који су се први пут обукли. Не смјењујем их по строгом режиму, на сваких три до пет минута. Зависи од тога колико нас је, ове године ту је 16 Чувара“, каже за Спутњик харамбаша Петар.

Врлички Чувари Христовог гроба испред цркве Рођења пресвете Богородице у Батајници
Врлички Чувари Христовог гроба испред цркве Рођења пресвете Богородице у Батајници

 

Чување гроба почиње од тренутка изношења плаштанице, гардисти се смјењују све до Васкрса. Када харамбаша удари пушком о под цркве, стари Чувари се измакну, а нови заузму њихова мјеста. Симболично заузимају стражарска мјеста у храму Пресвете Богородице, по двојица сјеверно и јужно од Христовог гроба.

Носе традиционалну ношњу врличког краја, са кубуром и јатаганом за појасом и дрвеном репликом пушке у рукама. Ношња је изузетно тешка, између 15 и 18 килограма, још један од разлога што Чувар не може да буде свако. Изузетно је богато украшена, а вез на њој јединствен. Поједине ношње донијете из Далмације чувају се више од сто година, а нове везе харамбашина мајка, бака Боја, која гази осамдесету.

Петар Арамбашић из Батајнице је овогодишњи „харамбаша“ — изабран да буде први међу једнакима и командује Чуварима током празника
Петар Арамбашић из Батајнице је овогодишњи „харамбаша“ — изабран да буде први међу једнакима и командује Чуварима током празника

 

Један од најстаситијих Чувара је Мирко Милаш, рођени Земунац, будући новинар, који је после прадеде први у породици обукао ношњу Чувара. Традиција је нешто што треба да се чува, каже Мирко за Спутњик.

„Поносан сам што вучем коријене из тог краја. Лијепо је бити дио ове приче, не дешава се често да си јединствен у друштву, поготово у 21. вијеку када сви негдје срљају, нико не гледа да сачува нешто своје, традиционално. Моји пријатељи су одушевљени, долазе, подржавају ме и онда сам поносан на то што јесам, Чувар Христовог гроба“, каже Мирко за Спутњик.

Мирко Милаш — апсолвент Факултета за медије и комуникације и Чувар Христовог гроба. Овај рођени Земунац поносан је на далматинске корјене
Мирко Милаш — апсолвент Факултета за медије и комуникације и Чувар Христовог гроба. Овај рођени Земунац поносан је на далматинске корјене

Откуд обичај чувања Христовог гроба у сјеверној Далмацији, у градићу смјештеном између планина Динаре, са једне, и Свилаје и Козјака, са друге стране, није поуздано утврђено. Чињеница је да је стар колико и православни храм у Врлици, али тачно поријекло традиције Чувара Христовог гроба није познато. Претпоставља се да га је у Далмацију донио свештеник који је био на ходочашћу у Јерусалиму, али постоји и вјеровање да је стража уведена у цркву да би Чувари штитили народ од турских напада.

Када је дио православаца у Далмацији прихватио другу вјеру, обичај је сачуван и код католика у Врлици. Некада су се Чувари различитих вјера посјећивали током васкршњих празника, али је тај обичај рат прекинуо.

Најмлађи Чувар — Дејан Матић. Некада су момци чували Христов гроб тек по повратку из војске, данас се обичај учи од малих ногу, како се у туђини не би заборавио
Најмлађи Чувар — Дејан Матић. Некада су момци чували Христов гроб тек по повратку из војске, данас се обичај учи од малих ногу, како се у туђини не би заборавио

Иако се мало људи вратило у стари крај, Врличани са поносом истичу да су 2013. године обичај обновили и у свом мјесту. Пошто се Васкрс поклопио са празником рада, ове године чак је више Чувара у цркви Светог Николе у Врлици, него у Батајници. Традиција је да витезови из Врлике, после Васкршње литургије, запјевају пјесме свог краја — ојкаче. Тада се чују дипле, али и игра глуво коло.

Тај обичај Далматинске Загоре једини је дио традиције прекодринских Срба који се налази на Листи нематеријалног културног наслеђа Републике Србије. Обичај је један од кандидата за Унескову листу нематеријалне свјетске културне баштине.

Спутњик/Сенка Милош

2 Коментара

  1. Догодине у Книну, Призрену и Скадру!

  2. ИЛИЈА БОГУНОВИЋ

    СВАКУ СРЕЋУ ВАМ ЖЕЛИМ…

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*