Мати Февронија

Добра Мати Февронија

ЗАХВАЛНОШЋУ ХАЗАРДЕР МАГАЗИНА

Вијест о томе да се упокојила Мати Февронија Божић, схи-игуманија Пећке Патријаршије, провукла се кроз медије исто онако као што је Мати и живјела, тихо и ненаметљиво. За блаженопочившег Патријарха Павла, Мати Февронију из Пећке Патријаршије и Мати Ефросинију из Грачанице, говорило се често као о три косовска стуба православља, последње изданке онога што се назива изворно хришћанство. И заиста, свако ко се удостојио сусрета са њима, могао би да каже исто: никаквих посебних спољашњих обиљежја, никаквих великих ријечи, никаквих неразумљивих теологија, само ум увијек заузет молитвом и руке увијек заузете послом. И неодољива жеља да будете близу њих, да се изгубите у топлоти њихових погледа и красоти њихових душа.

"Мати, како су вам тако мекане руке!?" А она каже: "То је зато што ништа не радим." И смеје се...

Руке Мати Февроније, топле и дјечије, прозрачне од подвига и окретања бројаница. Пошто се последњих година углавном кретала уз нечију помоћ, био је прави благослов добити то „задужење“ и свих тих двадесет и нешто корака од конака до цркве проћи са руком у њеној руци. На зачуђено питање како је могуће да њене руке после толико деценија мукотрпног живота буду тако меке, са осмјехом је одговорила: „То је зато што ништа не радим.“ Смирена и кротка, али увијек ведра, вољела је да се нашали на свој рачун, иако смо знали да је тих десет прстића дизало Патријаршију из пепела неколико пута, чак и онда када су сви дизали руке од ње.

Док ју је здравље служило, радила је неуморно тешке физичке послове, јер је Патријаршија била рушена, паљена, запуштена, остављена. Када је већ била поприлично стара и болесна, радила је према могућностима: помагала би да се распреми трпезарија после ручка или би у својој соби правила нешто за манастирску продавницу. Шта су она и сестре изнијеле на својим плећима, то су сакриле у својим срцима. Ми знамо само оно што нису могле да сакрију. Ипак, свему се знало мјесто и никад рад није био испред Бога и молитве. Једном је ливада поред цркве била покошена у суботу. Трава је требало да се суши до понедељка. У недељу се изненада наоблачило и било је само питање сата када ће почети киша. Једна од искушеница је тражила благослов да покупе траву прије него што почне невријеме, иако је недеља. Мати је рекла да ураде то у понедељак ујутру. „Али, ако падне киша све ће пропасти!“, рекла је искушеница. „Нека пропадне“, одговорила је Мати, поштујући седми дан и дајући Богу Божије. Сијено су покупили у понедељак рано ујутру. Олуја је почела неколико минута после завршеног посла.

Mati

О томе колико јој је „значила“ земља, упркос томе што је себе цијелу уградила у то Косово које ми данас препуштамо као да имамо право на то, говори и следеће: Када је, прије неколико година, требало неформално преговарати са Албанцима о повратку прогнаних Срба, једна од жена која је представљала српску страну дошла је код Мати на последње консултације. Разговор је био дуг јер је требало ријешити питања везана за грађење кућа, држање стоке, обрађивање земље итд. Причале су до детаља о свему и Мати ју је испратила до манастирске капије. Када се најзад окренула и пошла, Игуманија ју је позвала и рекла: „Слушај, заборави све ово, стоку, куће, земљу. Само мисли на људе.“

Долазили смо у Патријаршију млади и дрски, иако тога нисмо били свјесни, дефиловали са фризурама, минђушама, пирсинзима, тетоважама, цигаретама. Од сестара сте могли понекад да добијете савјет или нијеми пријекор, иако нам је следовало много више од тога, али од Мати Февроније – никад. Она просто није видјела. Гледала би вас у очи тим њеним дивним плавим очима – опет дјечијим! – и по неколико пута питала да ли нам је хладно и да ли смо јели, а онда додавала онако (нека ми Бог опрости)  „мангупски“, да одемо слободно у кухињу ако смо гладни и да узмемо нешто „преко реда“.

Упркос лошем здрављу и годинама које су се низале, присуствовала је редовно свим службама, које су нама, ненавикнутима, у почетку тешко падале нарочито због раног устајања и дугог трајања. Прилазили смо јој у модрој тишини цркве да узмемо благослов, бришући трагове сна са очију, а она би радосно прошапутала : „Добро јутро, добро јутро!“, као да једно „добро“ није довољно да представи љепоту којом нас је Господ окружио. Увијек озарена кад нас види, ваљда је умјела да препозна иконе Божије у нама, оно што смо мислили да смо заувек изгубили, па поново проналазили у њеном погледу.

Мати Февронија и Мати Ефросинија

 Када бисмо се враћали у наше градове, трудили смо се да им се нађемо увијек на услузи, ако је требало нешто послушати, однијети или послати. Свака ситница је била наша велика прилика да узвратимо бар дјелић онога што смо у Патријаршији добили. Једном је требало послати неколико обичних фотографија са монашења, што је и учињено, али је Мати после неколико дана поручила преко једне од сестара да јој кажемо цијену, јер „она зна колико је то скупо!“ Цијена? Наша имена у Вашој једној молитви и да знате да сте преплатили…

Хазардер Магазин/Принцип

Један коментар

  1. Neka joj SVEVISNJI podarfi vecnu svetlost. I najlepse ljudsko HVALA.

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*