Илустрација

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Горки плодови „дијалога“ – Екуменизам од прамајке Еве до данас

За Фонд стратешке културе пише: Владимир Димитријевић

УНИЈАТИ ПРОТИВ КРСНОГ ХОДА И ИЗЈАВЕ РУСКИХ ЕКУМЕНИСТА

Првог августа 2016, после жестоког вербалног напада Свјатослава Шевчука, поглавара унијата, на Украјинску Православну Цркву Московске Патријаршије, коју је изружио због организације свепобедног крсног хода у славу Божју и Светог равноапостолног Владимира, Служба за комуникацију с јавношћу Одељења спољних црквених послова Московске Патријаршије (ОСЦП МП ), издала је саопштење у коме пише:“27. јула 2106. године у Кијеву завршен је догађај без преседана по свом духовном и грађанском значају – Свеукрајинска литија мира, љубави и молитве за Украјину, организован на иницијативу Украјинске Православне Цркве…Па ипак, и овако добро дело, које је имало за циљ да надиђе поделе у украјинском друштву, изложено је циничним нападима и неправедним оптужбама од стране руководства Украјинске гркокатоличке цркве, која је овај догађај искористила као повод за нове злобне и циничне оптужбе на рачун канонске Украјинске Православне Цркве/…/ Унија, наметана огњем и мачем вековима, и сада показује своје непријатељство према Православљу. Опет и опет, упркос договорима, који су, после великих напора, постигнути на високом нивоу између Православне и Католичке Цркве, унија се показује као снага која сеје непријатељство и мржњу, систематски и доследно стављајући препреке на путу помирења између Истока и Запада./…/Из ових изјава које одишу мржњом јасно је да је канонско Православље и даље мета сурових напада унијатских лидера. Вековима су унијати настојали да се обрачунају с Православљем уз помоћ световних власти, када је то било могуће, путем разних инсинуација, подметања и обмана. И сада својим политизованим изјавама гркокатоличко руководство опет настоји да забије клин између православних и католика.“(1)

Затим су се аутори саопштење ОСЦП МС позвали на документ Мешовите комисије за дијалог Прваославне и Римикатоличке цркве, тзв. „Баламандски споразум“ из 1993 (иначе, жестоко критикован од стране великих православних богослова, попут Саве Романидиса и оца Георгија Григоријатског зато што је папистима признао пуновредне Свете Тајне). У Баламандском споразуму унија је као метод осуђена, стакли су сарадници ОСЦП МП. Позвали су се руски екуменистички бирократи и на тачку 25. декларације патријарха Кирила и папе Фрање, где је унија такође осуђена као метод, и закукали да се Шевчук не држи договора у Хавани, него сеје смутњу на Украјини, чак критикујући заједнички став руског патријаха и римског папе.

Због свега, Служба за комуникацију са јавношћу ОСПЦ МП најављује да ће Московска патријаршија тражити да следећи сусрет комисије за дијалог православних и римокатолика мора да буде посвећен питању унијата и њихове агресивности, и да се у дијалогу не може ићи даље док се то питање не реши (а оно је, тобож, било решено у Баламанду 1993).

СА ХИТЛЕРОМ ПРОТИВ УКРАЈИНСКЕ СС ДИВИЗИЈЕ?

Православни аналитичар и борац за руску Украјину, Игор Друз, поводом саопштења ОСЦП МП је написао:“Ако се овај одломак преведе с језика „црквене“либералне пропаганде, у њему је реч о томе како унијати спречавају остварење добрих споразума који су, тобож, постигнути на скандалозно познатом сусрету између папе Фрање и патријарха Кирила у Хавани. Овде је реч о томе како унијати, тобож, јесу некаква самостална и утицајна сила, која ратује против „доброг“ папе Фрање и његових партнера у преговорима. Али, „Украјинска гркокатоличка црква“ (УГКЦ) је само једно одељење Ватикана, и ништа више. Унијатска „црква“ никад ништа битно није радила без воље римског папе. Глава „УГКЦ“ Свјатослав Шевчук се и налази „на врху“ само захваљујући личним симпатијама папе Фрање који је с њим тесно сарађивао док су били у Аргентини./…/После хаванског сусрета папа Фрања се не једном сретао са Свјатославом Шевчуком, говорио је о њему најсрдачније могуће, називајући га „скоро рођаком“, с којим је на „ти“. Уз то, Свјатослав Шевчук није прекидао са својом антируском и антиправославном делатношћу, тако да загрљаје Шевчука с папом Фрањом који су уследили ( после Хаване, нап. В.Д.) можемо сматрати изразима захвалности папе римског свом оданом слуги за добро извршене наредбе.“(2)

По Друзу, и сами украјински римокатолици свим силама подржавају неонацистички режим у Кијеву, а украјинску војску снабдевају новцем, оружјем и капеланима – русофобима. Укронацистичку солдатеску је благосиљао и садашњи папски нунције, као што је његов претходник био лични учесник Евромајдана (може ли нунције да овако поступа без папиног благослова?) Друз каже да ништа од овога није чудно; јер, унију су смислиле баш римске папе, које су силу у спровођењу свог злочиначког антиправославног подухвата примењивале ослањајући се на одане им владаре Пољске и Литве.

Друз је, с пуним правом, крајње ироничан кад критикује став руских екумениста, по којима, каже он, „неки зли унијати су се, сами по себи, без намере римских папа, појавили однекуд, а затим су вековима настојали да „забију клин“ између „добрих“ католика и православаца. И ето, сада, ти зли унијати „ОПЕТ“ желе да тај клин забију…То је исто као да је 1941. Кремљ упутио овакву изјаву Хитлеру:“Драги фиреру, с тобом смо закључили изврстан пакт о ненападању. Али нам много зла наноси батаљон украјинских националиста „Нахтигал“. Тај батаљон је упао у Лавов и убија мирно становништво. Требало би да скупа зауставимо те велике и ужасне укронацисте који, тобож припадајући Вермахту, у самој ствари представљају огромну самосталну снагу, и штете совјетско – немачким односима. И тада ћемо опет, и одмах, постати Ваши пријатељи, и нећемо да бранимо Москву од Вас“…Апсурдно? Ништа мањи апсурд покушава да у свест православних удене митрополит Иларион. Па шта може, по мишљењу ОСЦП које он води, да нас спасе од злих унијата, који „забијају клин“? Наравно, чувени екуменски „дијалог“! Већ саму ту реч либералних политичара у мантијама не можеш да слушаш без саркастичног смешка!“(2)

Друз је сурови реалиста: “Никаквог сукоба између унијата и папе Фрање није било – какви су сукоби могући између господара и његових слугу? Узгред буди речено, агресивним деловањем против Цркве и Русије Шевчук је заслужио и похвалу других архитеката сатанског новог светског поретка. Амбасадор САД, на пример, назвао је Шевчука најврснијим човеком кога је срео током боравка на Украјини, и рекао да је он достојан да „обликује будућност Украјине“.“(2)

Уместо да се односи с Ватиканом прекину, вели Друз, рад православно – папистичких мешовитих комисија за „дијалог“ се наставља. Напала нас је дивизија украјинских есесеоваца „Галиција“, а ми ћемо због тога да се грлимо с Хитлером, иронише он. Као да се не схвата да папу Фрању више не занима „филиокве“ и сличне приче; он више није старовремски јеретик, него лидер у стварању синкретистичке религије Њу Ејџа, основе за долазак антихриста. Снисходљивим понашањем према човеку који настоји да себи потчини православне свим могућим методама, и који је непријатељ канонског правоверја на Украјини, руски екуменисти подривају одбрамбене позиције саме Русије.

ДИЈАЛОГ О СТЕПИНЦУ

Врх СПЦ је пристао на ватиканску комисију о Степинцу, која је формирана да би се наводно преиспитала његова улога у Другом светском рату, пре но што се обави Степинчева канонизација. И сад ће та комисија тобож да реши проблеме радећи са ватиканским историчарима и хрватским следбеницима „блаженог Алојзија“.

У ствари, формирање те комисије је велики промашај од самог почетка. Зашто?

О томе је писао правни историчар др Зоран Чворовић: „На мајском заседању СА Сабора (2015, нап. В.Д.) донета је одлука да се прихвати позив Ватикана, уручен посредством првог папског мисионара, кардинала К. Коха, да СПЦ са Хрватском бискупском конференцијом формира мешовиту комисију за дијалог о историјској улози загребачког надбискупа и војног викара НДХ – кардинала Алојзија Степинца. Сваку одлуку највишег тела наше помесне Цркве, па и ову горе наведену, треба прво анализирати из угла канона Једне Свете Саборне Васељенске Православне Цркве, као непромењивог и општеважећег темеља њеног учења и устројства.

По речима најауторитативнијег нововековног српског каноничара еп. Н. Милаша, Православну Цркву, када ступа у интерконфесионалне односе, какав је и овај са римокатолицима око личности блаженог Степинца, „управља само своје право”. Уз то, „Црква не врши никакаве спољашње јурисдикције наспрам других хришћанских вјероисповести, нити наспрам чланова тих вјероисповести”.

Горња црквеноправна премиса. Мада због времена заседања васељенских сабора (последњи VII Васељенски сабор заседао је у 8. веку) не постоји канон који би се непосредно бавио догматском страном римокатолицизма, из угла 7. правила III Васељенског сабора, који je под претњом анатеме прописao обавезу васељенске Цркве да у будуће неизмењним чува Никео-цариградски Символ вере, јасно произилази да је доцнијом папском интервенцијом у VIII члан Символа вере, у виду уношења додатка filioque, почињен најтежи црквени преступ – јерес. Јер, по тумачењу византијског каноничара Зонаре, „јеретици су сви, који уче противно православној вјери, било да су они одавна или од скора одлучени од цркве, било да слиједе старој или новој некој јереси”. Да римокатоличко новачење представља, речју Св. Марка Ефеског – јерес („Латини нису само расколници, него и јеретици”), тврдили су не само сви Оци Цркве од Истока после 1054. године, већ и поједини западни сабори и учитељи Цркве, који су још пре 1054. подизали глас против самовољних папских интерполација у Символу вере. Тако, примера ради, оци Латеранског сабора од 649. године, под председништвом папе Мартина, предали су анатеми сваког ко би се „усудио уносити у цркву други какав символ, или и исти, али поврјеђен ма у једној јоти”; папа Јован VIII је 879. године патријарху Фотију, који је осудио јеретичку „хулу на Духа Светога”, обећао да ће уништити противканонски уметак у Символ вере.

Доња црквеноправна премиса. Како је римокатолицизма од светих отаца једногласно (consensus patrum) осуђен као јерес, онда се на римокатличке светитеље примењује 9. правило Лаодикијског помесног сабора који забрањује православним хришћанима да на било који начин учествују у поштовању и прослављању јеретичких мученика и светитеља.

Црквено-правни закључак. Закључујући по силогизму, из наведених црквено-правних премиса произилази да учешће представника СПЦ у мешовитој комисији, која је само карика у ланцу који ће довести до канонизације блаженог А. Степинца, представља прворазредни црквено-казнени преступ. Да задатак комисије није некакво научно утврђивање историјске истине, већ post factum добијање сагласности СПЦ за канонизацију Степинца, потврђују речи утицајног екуменистичког теолога и медијског коментатора током папине посете Сарајеву, Драга Пилсела, да је „канонизација Степинца готова ствар за Ватикан”, али да је то „проглашење свецем стављено на чекање, јер се тражи удобровољавање српске стране”.» (3)

Наравно да је за Ватикан и Хрвате канонизација Степинца готова ствар: њега је папа Иван Павао Други 1998. године прогласио «блаженим» и њему се у Хрватској и широм света моле као свецу. Њему се као свецу служи служба и у римокатоличким храмовима у Србији.(4) Широм света постоје римокатоличке школе које се зову по Степинцу.(5) И о чему та комисија сад треба да расправља? Српски епископи ће убедити папу и Хрвате да Степинац није светац? Па то је апсурдно.

Али, зашто онда комисија?

Зато што екуменисти са православног Истока имају једног идола, који се зове „дијалог“. Они мисле да су, кад је дијалог с јеретицима у питању, мудрији и љубвеобилнији од Светог апостола Павла, који је рекао: “Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се, знајући да се такав изопачио, и греши и сам је себе осудио.“ (Тит. 3,10-11).

Степинац је, дакле, већ проглашен за свеца, и римокатолици целог света му се моле, али ми ћемо, ипак, ући у дијалог. Јер, ми, теоретичари и практичари екуменског дијалога, макар то јавно не говорили, ЈЕСМО мудрији и вештији „преговарачи“ од апостола Павла, кога је Свети Златоуст звао устима Господњим.

ИДОЛАТРИЈА ДИЈАЛОГА

Основна западна предрасуда, коју је описао кнез Николај Трубецкој у својој књизи „Европа и човечанство“, јесте уверење да је „романогерманска цивилизација“ највиша на свету, и да сви остали морају да јој се, хтели не хтели, покоре. Када су заснивали екуменски покрет, протестанти ( којима су се касније придружили и римокатолици) поставили су пред православне једноставан захтев – да се прилагоде западним критеријумима „екуменског дијалога“, то јест да статирају и слушају туђе поуке. Као што је давно било запажено, „православни су у сусрет са западним хришћанима ушли непромишљено, приставши на декоративну улогу „древно-хришћанске егзотике“, а заправо се десило да су од самог почетка упали у „западни жрвањ“, у мреже западних дихотомија и проблема, са обавезом да свој еклисиолошки идентитет изражавају искључиво на западном (богословском) идиому“. Одатле потпуна заслепљеност екумениста са Истока – они не смеју да кажу „цар је го“ јер су сами себе убедили да цар носи најлепшу могућу порфиру.

Екуменисти своје слабости покушавају да прикрију позивајући се на догађаје из прошлости Цркве. Рецимо, на беседу Светог Марка Ефеског приликом обраћања папи Еугену Четвртом, на почетку сабора у Фиренци и Ферари – тада се Свети Марко папи заиста обратио с изразима љубави и поштовања, надајући се да ће Запад схватити своје заблуде и вратити се јединству Цркве Божје. Али, екуменисти прећуткују да Свети Марко, кад је видео да папа и паписти не одступају од јереси, више није водио никакав дијалог с њима, него је повео борбу против уније, и говорио: “Бежите од паписта као што се бежи од змија“.

Неко је запазио – Црква никад није водила јалове дијалоге, него је, спасоносним монологом проповеди и мученичког сведочења, све призивала на покајање и враћање Христу, Чије је Она Тело. Екуменистички дијалог се, међутим, увек и свагда бавио претумачивањем самоочевидних истина вере. И ако човек размишља метафизички, архетип екуменистичког дијалога је повест из Књиге постања.

ПРВИ ЕКУМЕНИСТИЧКИ ДИЈАЛОГ

А змија беше најмудрија (најлукавија) међу свим зверима земаљским које створи Господ Бог. Рече змија жени: је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: ми једемо род са сваког дрвета у врту. Само род с оног дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви смрћу умрети, него зна Бог дa ће вам се у онај дан кад окусите од њега отворити очи, па ћете постати као богови и познати шта је добро а шта зло. И жена, видећи да је род на дрвету добар за јело u да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узбра род с њега и окуси, па даде мужу своме, те и он окуси. Тада се и једном и другом отворише очи и видеше да су наш, па сплетоше смоквино лишће и начинише себи прегаче. ( Пост 3,1-7)

Тако је изгледао први „екуменистички дијалог“ у историји човечанства. Бог је Адаму и Еви рекао да посте од плода са дрвета познања добра и зла, да би, кад духовно сазру, могли да га окусе, јер, како су говорили Свети Оци, познање добра и зла је добро, али у своје време. Змија каже Еви да је Творац њу и Адама слагао, и да ће, механичким једењем плода, достићи божански статус (као да је обожење могуће без Бога и Његове благодати). Ева наседа на превару скривену у „дијалошку“ обланду, и ево горких плодова – уместо да постану богови, Адам и Ева откривају своју греховну наготу и губе рај, јер је рај заједница с Богом, а не са плодом самовоље; тада упознају и смрт.

Тако је и са екуменистима међу православнима: они тврде да су и паписти и протестанти црквене заједнице, а не јереси; тврде да молитвено општење с јеретицима све нас „обогаћује“. Због тога, плод екуменизма увек и свагда буде горчина преваре, јер јеретици постижу свој циљ – да буду признати као „Цркве“, а православнима остају расколи, поделе, сукоби, који се деценијама (као у случају старокалендарског раскола у Грчкој и другде) не могу решити.

А то је плод непослушности речи Божјој, о којој је речено да је непослушност као грех од чарања, и непокорност као сујеверство и идолопоклонство (Прва Самуилова, 15,23)

Фонд Стратешке Културе

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*